Radovinci

Ove sveće i jelo, i dušni brav, za pokoj duše mojoj Radovinci.
Bog da joj dušu prosti



Miloš, moj brat od rođene tetke, krsti se i tri puta ponavlja ove reči na daći koju je spremio svojoj četrdeset dana ranije umrloj ženi. Stojimo, nas dvadesetak, oko dugačkog stola u središnoj sobi njihove za mene "nove" kuće, podignute krajem šezdesetih. Deda Vlajko i otac Milić, sirotinja iz Donjeg Lajkovca, nisu mogli više podići nego onu staru koja je stajala preko puta, tamo negde iza današnje štale. Kroz maglu se sećam te jedine nevelike sobe u kojoj je bio samo jedan gvozdeni krevet koji je sestri i njenima dala moja majka. Nisu imali drugi pa su nama, deci, davali da u njemu spavamo kad im odemo u goste, a oni bi polegali na slamarice, po podu.

Tek kada su sagradili novu kuću, najviše Miloš ali opet uz našu pomoć, oženio se 1971. godine. Jeste već imao trideset godina, što je za selo okasnelo, ali sad znam da nije žurio. Našao je sebi parnjaka - Radovinku iz Dudovice, nešto mlađu, iz poštene kuće, smernu i vrednu, jaku u snagi. Bio sam joj dever, tako me posle snaja jedino zvala. Lepo su se slagali, izrodili sina i kćerku, okućili se, kupovali imanje - imaju ga sada toliko da teško postignu da sve obrade, školovali kćerku, sina zaposlili u miliciju. Lepo život proživeli sve do tog juna 2012. godine.

Izumrla Radovinka, Bog dušu da joj prosti. Jeste bolovala, bila i u bolnici pre neku godinu, ali ni usnu nismo očekivali. Samo joj se uveče nešto slošilo, ponoć dočekala i ugasi se.

Da me je neko taj dan pitao ko prvi daode, bez razmišljanja bi se javio. Kao kada sam išao u vojsku. Žena nekako i može bez muža, ali muže bez žene nikako.

Da me je neko pitao šta bih dao da ne umre, ne bih takođe nimalo razmišljao. Sve bih dao. Dostanem samo u košulji ne bi mi bilo žao.

Ljudi su različni. Neko može sam u pustinji ceo život da provede. Ja nisam naviko.

Nikada nisam popio kafu ili ručao sam. Dok sam radio kao nadzornik pruge, gde god sam ušao u stanicu popio bih kafu sa nekom čistačicom, blagajnicom... Dođem kući kasno, ona već jela, ali meni postavi. Dovoljno je bilo da sedi sa druge strane stola. I ništa kad ne priča već je bilo dosta.

Sada, sednem jadan sam, znam da moram da jedem ali ne ide. Šta pojedem samo se vraća nazad.

Vidi frižider - pun. U ostavi šta ti volja. Džaba, nema ko da spremi, nemam sa kim da podelim.

Posle, na seoskom groblju gde sam prepoznao na spomenicima i tetku Dragu, teču Milića, deda Vlajka i još poneku rodbinu sa te strane, Miloš ponavlja one iste reči dok mu kćerka i unuka postavljaju jelo i piće na grob pokojnice.

Ove sveće i jelo, i dušni brav, za pokoj duše mojoj Radovinci.
Bog da joj dušu prosti

Glas mu podrhtava, jedva govori. Krsti se koščatim rukama, nesrazmerno većim u odnosu na sitno ali žilavo tela. Običan srpski seljak, ispečen suncem i vetrom, sasušen svakodnevnim radom na njivi između dve smene na pruzi. A emotivan kao da ga je Dučić opisivao. Zasuzismo. Nikome nije lako.

Kod nas u kraju se kolje dušni brav o jednoj daći pokojniku. To može biti za četrdeseticu ili pola godine.

Običaja ima raznih. Eto, dole u Bogovađi, susednom selu, daje se jedna samo daća za pokoj duše. Unas, izdajemo jednu mrsnu, a jednu posnu, kako se pogodi.

Na izdaju dolazi ko god može i hoće. To se obavi tokom dana. Pop ne dolazi, ali se koljivo nosi u crkvu. Porodica posle obavi sve nagroblju.

Za dušnog brava kolje se ovca ako je pokojnik bila žensko, a ovan ako je muško. Služi se za večeru. Pozivaju se oni koje si zvao na saranu, i samo dolaze po pozivu. U nekim selima, recimo u Latkoviću, služe brava odmah iza daće, nagroblju. E, to može biti opasno jer ne znaš koliko će ljudi doći. Ako dodje mnogo, a ti nisi spremio dovoljno, možeš samo da kršiš ruke. Ako nema naroda, bacaš ranu - greota je. Zato mi pozivamo ljude na večeru i znamo koliko treba da zgotovimo.

Ne ostajemo do večere. Nismo znali za običaj, pa moramo nazad. Poslužiše za ručak samo nama ono što je planirano za večeru. Izvinismo se i pobegosmo dok oni ostadoše da pripreme privedu kraju. U dvorištu brojna rodbina, najviše sa Radovnikine strane, gde da se vraćaju kući pa ponovo ovamo uveče.

***

Sinoć ga sačekah. Unuka ga dovezla do Lipovičke šume gde ga preuzeh. Napuni mi gepek: plećka i butka pečena, jaja, brašna, kupusa, koječega. "Iz sela se u grad donosi", ponavlja koliko god da grdim što nam donosi.

Do majčine kuće se lepo ispričasmo nas dvojica, a onda i svi zajedno. Nedostaje nam taj razgovor - uvek se viđamo o nekim svečanostima gde je puno ljudi pa nikako i ne stignemo da se pitamo.

Kažem mu da dobro izgleda za svojih 75 godina. Zaista, kao da je tek prevalio šezdesetu. Godinama se ne menja, u snazi je, itekako, iako onako suvonjav, koščat.

Jes, bio bih ja dobar ali neide. Mogu i dalje sve u njivi i pokući da postignem. Neke stvari koje sin ne može ja obavljam. Ali, zastanem tako, sve češće, razmišljam, prebiram po pameti: zašto se to desilo? Muči me stalno, ali odgovora nema.

Eto, na Svetog Nikolu nigde nisam otišao naslavu. Spremih sina da ode do sestre u Ralju. Taman da on krene, a ja poglédam ono prednje sedište pa se setih kako je ona sedela, onako malo zavaljena, i spopadne me neka golema tuga. Ode Dragan, a ja se vratih ukuću. Slošilo mi se, ceo dan sam preležao, nisam mogao ni da ustanem da odem u selo do prve rodbine.

Sutradan, opet, sin ode do njenog brata, do ujaka, u Milanovac. Ja ni to nisam mogao. Znam da bi ona išla da je tu i nemognem, nikako.

Pa, mora se, brate, tešim ga ja. Što bi rekla moja majka: zemlja tvrda, nebo visoko. Nema se gde.

Znaš već šta mi je najveća muka. NIkako da ubedim Dragana da se ženi. A već je preterao četrdesetu. Imao je prilika, dobrih, ali nikako da dovede mladu. Šta čeka više?

Bila jedna devojka tu iz sela, baš dobra prilika. Spremalo se već, kad ništa. Udala se posle za jednog drugog policajca, razvedenog. Pitam je što ode za njega a ne za mog momka, a ona kaže da nije više mogla da čeka da se odluči.

Znam i da devojke neće na selo. Nije lako, radi se, zemlja traži. Pa neka i odu da žive u Lajkovcu ili gde god, ali što da propadne ovoliko imanje. Crnčio sam i kupovao malo po malo, odvajao od usta. Ima dovoljno da se dobro živi.

Ali ne može bez ženske ruke, nikako.

Krave sam prodao. U našem selu nema više mnogo stoke pa nemamo otkupnu stanicu nego prođe izjutra kombi i sakuplja mleko. Leti se desi da procene da ne valja nešto i neda prime. Dok je ona bila živa, razlije i usiri mleko. A šta ću ja, kad to nikada nisam radio i ne znam?

Pitao sam kćerku da ga ubedi, čim je prošlo pola godine. Ali ne htede ona, zbog majke. A znam da ona ne bi zamerila - dobra je duša bila i shvatila bi.

Evo, prođe više od godine a od njega ništa još. Ako ne požuri, neće se ni oženiti. A kako ćemo nas dvojica, tužni?

Posle slavskog ručka, odvezoh ga na voz. Nisam još produžio režijsku, ne stižem - platiću kartu danas. Čekaće Dragan u Lajkovcu, nema više redovnih autobusa.

Izljubismo se. Srećni što se posle dugog vremena videsmo i ispričasmo. Posle moje braće i njegove sestre Radojke, najbliži smo rod.

Ode. Železnički mantil i plava šajkača, napola sakupljena odozgo, izgubiše se na peronu.

------------------------------------------------

O dušnom bravu iz drugih izvora

Bilo je rašireno vjerovanje da se duša pokojnika ne može smiriti dok se ne izda "daća" ili ti jedžek.Tom prilikom se kao žrtva prinosi jagnje (dušni brav) čiji pol je zavisio od pola pokojnika. Sve je najvjerovatnije mnogo starije nasleđe iz vremena "paganizma". Naravno ovom prilikom se vršio i obred po pravoslavnom običaju, što je samo potvrda fleksibilnosti Crkve u prošlosti prema vjernicima i njihovim starim navikama.

***

Ako je umro muškarac, za tu priliku kolje se ovan, a za umrlu žensku osobu ovca. To se zove dušni brav. Druga vrsta životinja za tu priliku ne može se klati. Klanje, pripremanje, pečenje i sečenje “dušnog brava” obavlja se uz mnogo obreda: ništa se ne sme prosuti niti baciti pre nego što svi uzmu po jedno parče uz koljivo. Posle toga ostatak se jede kao i svako drugo meso.

Ovaj običaj se naziva “dušni brav” i predstavlja prinošenje žrtve, način na koji se živi čašćavaju mrtvim zarad pokoja duše umrlog.