Postali smo beslovesni pijuni kojima se iznova manipuliše

Istinski krik izneverenog čoveka ili kritika iskvarene političke vladavine, kolektivne amnezije i apatičnosti građanske svesti.

Srbiji predstoji još jedna izborna agonija. Tek mimikrija demokratičnosti i privid da narod zaista ima moć da o nečemu odlučuje. Šta god da bude rezultat ove izborne farse, epilog ostaje isti, jer suštinski, značajnih razlika između učesnika nema. Zapravo, sličnosti ima mnogo više, a one se ne mogu opisati vrlinama već karakternim manama, budući da je politika je to uistinu i postala. Vladavina bahatosti, nesposobnosti, nekompetencije, korupcije, prostakluka, neiskrenosti i nemorala. Iza neveštih obećanja i verbalnih tirada, uvek su dolazila još veća razočarenja, a oni koji su ta obećanja bez pokrića izdavali, beskrupulozno pišu nova, računajući na kolektivnu amneziju i servilnost većine. Postavlja se pitanje, imaju li političari skrupula, dostojanstva i dovoljno obraza da preispitaju sopstvene političke uloge i imaju li snage da iza populističkih fraza, neispunjenih obećanja, korupcije i nemorala koje je danas politička pozornica prepuna, da shvate da politika nije veština obmane, koristoljublja i poluga moći već sistem vođenja države zakona i prava u korist njenih građana.

Sagledavajući domen političkog u našem društvenom kontekstu možemo reći da se prema običnom čoveku vrši svojevrsno nasilje. Tiho, latentno, neprimetno, uvijeno iza populističkih fraza i floskula, demagoških projekcija, izneverenih obećanja, mimikrije poštenja i časti. To nije fizička, represivna forma nasilja, već nova vrsta totalitarne svesti koja iza kulisa slobode ljudske savesti porobljava čoveka na sasvim nov način. Način u kome on usled nedostatka izbora svesno postaje objekat porobljavanja. Usamljena monada, tek delić ogromnog mehanizma kojim upravljaju globalni geopolitički i ekonomski interesi povlaštenih elita. Levinas u ataku na indetitet vidi formu nasilja i smatra da se "nasilje ne ispoljava samo u fizičkom bolu koji se nanosi drugima već i kroz prekidanje kontinuiteta identiteta" osobe prema je nasilje usmereno. Na način na koji se te osobe "primoravaju da igraju uloge u kojima više ne mogu da prepoznaju sebe", gde su primorane da iznevere ne samo "svoja ubeđenja već i svoju suštinu", gde moraju čine ono što im oduzima svaki impuls dostojanstvenosti bića.

Nažalost, naša politička elita daleko je od ideala pravde i morala, jer ono čime se oni bave nije politika već politikanstvo, nije briga za društveni već isključivo za lični materijalni i egzistencijalni interes. Današnja politička scena je mesto u kojem isti ljudi samo menjaju različite uloge, scenario i epilog ostaju isti, poverenje naroda izigrano, lični interesi zadovoljeni, država u stalnom raskoraku između prošlosti i sadašnjosti, bez mogućnosti za promene. Politika je postala veština obmane a narod je sveden na beslovesne političke pijune kojima se iznova i iznova manipuliše.

Nije onda slučajno zašto se i kolektivno nalazimo u konstantom raskoraku i pitanje koje, verujem da nam neprestano prolazi kroz misli je: otići iz ove zemlje ili ostati i pomoći joj da bude bolja? Iz toga proizilazi drugo pitanje: kako joj pomoći, to jest, kako uopšte uticati na promene u zemlji? Koliko vidim, jedino političari i tajkuni imaju dovoljno uticaja da dovedu do promena jer građanska svest to ne uspeva. Iz toga sledi sledeće pitanje: kојој partiji prići kada kada u svakoj poltroni i politikanti dobijaju priliku a ne oni koji su zaista sposobni da suštinski dovedu do promena? Kako onda rešiti ovu aporiju? Intelektualnim zalaganjem i zagovaranjem, građanskim aktivizmom, neposlušnošću, promenom ideja? Ko pametne i obrazovane ljude uopšte i sluša? Aporija, baš kao i što je posredi politička aporija u Srbiji.

Napadnuti su ljudsko dostojanstvo i intelekt, duh čovečanstva slama se usled konstantnih pritisaka i nametanja volje manjine i gušenja kritičke svesti. Moi commun ovde nije samo Rusoova koncepcija koja naglašava pogubnost ekstremne individualizacije i fragmentacije slobode već se "opšta volja" nameće i dugim linearnim procesima anesteziranja kritičke svesti čoveka, koji je nesvesno prihvata i percipira kao odraz sopstvene slobode volje, a zapravo predstavlja volju privilegovanih i povlaštenih.

Drugim rečima, posredi je pokušaj kolektivne lobotomije kako bi se iza lažnog političkog trijumfalizma, populizma, borbe protiv korupcije sakrio sistem koji postoji ne radi drugih već radi samoga sebe, jedna politička tragedija i pozornica u kome isti glumci samo menjaju uloge a scenario ostaje isti. Gde moral predstavlja jeftinu reč a čast i poštenje su dezavuisane fraze. Dok čitamo naslovnice koje govore o tragičnim sudbinama ljudi koji umiru štrajkujući od gladi, izneverenim radnicima probodenih ruku, maloletnicima koji oduzimaju sebi život, užasnuti stojimo pred indolentnošću i nesposobnošću političkih elita da izvedu zemlju iz agonalne situacije koja nas okružuje.

Pitanje koje nužno nameće ovakva misaona inercija je pitanje izlaska iz ovakvo političko-egzistencijalnog bespuća. Kako izaći iz lavirinta dihotomizama koji konstantno podižu strasti, uzmeniruju palanačke duhove hraneći im narcizme malih razlika? Odgovor možda možemo pronaći u sebi, a ovde ću prevazići cinizam sa početka i reći da ipak najviše zavisi od nas kao pojedinaca jer građanska svest, društveni aktivizam i promena svesti ipak leži u ideji koja oslobađa od razvašćivanja i dehumanizovanja političke stvarnosti. Odgovor leži u političkoj erminevtici društva, u promeni moralne svesti praxis-a političkog domena. Pre svega, u pojedincima koji ideje stvaraju i kolektivu koji ove ideje kultiviše i sprovodi, rušeći establišmente moći. Politička erminevtika društva predstavlja zapravo dekonstrukciju svih onih dehumanizućih faktora u domenu političkog koji obesmišljavaju dostojanstvo ljudskog bića. Tehnokratija, konzumeristički etos, eksploatacija, demagogija, politikanstvo samo su neki od simptoma koji nas neumitno guraju u krizu institucija, krizu identiteta, svojevrsnu egzistencijalnu aporiju koja čini život običnog čoveka nepodnošljivim. Možda se tako čovek izdigne se iznad epiteta zoon politikona i evoluira u "političkog homosapiensa", jer politika nije stvaranje privida već dosledno sprovođenje zakona na dobrobit njenih građanja a ne povlaštene manjine.

Kako onda izaći iz ove egzistencijalno - političke aporije? Ukoliko bi smo pretpostavili da građanska i intelektualna elita poseduje kapacitet da se moralni kvaliteti i vrline učine temeljnim odrednicama i karakteristikama našeg društva ili kolektivnog etosa onda postavljam pitanje zašto takvi glasovi razuma i iskre morala koje dolaze iz okvira intelektualne elite nisu adekvatno politički artikulisani jer posledično kao takvi postaju društveno nesvrsishodni i irelevantni. Iz toga nužno proizilazi drugo pitanje da li je onda potrebno okupiti intelektualne i moralne kapacitete po jednostavnim imeniocima (poštenje, moral, kompetencije) na jednom mestu, te uzeti učešća u političkoj areni, što implicira konstantnu opasnost da i sami budemo kooptirani u nedosledan i korumpiran sistem, no čini mi se alternative nema, jer sve drugo znači da prepuštamo da odluke o nama donosi dekadentna, moralno degradirana političlka elita kojoj je osnovni cilj njen lični egzistencijalni interes i održanje na vlasti. te produžavanje agonalnog političkog privida kojeg eufemistički nazivamo demokratskim društvom.