Kako to da nisam viđao galebove

U neko davno doba, pre ere interneta, a kada sam prvi put okačio dvogled oko vrata, video sam svog prvog „galeba snegara“, a da sam znao šta gledam. Naravno da sam ga viđao i ranije, ali ranije nisam umeo da mu prilepim etiketu s imenom vrste. U stvari, ta vrsta se u Srbiji nije ni zvala snegar, to je bio hrvatski naziv, koji sam, u nedostatku definisane srpske nomenklature ptica, pokupio iz neke debele knjige crno-belih fotografija životinja. Datum je bio 5. maj 1991. Svakako sam tada video i srebrnastog galeba, mada mi u beležnici stoji kasniji datum – verovatno sam isprva beležio samo onih par vrsta koje sam mogao da identifikujem.

Postepeno sam naučio da se „snegar“ zove „rečni“ galeb, a da se onaj drugi, veliki, zove srebrnasti. Kako za veći broj vrsta uopšte nisam bio siguran kako se na srpskom zovu, uskoro sam ih sve beležio njihovim naučnim nazivima (imao sam jedan engleski priručnik za češće vrste britanskih ostrva, jedva nešto veći od kutije cigareta, gde su latinski nazivi bili navedeni). I tako sam naučio da na Dunavu imam malog galeba Larus ridibundus i tog velikog L. argentatus. I sve sam to beležio, ovoliko jednih, onoliko drugih. Potom sam saznao da se kod Subotice gnezdi i crnoglavi L. melanocephalus – koga sam jednom prilikom izbliza posmatrao i u Beogradu, čime sam, mislio sam, zaokružio našu ponudu galebova. Eh, behu to jednostavna vremena.

Posle su došli genetičari i zaključili kako je srebrnasti galeb „supervrsta“, te da jedan deo iz (obimnog) kompleksa opisanih podvrsta te supervrste i sam zaslužuje status vrste, a ne puke podvrste. Isprva su taj status dali L. a. cachinansu, koga smo nazvali sinjim galebom. Nekako u to vreme sam, iznerviran nepostojanjem definisanih srpskih naziva vrsta – pa čak i za one koje nastanjuju Srbiju, inicirao i pogurao rad na nomenklaturi naših imena ptica; tokom koje je „rečni“ galeb postao obični (zvuči pomalo nespretno, ali zaista je najobičniji). Tako se pogodilo da severnoevropske populacije srebrnastog L. a. argentatus ostanu srebrnaste, a južnoevropske populacije L. a. cachinnans postadoše sinji galebovi. Pa dobro, mimo imena, ništa se time kod nas nije suštinski promenilo, jedino što sam u beležnicu umesto „L. argentatus“ sada upisivao „L. cachinnans“. I to behu jednostavna vremena.

Potom su genetičari otpočeli sistemsku balkanizaciju sistematike ptica. Ne beše im dosta da rascepe severne i južne argentatuse na srebrnaste – argentatus i sinje – cachinnans, već su potom i istočne, crnomorske i kaspijske cachinanse rascepili od južnijih, sredozemnih, pa su ti istočni ostali sinji L. cachinnans, a ovi južniji postadoše morski L. michahellis. No, Beograd ne zapljuskuju talasi Crnog mora, a ni Sredozemnog, pa opet imamo tuštma i tma tih galebova, leti više morskih, a zimi sinjih bude nešto više.

E, to je postala noćna mora za identifikaciju. I u ključevima za određivanje vrsta su te podvrste retko bivale prikazane. Možda bi se u tekstualnom opisu našla koja natuknica kako ih razlikovati, ali niko ih na osnovu toga nije mogao zaista razlikovati. Tako sam još nekoliko godina u beležnicu po inerciji unosio Larus cachinnans pošto pojma nisam imao kako da ih razlikujem.

Negde tokom tih, nekih, godina, počeo sam, iz frustracije valjda, da galebovima, koji jednom davno behu tako jednostavne ptice – sve što je trebalo videti beše je li veliki ili mali, posvećujem dodatnu pažnju. A dodatna pažnja urodila je većim prinosima, pa sam sve češće viđao i sive galebove L. canus (jeste, nit’ sinji, nit’ srebrnasti), katkada i mrkog L. fuscus, potom i ređeg malog L. minutus, pa kod nas retkog crnog L. marinus, čak i baš retkog velikog crnoglavog galeba L. ichthyaetus. Sve te sam po Dunavu posmatrao; vrste obala Evrope i drugde, Starog sveta ovde i ne pominjem. I tako nekako sam konačno počeo da viđam te nevidljive galebove. A što ih više gledam, to sam svesniji koliko o njima u stvari malo znam.

Pre nekoliko dana vratio sam se s ptičarenja sav zadihan od uzbuđenja, kao da sam trčao. Brojao sam popodnevni prelet galebova s Ade Huje (slično mojim dvodecenijskim praćenjima preleta malih vranaca – samo što galebova ima deset puta više) i, trudeći se da primetim sva jata (a neka sam izvesno propustio), gotovo da nisam studirao poveće jato velikih galebova na vodi. Zato sam se dan kasnije vratio, da to ispravim. Dakle, šta god leti – ne vredi. Ič me ne zanima, to sam juče prebrojao.

Crni galeb (c) Szabolcs Kokay 

Isto ono jato velikih galebova – morskih i sinjih, je na vodi, unaokolo je sneg, temperatura je minus 2oC, a ja sedim pored otvorenog prozora na koji je nasađen durbin. Skeniram jato, sve se nadam kojoj ređoj feli. Dan je još tmurniji od jučerašnjeg. Proučavam velike, morski dominiraju brojem, ali ne mogu da im odredim uzajamni odnos.

Počinjem da se mrznem, ali čim upalim motor i grejanje, durbin na prozoru postaje neupotrebljiv usled vibracija. Bez razloga (tipa prolazak broda i sl), jato uzleće, pa skidam durbin, zatvaram prozor i uključujem grejanje na najjače.

Ponovo klizim durbinom po jatu. Uz jato velikih je i manje jato običnih galebova, među kojima veličinom odskaču dosta brojni sivi galebovi. Unutar 29.500 malih galebova u preletu, koliko sam izbrojao prethodnog dana, svakako je bio primetan udeo – hiljadu, možda i dve, sivih, ali su jata bila predaleko da bi unutar njih bilo moguće vizuelno izdvajati vrste.

Morski, sinji, jato pataka u senci krošnji.... možda gluvare? Klizim duž jata galebova i stajem! Mrki? Ne, ovaj je prevelik i ima bele tufne na vrhovima letnih pera – ponovo crni galeb, moj... jedan, dva, tri, četiri... već peti susret s ovom pticom ove zime (a i ovo je već treći blog o njoj)! Klizim durbinom, pratim je, trudim se da je zadržim u vidnom polju.

Dunav je, vidim to po vodostaju u rukavcu, u poslednje vreme narastao, a struja ubrzala. Ne samo da ih voda nosi, već i oni plivaju nizvodno. Predaleko su i premračno je za foto-aparat (jesam škljocnuo jednu sliku negde u tom pravcu, ali sam loše naciljao), a mobilni presporo reaguje na škljoc, pa bi mi ptica, da sam rizikovao da je izgubim iz vida i pokušam da slikam kroz durbin, verovatno već bila dve širine vidnog polja dalje.

I tako, pratim svog crnog galeba niz reku kad... evo još jednog! Dva crna galeba odjednom u krugu teleskopa! E, to u Srbiji još nije viđano.

Kada smo pre tri nedelje jurili galebove po deponiji u Vinči, Šćiban, koji je dan ranije i sam video jednog crnog na Dunavu, kojih desetak kilometara nizvodno odavde, mi je rekao: „Možda ih ima dva, otkud znamo?“ No, ja sam samouvereno – i očigledno pogrešno, odgovorio: „Ne verujem. Mora da je ista ptica. Šta je njemu deset kilometara tamo-amo?“

Kako god, trenutak je trajao možda pet sekundi, a onda je celo jato poletelo, tek tako. Bez razloga. Ponovo zatvaram prozor i uključujem grejanje.

Već je mračno, a i meni je sve hladnije i ne ostaje mi se više. Ali – to je jače od mene. Jato sleće, ja otvaram prozor i montiram durbin, skeniram ga... morski, sinji, morski, sivi... eno ga! Ali sada samo jednog vidim! Drugom ni traga.

Da ipak probam mobilnim? Ima kojih 600-700 metara dotle, a reka ih nosi...  pa ga namerno prebacujem durbinom nizvodno, u nadi da će se naći u kadru kada mobilni konačno odreaguje i snimi. I tako sam nekako škljocnuo jednom (gore); kod kuće ću se iznenaditi time da sam, donekle, ipak uspeo.

Kada jato ponovo poleti, kažem sebi: Dosta je bilo. Odoh. I dalje ne mogu da verujem. Dva!

Potom kod kuće studiram tu jedinu sliku ptice crnih leđa u tom poslednjem prolasku jata velikih... Ne deluje mi uverljivo za crnog – u stvari sam u tom jatu (tj. istom jatu posle uzletanja, pregrupisanja i sletanja) posmatrao i jednog mrkog galeba, što na terenu, euforičan zbog pojave crnih, nisam ni shvatio.