Svekrvobolja

Decu imamo i u istu ulažemo zato da bi nam bila oslonac i pomoć. U starim danima, ali i ranije ako je ikako moguće i potrebito. Uzmimo na primer našeg Prestolonaslednika. U njega smo uložili toliko vitamina, saveta, živaca, neprospavanih noći, izbečenih dana i snage uopšte, banalnost zvanu novac da ni ne pominjem, da je izrastao nebu pod oblake, tako da na njega može i mamut da se osloni bez bojazni da će obojica da se skrhaju u prevrtanju. A i pametan je, ljubi ga majka, nije što je naš. Ukratko – Oslonac lično.

-      Imam rešenje! – rekao je Oslonac onomad.

Žmu i ja smo sa nadom zatreptali.

-      Imam rešenje! Imam jako dobru prijateljicu.

Odlično. U njegovim godinama jako dobro prijateljstvo sluti na uspostavljanje intimnije veze koja bi, s malo sreće, mogla da se okonča brakom, pa da onda dobiju decu i da odu da žive negde. Daleko od nas. Da im odlazimo u goste. Avionom.

-      Imam jako dobru prijateljicu. Ona je lezbejka.

Nada pod našim izmorenim očnim kapcima je počela da okreće leđa. Mada...šta fali, mi smo tolerantni u svim pogledima. Mogu decu da usvoje. I još uvek da odu da žive negde. Daleko od n...

-      Ona je lezbejka. Ima roze irokezu.

Žmu i ja smo treptali. Nada u našim očima je već počinjala da šmrca i traži papirne maramice po džepovima za suzobrisanije.

-      Ona je rešenje za šta? – procvileo je Žmu.

Ja sam mu čuvala leđa zaprepašćenim pogledom, uostalom nisam ni znala da imamo probleme koje bi mogla da nam reši lezbejka sa roza irokezom. Mora da mi je nešto promaklo.

-       Rešenje za babu i dedu. Ona je odlična negovateljica. – poentirao je Oslonac.

Žmu je tiho zacvileo. Meni bi vilica otpala, samo da je mogla. Sprečavao ju je zubni otok veličine jabuke petrovače. I neopisivi bol sa kojim su već danima ratovale farmaceutske supstance kojima sam se hranila. Zubnom bolu se pridružio i bol u mozgu, pa zar smo u to ulagali?! Već sam videla mog svekra, bivše vojno lice, i svekrvu iz doline u kojoj raste »hmeu«, od kog se pravi pivo, koja je pešačila deset kilometara sve po mrklom mraku od Kočevs...dobro nema veze...svekrvu koja je, da se ne lažemo, sušta mudrost ovog parčeta svemira, nema šta ne zna, kako im svaki dan dolazi i neguje ih ženska persona koja čak ni ne liči na kokošku koja je upala u roze farbu, nego na petla. Pa, moji svekar i svekrva i tako misle da smo Žmu i ja dve neodgovorne amebe koje su, nekom igrom neobjašnjive slučajnosti, uspele da naprave troje dece. I što je još neverovatnije, mi amebe smo uspele i da ih održimo u životu, iako pojma o gajenju dece nemamo. Da im dovedemo roze lezbejku da ih čuva i da nas konačno prijave socijalnom. Naročito moja svekrva. Ona smatra da bi amebama koje dođu u posed dece, istu trebalo uzeti i dati ih nekoj višoj sorti na staranje. I potpuno je u pravu, ja da sam sposobna pre bih uspela da je nađem u vrtlogu kliničkog centra ljubljanske pripadnosti. Tamo su je skembali zato što se samolečila. A kako je deda načisto zvučno od sveta odsečen, da ne kažem gluv kao artiljerčevo oruđe, pojma nije imao što i kuda mu je hitna pomoć babu odvela.

E, tako. Zato sam ja, jednoćelijski organizam, delegirana od strane razbežane familije da lociram babu. Što mi nije bilo teško, uostalom samo sam pila antibiotike već nebrojeni dan, čeljust me je bolela nemilice, izgledala sam kao asimetrični hrčak blagovremeno uhvaćen u krađi. Mozak me je moj boleo. Svaka žilica njegova. Iako su me dohranjivali sedativnim supstancama legalnim na farmaceutskom tržištu. Takva uboga sam ubauljala u bolnički kompleks i zabalavila očajno na rupi zvanoj šalter urgentnog sektora. Zdravstvena radnica, već oguglala na sve i svašta, mi je uputila pogled neprobuđenog lenjivca i munula mi formular da ga ispunim, uz reči koje su joj se mukom izvlačile iz neotvorenih usta: »Šta vam se desilo?« Meni? Odvratila sam joj tupim pogledom drogiranog morskog krastavca i procedila: »Meni ništa, gde je baba?«

Šta da vam kažem, od nemilog do nedragog šaltera, niko živ ni polumrtav pojma nije imao kud nam je hitna pomoć babu skembala. A, protivbolovski lekovi su mi polako popuštali, njihovo trajanje nije predviđalo tu vrstu istraživačke ekspedicije. Mogu da potražim i pronađem izgubljeni hram još izgubljenije civilizacije na nepronađenom kontinentu, ali da nađem zaturenu svekrvu, to je već previše očekivati od tih lekova. Taman su mi se u oči naselili bolni svetlaci koji nisu na dobro slutili kada je, samoodbrane radi, jedna od zaposlenica u pomenutoj zdravstvenoj instituciji, konačno i napokon, uključila sive moždane ćelije i u pomoć pozvala osobu iz službe hitne pomoći. Da mi prizna babinu lokaciju.

Bila sam spremna na sve, mozak mi je od zubobolje već odumro, kada je ispred mene kročila narandžasta, fluorescentna osoba. Odnekud poznata. Širokog osmeha sa bezbolnim zubima. Zubar? Priviđa mi se. Zubar koji mi je za sutradan najavio iskopavanja korena zuba mog? Moj zubar je pronašao izvor mladosti? Kladila bih se da je juče bio stariji bar dvadeset i kusur godina. Fluorescentni je progovorio...sin? Zubarev sin? Od svih hitnopomoćnih radnika je baš on sakrio našu babu? To je van dimenzije malog sveta, to se sudbina strašno dosađivala.

Ukratko, pronašla sam svekrvu. Mirno je sedela na plastičnoj stolici infektivne klinike. Svečano obučena u pudžamu i bade mantil. Prolećno zeleni. Za razliku od nje koja je bila žuta kao još neprocvetani maslačci. U rukama je zahvatom japanskog turiste grčevito držala svoju ručnu torbicu. Kroz tri, četiri sata, koliko traje hitno pregledanje hitnih slučajeva, se ispostavilo da baba ima odlične rezultate. Takve da, kad se uzmu u obzir njene godine bliske devedesetim, bi mogla da se prijavi na olimpijadu. Bolje nego što bi bili moji, samo da su hteli da me pregledaju. Samo dehidrirala. Sveznajuće biće nije pilo vodu. Bubrezi su mu dobili formu čvaraka. Ostavili su višu vrstu da je infuzijom zaliju. A ja sam odbauljala kući sa dupliranim zvezdanim nebom pred očima, iako je to veče dibidus oblačno bilo.

Kućni savet je zaključio da babi i dedi ima da se nađe negovateljica. Neko ko u odnosu na njih jeste da pojma nema o životu, ali bar zna da ljudi moraju vodu da piju. Zato što nas, monoćelijske mrmote, neće da slušaju. Jedino što se nismo odlučili za rešenje sa roza irokezom, homoseksualne orjentacije. Ovo drugo je sasvim bilo prihvatljivo, što se mene tiče, naročito kad se uzme u obzir da baba i deda odavno seks viđaju samo između reklama na televiziji. Ali roza irokeza bi ipak mogla duševno da ih uznemiri. Naročito moju svekrvu, koja je sama po mraku išla od Kočevskog Roga pa sve kroz šumu i tamo je sve nešto svetlucalo, kažu oni što tamo žive da su to duše pokojnika, ali ona je hrabro išla, iako su tamo i medvedi živeli, ima ih i sada, videla je ona emisiju o tome, a tamo je bila jedna žena što je skupljala pečurke, sad pečuraka mnogo manje ima, to je sve zato što čovek sve oko sebe truje, i o tome je gledala film, a bio je takav mrak u toj šumi, ideš tako ideš...I shvatiš da baksuz nikad zaista ne ide sam. Jedino je problem kad pribegne udarcima ispod kaiša, pa zubobolji doda dehidriranu svekrvu.

I roza lezbejku.

p.s.

Hvala ti, Bobe Živkoviću, niko sem tebe ne bi umeo tako dobro da nacrta moje zuboboljsko stanje.