This mortal coil

..bila prosle nedelje na certu.. tacnije, bio samo robin guthrie...
total delusion..

...kaaaaakav fleš!!! a ovo:

Posle čitanja istog, počeo sam da preturam po svojim starim pločama.

A šta su to ploče?

Joj Srđane, ala si ti mator... ali se dobro držiš :))

Dan vam se moze uciniti lepsim… Onda, kada sve nekako krene u pogresnom smeru, a takvih slucajeva je danas na pretek, dan opet moze izgledati bolje. Nikada nisam pomisljala da cu posle 17 godina aktivnog slusanja muzike doziveti odusevljenje nalik na one klinacke dane kada vam je neki prijatelj javio onu cuvenu “hej, imam novi album” Ta recenica je imala samo jedno znacenje. Nabavi lovu kako znas, pozajmi, ukradi od matorih, uradi bilo sta, ali sto pre nabavi. Posle toga ide danonocno slusanje, uzivanje koje samo pravi ljubitelji muzike razumeju. Tesko je razumeti pasioniranog konzumenta muzike. Tesko je razumeti sta njemu pojedine pesme znace, i kako je pesnicki duh kod vecine tako istancano razvijen. Oni razumeju, oni ulaze u sustinu stihova, prezivljavaju i vezuju svaki stih za neki dogadjaj iz stvarnog zivota. Za nekoga mozda suludo, bez razloga osrtrasceno, ali to je samo odraz necije percepcije koja ne moze da dokuci dubinu koju samo muzika moze da opise.


Ne volim toliko Darkwood dub, ali upadam u neki klise i pocinjem da slusam njihov “Zivot pocinje u tridesetoj”. U redu - kazem sebi, svako novo iskustvo je vredno. Nisam preterano zadovoljana sa onim sto cujem, mozda potajno prizeljkujem da ce se nesto desiti. Nesto novo, nesto sto ce me potpuno ispuniti emocijama, nesto jako. Znam samo da imam prave prijatelje, a to je danas u ovako poremecenom sistemu drustvenih vrednosti prava retkost. Obicno se kaze rodbinu stices rodjenjem dok prijatelje sam biras. Iako ne marim mnogo za nekim obelezavenjem bitnih datuma u mom zivotu, neko se ipak setio da na pravi nacin zapocnem ovaj dan. Bila je dovoljna samo jedna SMS poruka i kratak tekst “Bices srecna kao dete kada ti budem donela nesto” da me potpuno vrati u vreme kada sam kao tinejdzerka presretala postara kako bih pre brata dosla do zeljenog muzickog kontigenta koji je on tada narucivao od distributera ploca i kaseta. Enigma u samoj glavi, kao i pitanje o cemu se tu zapravo radi, dodatno su opterecivale moju nestrpljivu i znatizeljnu narav. Vredelo je sacekati...

Bezmalo da ne osecam nista. Ne, nisam bez ikakvih emocija, ali sama pomisao na gomile poziva i cirkularnih obracanja pomalo me smara. Onako, jos sanjiva dovlacim se do cd playera i polako pocinjem da razmisljam, sta danas? Nekada sam znala da pre spavanja i po pola sata stojim ispred kolekcije diskova i razmiljam sta bih mogla da slusam. Jesam fanatik, priznajem. Dvoumim se. Reininger ili Lew? Izbor pada na Belgijskog art profesionalca Benjamin Lew-a. Pravi cas za “Le parfum du raki”, ali ja i dalje cekam. Osecam da ce iznenadjenje biti veliko. Mi se jako dobro razumemo, tako da nisam ni sumnjala da ce iznenadjenje biti jako. Ok. prijatelju, mislim da je iscekivanja bilo dosta, uzimam telefon, i kao u Reed-ovoj pesmi “Waiting for my man”, kriziram i zovem. Prelazimo preko nepotrebne procedure na samu stvar. Zaista trans, pozitivan i toliko zeljen. Crashes into us! Morrissey DVD, “Who put the “M” in Manchester 2005”, kao najbolji pocetak danasnjeg dana Tu nema previse razmisljanja, toliko ste izgubljeni da zaboravljate da se zahvalite. Jedina stvar koju tada zelite je da sto pre pronadjete put do vaseg DVD-a i pogledate ono sto najiskrenije volite. Steven (negdje i Stephen) Patrick Morrissey, sjajan tekstopisac, romanticar, ciji su tekstovi svakome ko je ikada slusao the Smiths, i kasnije Morrissey-a, mnogo znacili. Ne postoji bolje opisano stanje emocija nego sto je to slucaj sa njegovim pesmama. One su u isto vreme toliko emotivne, ponekad i kontraverzne, sto je i Morrissey jasno stavio do znanja izjavom da su „Ljudi prosto seksualni, prefiks je nebitan“ Njegovi stihovi su neopredeljeni, u njima ima mesta za svakoga. On promovise ljubav, pa ma kako ona izgledala. 1982, onda kada su nastali the Smiths, bio sam sasvim mlad da bih na bilo koji razuman nacin razmisljao o muzici. Onda, kada su the Smiths objavili prvi singl Hand In Glove, nisam bila ni svestna da ce me ovaj bend tako dobro voditi koroz nadolazece zivotne price. The Smiths su najsvetlija muzicka proslost, a u mojim rukama realan nastavak. Sam Morrissey je prica za sebe koju morate razumeti. Razumeti njega, razumeli ste sve. On je pesnik ciji stihovi otvaraju sasvim nove horizonte unutrasjih preokupacija. Ljubav i angazovanost, da, kod njega je to moguce. Ja sam na potezu, na disku turneja po objavljivanju (za sada) poslednjeg albuma "You Are the Quarry". Manchester, pocetni gitarski rif The first of the gang to die, i pocinje pravi spektakl za oci i usi. U takvim trenutcima ja ne skrivam svoje emocije. To je tada sasvim nemoguce. Iskljucena od svih desavanja s strane i prepusten prelepom prizoru sa ovog koncerta, pomalo rezignirano zakljucujem da smo prava rupa koju zaobilaze najbolji. Bilo kakva rasprava je suvisna i ostaje mi samo da zamisljam da sam stvarno tamo. Mozda bezvezno, ali ponekad nije lose biti sanjar. Ume da opusti. Redjaju se hitovi sa sasvim malim pauzama izmedju pesama, sto publiku jos vise baca u trans odusevljenja. Irish blood, english heart, The headmaster ritual, i onda, back na Viva hate prelepom Everyday is like Sunday. Prizor koji vas ostavlja bez teksta, svi pevaju Everyday is like sunday, everyday is silent and grey, od mene samo kratak komentar “covece, zasto je sve ovo tako daleko od nas?” Iako je sve vreme u meni preplitanje dva sasvim suprotna osecaja, lepote i rezigniranosti, idemo dalje, jer ovaj koncert jednostavno drzi vasu paznju odlicnim izborom pesama. Such a little thing makes such a big difference, Don't make fun of daddy's voice, jesu pesme na samoj polovini koncerta. Svaki detalj je odlicno uklopljen, Morrissey u prepoznatljivoj koreografiji, da, ostao je isti. Ono sto kroz pesme govorio nekada, to i danas radi na identican nacin, sto ga cini posebnom pojavom na svetskoj muzickoj sceni. Obicno se najbolje ocekuje u zavrsnici koncerta. Priznajem, ja sam vec dovoljno emotivno naceta, a pomisao da najbolje sledi drzi me u tako velikoj neizvesnosti. Najava, pocetni udarci na timpanima, gitara i pocinje Jack the ripper, tako jako i silovito...
Crash into my arms
I want you
You don’t agree -
But you don’t refuse
I know you

Publika pocinje da skandira Morrissey, Morrissey, na sta on jednostavno odmahuje rukom i u maniru skromnog momka jednostavno kaze “Please, stop it”. On ima nesto bolje od toga, on je zaljubljen, Smiths klasik, A rush and a push and the land that... Oh, I think I'm in love. I'm not sorry, kao mali predah, zatim jos jedan the Smiths klasik. Shoplifters of the world unite, ciji stihovi:

Learn to love me
Assemble the ways
Now, today, tomorrow and always
My only weakness is a list of crime
My only weakness is ... well, never mind, never mind

predstavljaju u neku ruku “dekriminalizaciju” homoseksualnosti i promovisanje "alternative lifestyles". Bez obzira kakav stav imali u vezi toga, ovo je jedan je od najjacih singlova u karijeri ove grupe. Na koncertu je to mnogo lepse. Atmosfera u kojoj publika sve vreme peva sa Morrissey-om je fantasticna slika koja se tesko zaboravlja. Ujedno, ovo je poslednja pesma. Ocekuje se bis, ali ja vec pretpostavljam kojom ce pesmom zavrsiti ovu savrsenu predstavu. Upravo ona, "There is a light that never goes out". Osecate se tako dobro dok je slusate. Ona je jednostavna, ali snazna prica o ljubavi i smrti, gde Morrissey nihilisticki porucuje I never, never want to go home. U samo 4 minuta pred vama tako iskrena prica o ljudskom zivotu. Ovde nema patetike, ovde nema klisiranih recenica tipa “Oh, baby, i love you!”, ovo je pesma koja ce vas naterati da se zaljubite, da shvatite dubinu pozitivnih osecanja, da budete bolji nego sto jeste. Ko ovu pesmu nije slusao taj sigurno nije saznao nista o iskrenosti i cistoti osecanja. Ona je sigurno jedna od najboljih pesama dvadesetog veka.

I to je kraj, i ja tu ne bih nista imala da dodam. Dan je posle ovoga sigurno lepsi. Slusati Morrissey-a i njegove pesme pomoci ce vam da sustinski shvatite ljubav u inteligentnom, neznom i dirljivom smislu. On je ikona, ne idol. On je samo jedan covek koji zna da opise stihovima ono sto svako od nas ponekad oseca.



There is a light that never goes out

Take me out tonight
Where there's music and there's people
And they're young and alive
Driving in your car
I never never want to go home
Because I haven't got one
Anymore

Take me out tonight
Because I want to see people and I
Want to see life
Driving in your car
Oh, please don't drop me home
Because it's not my home, it's their
Home, and I'm welcome no more

And if a double-decker bus
Crashes into us
To die by your side
Is such a heavenly way to die
And if a ten-ton truck
Kills the both of us
To die by your side
Well, the pleasure - the privilege is mine

Take me out tonight

raditi slusajuci ovu muziku. e sad, svakako nije pametno pokazati da ja nemam blagog pojma ko je grupa o kojoj pises, ali ne moze se uvek biti u toku sa svim muzickim kretanjima.

u svakom slucaju hvala... slusam i uzivam.

Ova muzika je bila omiljena kod moje lepse polovine.... ja sam u to vreme slusao punk,hc, grunge i britance....
sad se setih silnih preslusavanja This mortal coila, Cocteu Twinsa (evo jednog diska,nasao sam ga) i milion kaseta, Dead Can Dance i slicnih bandova koje je volela mojatadasnja devojka, danas zena

sad bi neki rekli kako te vata kriza srednjih godina....Divni su, uz tu muziku sam fax zavrsila. Baš ti hvala na ovom edukativnom blogu a posebno na podatku o Šekspiru?

imao sa jedne strane It will end in tears, a sa druge Treasure.

Vrh. Mislim da sam to dobio sa 17 godina. Pre toga sam bio Smiths (do koske), U2, Style Council, Tuxedomoon i Everything but the Girl.

Onda je došao neku list, ne mogu da se setim koji, izašao je samo jedan broj, u kome je predstavljena kuća 4AD. Onda sam čuo Cocteau Twins i odlepio. Usledio je prirodno Dead Can Dance, Dif Juz, Wolfgang Press... Kakva vremena su to bila...

Sve to i dalje zvuči čarobno i posle 20 i kusur godina... Filigree and Shadow imam na nekoj staroj kaseti marke "Scotch". 4AD rules.

this mortal coil, dead can dance i cocteau twins sam slusao u srednjoj skoli. mozda prerano, pa me malo proslo. Inace, songs of siren peva elisath fraser ( pevacica i cocteau twinsa)

Sinoc sam se , gledajuci KOYAANIQATSI setio sjajnih dead can dancea, pocetak filma i forsko pevanje naslova tako podsecaju na njih

eeee, nekada se zapitam da li je internet prava veza ili nas ovi nasi nesavrseni mozgovi povezu...nekako prolazim kroz cunamije u zivotu, te lepa muzika znaci da se ti talasi i vetrovi i nesrece smire...
i slucajno naletim na nekog ko potseca na this mortal coil... i dusu isplacem od lepote i osecaja da nisam sama
hvala ti, srdjane, al bas mnogo na potsecanju da zivot nekada boli, ali da i to nosi neku svoju lepotu