Jedna priča iz dva dela...

Ovo je na svom FB profilu objavila moja nekadašnja pionirka (bila sam joj insturktor) Ljilja.

Pričica mi se mnooogooo dopala, pa rekoh, da je podelim sa vama. Taman da vas razvedri u ovo sumorno popodne.

Deo 1.

Bila sam na sajmu cveća. Bolje da nisam, iz dva razloga: Prvi, razočarana asortimanom semenskog cveća, drugo, kupila sam rasad za dva ara zemlje a ne za dva kvadrata moje terase... dobro, pola kvadrata žardinjere.

  E sad, treba ući u BUS. Ava,j pune su mi ruke, preostaju samo zubi i nešto lakta, noge idu same... udjoh. Divno dete me vide rascvetanu i rumenu pa ustade. Ohhhhh, kakvo olakšanje! Na sledećoj stanici, jedna drugu unesoše dve simpatične bakice.

Jedna sede do mene a druga nipošto ne dade da joj ustanem i uništim cveće, neka, može da stoji. Gužva se meškolji. Mladji čovek, iza mene, insistira te i ona sede na njegovo mesto. Divne dve mirisne bakice, kao sa slike.  Obično takve bakice pričaju o svojim bolestima, što i ima logike imajući u vidu amortizaciju i godinu proizvodnje ali ovakav slučaj još nisam videla.

Čovek koji je ustao drugoj baki počeo je svoju priču! Od bola u nogama do zavrtanja majice i demonstriranja žiganja u predelu rebara. Svaki organ ga je bolelo i sve je boginje preležao i svaku kost lomio i .... Pričao je tiho, sa osmehom, bez uzimanja vazduha i gestikulacije. Davio je, davio omalenu bakicu do mene a ona, sirota, sva fina, coktala je, potvrdjivala, savetovala... U jednom trenutku sam pomislila da bi bilo plemenito, nekako, da uskočim u priču, pomognem, ugasim gde gori.  Ali, već u sledećem izda me i plemenitost, i dobrota ode da luta sa pogledom kroz prozor... Mudro odćutah partiju i iskulirah sistematski pregled na sred BUSa. Sta ću!

Ode čovek i oseti se uzdah olakšanja:
"Bože Radmila, ti moraš sa svakim potanko i naširoko!"  Grdi je mladja bakica. "Zar ne vidiš da čovek nije sav svoj?"

Radmila pomirljivo sleže ramenima, namesti svoj beli šeširic, dlanovima par puta pritisnu sitne lokne: "Jao, šta ću, jadno dete, bolje da ga saslušam, ko zna kakve muke ima! .A jeste, jeste caknut, priznajem, ali fino ćaknut"!!!!

Na te reči se i ja nasmejah... Eto kako je sjajno biti fino ćaknut. Kako je lako biti društveno prihvatljiv. Balansiraš izmedju harmonije u kosmosu i tvrdih djonova i sve ti je oprošteno!!! Mozda bi trebalo isprobati, meni ne treba puno! Na kraju krajeva, možda smo svi mi po malo fino ćaknuti! Samo ne primecujemo.

Ova priča ima drugi deo jer još uvek putuje žutoplavi BG BUS....Bakice,cveće i ja!

 Deo 2.

 Evo još par redaka o bakicama iz BUSa pa ću malo zanemeti.

Dakle, kad je čovek-klinika izašao iz autobusa, bake su ustanovile da imam pune ruke cveća i da je veoma lepo. Mene je više zanimalo nešto drugo, pa preokrenuh priču: 
"Veoma ste drage, pazite jedna na drugu, to je lepo videti"
"Ooooo, daaaaa", osmehnu se baka ispod šeširića. " Ima nas četiri, svaki dan šetamo, kad možemo, pomažemo jedna drugoj, bodrimo, lečimo. Znamo se mnogo godina, čak iz mladosti. Vidite,eno nam treće prijateljice, Angeline!"

Pogledam na drugi deo autobusa kroz šumu raznobojnih glava. Krupna baka i po na sedištu i po, do prozora, vozi se unatrag, maše nam sa obe šake Majkl Dzordana. Osmeh, naočari, frizura.. sve ogromno i upečatljivo. Shvatam koja je njena uloga u maloj ženskoj komuni...

"Imamo mi i četvrtu prijateljicu ali, njen muž je jos živ, pa nema puno vremena, ali kad se nadjemo, mnogo nam je lepo".

Eeee moji muževi, dok jednom ne smrkne drugom ne svane.  Još jedan, dobro se drži!

''Svaki dan smo na Adi ili Kalemegdanu, ili na nekom trećem mestu, pa onda idemo na ručak, sve spremamo zajedno. Svaki put kod druge. Tako spremamo stanove, peremo prozore... Ako neka želi osamu, molim lepo, ne pravimo pitanje.  Sjajno, bila sam oduševljena, zaljubljena, ljubomorna na njihovo prijateljstvo i veru u dobrotu. Eksplozija osećanja me preplavi i ja poželeh da zagrlim neku prijateljicu... Nazvaću je telefonom, ako ima vremena... Eh,  daj da izvučemo najbolje od ponudjenog! Umetnost življenja!

Priča je bila široka, a rastanak izvestan, Imala sam utisak da ih znam godinama.
Ma, šta znju one američke serije, izmišljaju toplu vodu. Mi smo, bre, imali SEKS I GRAD dok su se kod njih jošganjali kauboji i indijanci!!!!

A ja sam, eto, imala čast da upoznam balkanske devojke u gerijatrijskoj varijanti koje sam slučajno srela, i to u žutopalvom BUSu moga grada.

Samo da znate - dok Ljilja ne savlada komentarisanje ovde, moraćete da ćaskate sa mnom! Al' siguna sam da će ona to brzo!