Дан после два дебакла наше кошарке. Екипе Звезде и Партизана поражене су од загребачких клубова у два дана. И не само то, видели смо сусрете две потпуно припремљене екипе, и две групе изгубљених људи. Где је екипа Партизана мало мање изгубљена.
На обе утакмице дешавале су се невероватне ствари. Испадање лопте из руку, шут 2 од 32 за три поена код Звезде, односно ноншалантно гледање противника који гине да стигне лопту код Партизана. То је делимично последица премора (1), а више последица лоше организације игре, односно не постојање исте (2).
(1) О премору укратко. И Звезда и Партизан одиграли су превише тешких утакмица током године. С тим у виду, невероватно је да су у протекле три недеље морали да одиграју још 4 утакмице домаћег првенства. На једној дугачкој конверзацији на фб, написано је ово: ”Sećaš se šta je Profa rekao: kada počnemo svake nedelje da igramo po dve utakmice ode košarka. Eto, ode.” Профа је Аца Николић. Да су макар среде прескочене, такмичење би се продужило за две недеље, али ја можда не бих писала овај блог.
(2) О игри, или боље о непостојању исте.
Звезда целе године игра лоше. Ако крене шут, супер, ако не крене утакмица се губи. А шут је неопходно за три поена. Не постоји никаква концепција игре, не постоји неки напад, лопта иде споро*. Не постоји игра два-на-два. Води их један сујетан не-тренер, који се у свим критичним ситуацијама губи, али то надокнађује уласком до пола терена и махањем рукама. Кад видим на неким лакшим утакмицама кад уведе малог Ребића, и онда се дете окреће ка њему за поставку напада, страшно. Тренер води екипу, али играчи морају да одраде детаље. Свој недостатак умећа надокнађује дисциплиновањем играча, па је тако дисциплоновао Јаку Блажића, који се реално највише бори целе сезона. Укратко, Звезда целе године игра катастрофално. Иако ми је лично овај пораз претешко пао, није ме превише изненадио. С обзиром да ту екипу води ”најбољи тренер АБА лиге”, и с обзиром да сам одгледала скоро све утакмице ове сезоне (само оправдано одсутна), било би веће изненађење победити мотивисаног противника.
Да не буде како сам ја паметни генерал после битке, Радоњић екипу води јако лоше. Касно реагује и са изменама и са тајм-аутима. Често мења погрешно. Уместо да дисциплинује екипу због лоше игре, он дисциплинује играче које сме без разлога.
О играчима, селекција је онако. Шилб је био сјајан, али вероватно прескуп, па је морао да иде. Нелсон је убедљиво најбољи играч ове екипе. Нема никакав шут, и не треба га уопште форсирати да шутира, нарочито за три поена. Џенкинс је класичан амерички дивљак, али таквог једног мораш да истрпиш. Мада му треба објаснити да се не шутира у петој секунди напада, без обзира да ли је погодио или не. Јака супер борбен, са супер предиспозицијама и талентован, али нешколован. Наши домаћи, буди бог с нама. Боби донекле, и Рашко на позицијама петице. Од искусних четворки може да се ишчупа један добар. И јако перспективни Митровић и Тејић. Симоновић ништа осим борбености, његова одбрана је последица тога. Игра много лошије од кад је Шилб отишао, и откад је добио већу одговорност. Лазић је рукометаш залутао у кошарку. Он уопште нема талента за ову игру.
Партизан плаћа цену Дулетове смањене способности, углавном као последица болести, делимично као последица сујете. Он екипу води боље него Радоњић, што и није неки успех, али касни у неким реакцијама, и има недодирљивог миљеника. Кога је једном казнио, али то очигледно није баш имало ефекта. По мом мишљењу, направио је две кључне грешке ове сезоне. Прва, што је на почетку сезоне играо са 5 играча који су делили превелику минутажу (Вестерман, Богдановић, Милосављевић, Кинзи, Ловерњ) и она три несрећна центра. У том периоду није никог другог разигравао. Друга је да је после повреде Вестермана решио да од Богдановића прави плеја. И у томе је омашио. Богдановић и даље није плеј, једноставно нема главу за то. Због те друге грешке су јуче изгубили. По мом мишљењу, у моменту кад се Вестерман повредио, морао је да истрпи Далоа и да од њега направи плеја за овакве утакмице. По мом мишљењу, то би Партизан коштало далеко мање.
Приче како је Партизан ове сезоне погубио утакмице због повреда, или због она три несрећна не-центра су приче за малу децу. Партизан је погубио утакмице због немања плеја.
О играчима. Богдановић је Партизанов дивљак, шутира без концепције, и само размишља о кошу. Што је сјајно за двојку, катастрофа за плеја. Он је сјајан играч, али не сме да игра плеја. Рационалнија игра ће можда доћи са годинама. И мора да почне озбиљно да игра одбрану, а не да се шверцује. Павловић је сјајан, мало се примећује превелика жеља за доказивањем, али је најстандарднији од кад је дошао. Тепић мора да пробије менталну блокаду да је кошарка игра у којој мораш да шутнеш понекад, и да даш кош. Приметан је напредак у последње време. Бертранс је још увек ван форме. За мене је пријатни изненађење Андрић. Игра добро одбрану, ретко троши лопте, али има невероватно сигуран шут. Јуче је шутнуо само једном и погодио за четири минута у игри. Мене је то фасцинирало, важна утакмица, пуне трибине, и још увек велики заостатак. Мој муж стално говори како има меку руку, али он има и више од тога, има менталитет хероја, играча који се не плаши. Кошаркашки Југовић. Ловрењ је најбољи играч Партизана. Често премало искоришћен. Односно, у жељи садашњег плеја да што пре шутне, лопте ретко и стижу под кош. Не-центри су талентовани, али некако уплашени. И често се одлуче за најгоре решење. Чувени двојац, Гагић-Мусли су углавном збуњени, и по мом мишљењу, њима је потребан добар психолог да би проиграли константно. Милутинов је нешто бољи, али та центарска болест је изгледа прелазна.
За крај, опет нешто мало позајмљено, али само у смислу да ми је требало да неко формулише да то и сама приметим. Влада Ђуровић је својевремено рекао како је престао да игра и отишао у тренере кад је схватио да му је фризура или боја чарапа битнија од игре. Сад је обрнуто, играчима је битнији имиџ него игра. Коментар који желим да пренесем је да је наша кошарка почела да пропада када је постала полигон за НБА, и кад је дошло до те американизације европских лига која је ето стигла и до нас. Битно је шутнути, да се да више кошева, победа, пораз, нема везе. Исправиће се. Није битна кошарка, битан је маркетинг, и битна је зарада. То није почело данас, то је почело пре 15ак година. Новац је све, и нико не схвата да ће новац доћи као последица добре игре. Млади играчи одлазе у стране клубове или на америчке колеџе са обећањем о парама, или са неком сићом (огроман новац за наше појмове), и онда дугорочно пропадну. Највећи пример те американизације је Миличић, за кога се сад прича у Америци да је највећи промашај у историји НБА. Он је паре добио, али их није зарадио. Кошарци није оставио ништа. Контра-пример је Никола Пековић, који је завршио своје школовање у Европи, прво у Партизану, потом код Жељка у Панатинаикосу. Први уговор му је био релативно мали, 13 милиона за три године, али претходни рад се исплатио, он је за те три године напредовао до једног од бољих центара НБА лиге, и нови уговор, потписан прошлог лета је 12 милиона по сезони.
Ове две, тако различите каријере треба да служе за наук нашим младим играчима.
Да све можда није тако црно, и да је још могуће повратити европску, самим тим и нашу кошарку, показују примери Реала, који игра онај наш стил игре, и упркос томе, или захваљујући томе, су међу најбољима у Европи. Или ова два загребачка клуба, који су претходна два дана играли далеко европскије од наших.
И цртица за крај. Ми више, на жалост, немамо тренере. Сваки тренер сада има три помоћника, али кад се погледа списак, мало имена привлачи пажњу. Нарочито код тренера млађих генерација. Највећа очекивања су од Милојевића. И вероватно од Владе Ђокића. Док се за Милоја дуго прича да је виђен за Дулетовог наследника, Ђокића вероватно чека тежи пут доказивања, и можда никад добијене праве шансе.
И наравно, Џиле, који је толико добар да га разне сујете увек удаљавају од наше кошарке, било клупске, било репрезентативне.
*Лопта иде споро и код Партизана, мада нешто мало брже. Да не одгледах Цибону и Цедевиту, помислила бих да је то само нови европски тренд. Али није. Мада, кад се сетим, лопта иде брже код већине осталих екипа.