Biciklom oko sveta -- Kroz pustinju Gobi, I deo (Mongolija)

Sredinom aprila ove godine prešla sam biciklom pustinju Gobi, vozeći od Zaum Uda, pograničnog mesta uz kinesku granicu, do mongolske prestonice Ulan Batora, u dužini od 765 kilometara. (Prethodno sam vozila od samog južnog oboda pustinje u oblasti Unutrašnja Mongolija u Kini, što je još oko 200 kilometara.) U ovom i narednom tekstu prenosim moje dnevničke beleške, sređene i priređene za blog, o desetodnevnom kotrljanju kroz najseverniju i najhladniju pustinju na svetu. Tokom tih deset dana doživela sam temperaturne raspone od plus trideset do minus deset, smrzla se kao nikada do sada, imala neke neobične susrete i našla se u čudnim situacijama, pomerajući opet granice svojih strahova kao i izdržljivosti. Nakon svega, mogu da kažem da je uz turu na Himalajima, prelazak Gobija bio najteži i ujedno najluđi poduhvat tokom mog skoro trogodišnjeg putovanja. 

(Za one koji bi da preskoce citanje i samo da gledaju fotografije, album je ovde.)

13. april, prvi dan u Gobiju

Krećem već oko šest ujutru da bih izbegla vožnju po najvećoj vrućini. Juče je ovde, u Zaum Udu, bilo skoro trideset stepeni. Brinem se da li će mi količine vode koje nosim biti dovoljne. Imam nešto manje od šesnaest litara, što bi trebalo da mi potraje tri do četiri dana, ukoliko se budem pridržavala saveta o racionalnoj upotrebi vode u pustinji. Nikada nisam bila ovoliko natovarena jer, osim zaliha dragocene tečnosti, u bisagama nosim hranu za gotovo nedelju dana, kao i zimske i letnje stvari. Sve to zajedno teži oko šezdeset kilograma i pitam se hoće li moj bicikl izdržati toliki teret.

Napuštam gradić, i asfaltni put koji se prekida kod poslednjih kuća ustupa mesto zemljanom. Gori je nego što sam očekivala. Sav je u talasima, kao da su njime prolazile tenkovske gusenice. Nakon samo nekoliko minuta truckanja po njemu bicikl počinje da cvili – to se razlabavio neki od zavrtanja pozadi, na nosaču bisaga. Svaki put kada bih sišla sa asfalta, nešto se na njemu kvarilo i lomilo. Naprosto, nije predviđen za džombaste zemljane puteve, a pogotovu ne sa tolikim teretom.

A onda, nakon pet-šest kilometara otkrivam da luk koji sam pravila udaljavajući se a potom se približavajući voznim šinama – jedinom pouzdanom pokazivaču pravca kroz pustinju – zapravo predstavlja zaobilaznicu oko poslednjeg parčeta netom asfaltiranog puta.

Ipak! Ipak su završili ceo put, stigao je do pred sam Zaumn Ud! Projektovali su ga Kinezi i finansirali njegovu gradnju koja je počela pre mnogo godina, ali na internetu nisam uspela da nađem pouzdanu informaciju o tome da li je najzad završen.

Aaah!, otima mi se uzdah olakšanja dok se priključujem na besprekorno glatki asflat. Poput hirurški preciznog poteza nožem, zasekao je pejzaž preda mnom, tu bespreglednu stepu koja se graniči sa nebom.

Ali uz olakšanje, osećam i blago razočarenje. Ni pustinja nije više što je bila. Sa ovim putem, veliki deo avanturizma koji je pratio prelazak Gobija sada izostaje. Više nije tako lako zalutati i izgubiti se zato što se putevi pomeraju. Jer oni ranije nisu bili statični, već su se premeštali, nekada i po nekoliko kilometara levo ili desno, zavisno od peščanih nanosa koji bi prekrili pređašnji put, a onda bi džipovi i kamioni probijali novi.

Beščujno klizim. Sama sam. Vetar je blag, leđni. Poslednje kuće i gerove ostavila sam pre desetak kilometara i sada oko mene nema apsolutno ničega. Dokle god mi pogled dopire, svuda je stepa. Pesak i kržljavo žuto rastinje.

Dosadno mi je. Okrećem pedale gotovo bez ikakvog napora jer je sve ravno a i ja sam odmorna. Jedini zvuk koji čujem je onaj od točkova na asfaltu. Zapravo su dva različita zvuka – kad vozim po crnoj podlozi i kad pređem na belu liniju kojom je obeležena uska zaustavna traka. Prvo je najviše nalik ujednačenom šuštanju a drugo me podseća na hvatanje zaleta pred poletanje. Pomišljam kako bih lepo mogla da otvorim neku knjigu, postavim je na volan i čitam kao na trenažnom biciklu. Ili da gledam neki film – kada bih imala smartfon ili ajpod.

Na svakih možda sat vremena prođe neki kamion, uglavnom iz suprotnog smera. Vozači mi ablenduju a onda kratko zatrube u znak pozdrava. Razumljivo, Mongoli vole putnike, te moderne nomade. Mahnem im otpozdravljajući.

Povremeno ugledam neko stado kraj puta i obradujem se neočekivanoj živosti koju ovce ili konji unose u tu statičnu, praznu sliku što me okružuje sa svih strana. Zastajem da fotografišem jednog čobana na kamili, koji priđe do samog puta kako bi me pozdravio i pozirao mi. Pitam se šta ta stada pasu kad nigde nema zelene trave.

Oko podneva vetar menja pravac i počinje da duva sve jače. Udara me bočno a njegovi naleti su nekada toliko jaki da gubim ravnotežu i nekontrolisano izlećem ka beloj traci na sredini. Stiskam čvršće volan jer i saobraćaj na putu je u međuvremenu oživeo pa kamioni prolaze na svakih deset-petnaest minuta. Iako se Mongoli čine kao mnogo pažljiviji za upravljačem od njihovih suseda Kineza, moram da budem oprezna. Vozačima koji mi dolaze u susret sunce bije u oči jer voze sa severa, a i njima i ovima što me zaobilaze s leđa horizont povremeno nestaje u izmaglici. Čitala sam da su poremećaji u opažanju tokom prolaska kroz pustinju veoma česti, iako nije uvek reč o pravim fatamorganama.

Da bi sprečili ono šetanje puteva, kineski projektanti su predvideli nasip duž kojeg vodi asfalt, a u njegovom podnožju, na svaki kilometar otprilike, nalaze se betonski prolazi s jedne na drugu stranu. Nekada su u njima cevi, sa otvorime prečnika oko metar, a nekada su ozidani kao podzemni prolazi, za stoku prvenstveno. Ulazi u te prolaze su takođe betonirani, tako da pružaju odličnu zaštitu od vetra. Silazim u jedan da bih ručala u zavetrini. Bicikl ostavljam gore, oslonjen na crveno-beli stub-graničnik puta. Ti stubići, koje sam uočila duž svih kineskih puteva na severu zemlje, jedini razbijaju monotoniju jednoobraznog kolorita oko mene.

Pravim sendviče. Ne pamtim kada sam poslednji put jela kačkavalj i kobasicu. Te proizvode je veoma teško naći u Aziji, a i kada ih ima da se kupe, prilično su skupi jer su uvozna roba a u azijskim zemljama takse su po pravilu visoke. I u Zaum Udu kačkavalj me je koštao papreno, ali salama je bila jeftina budući da je domaći proizvod i da se tradicionalna mongolska trpeza zasniva na mesu a, u moderno vreme, i na mesnim prerađevinama.

Popodne je vetar još jači a počinju i uzbrdice. To su oni usponi koji su gotovo neprimetni oku, pa svaki čas bacam pogled na zadnju gumu proveravajući se da nije bušna kad tako teško napredujem. Onda se dosetim da na GPS-u, kojim me je nedavno sponzorisao Infoteam upravo za prelazak preko Gobija, imam i kompjuter koji pokazuje na kojoj sam nadmorskoj visini. Uključujem tu opciju i pratim promene na ekranu. Već se nalazim na hiljadu i dvesta metara i polako se uspinjem. Suprotno široko rasprostranjenom laičkom poistovećivanju pustinje sa ravncom a ove sa nivoom mora, nadmorska visina Gobija je između hiljadu i hiljadu i po metara.

Iako mrak pada tek oko pola osam, prekidam s vožnjom u pet. Ne želim da se premorim već prvog dana, a i opazila sam jedan dosta prostrani podvožnjak nedaleko kojeg je i jedna kuća. Izgleda kao da je napuštena, ali mi svejedno uliva veće poverenje da postavim šator u blizini nekog znaka civilizacije. Silazim na suprotnu stranu podvožnjaka od one s koje duva vetar i nalazim pogodno mesto, zaštićeno i neprimetno s puta, te postavljam kamp.

Kasnije računam koliko sam prešla kilometara, koliko sati sam vozila i koliko mi je preostalo litara vode i zadovoljno zaključujem da su mi svi proseci bolji od planiranih. Uklanjam prašinu, pesak i znoj sa sebe pomoću vlažnih maramica koje sam ponela u ogromnim količinama, pa malo pišem dnevnik, te potom spokojno odlazim na počinak.

14. april, drugi dan u Gobiju

Iako je vetar prestao da duva tokom noći, spavala sam veoma loše. Saobraćaj je oživeo nakon ponoći, pa su kamioni samo tutnjili iznad moje glave sve do jutra. Ali više me je namučila neka ptica koja je sve vreme neumorno huktala. Oglašavala se zvukom sličnom sovinom, ali prodornijom i tužnijom melodijom – sovinski fado!, pomislila sam – bez prekida. Nekoliko puta pokušala sam da je oteram pljeskajući dlanovima iz šatora, ali nije se dala zbuniti. U dva navrata sam izašla u noć i locirajući je na ispustu s druge strane mosta, gađala je grumenovima zemlje – oba puta uspešno ali samo na kratko, jer se vraćala čim bih ponovo legla. Ni čepići za uši nisu mi pomogli, pa sam na kraju odustala od pokušaja da uprkos tom zvuku zaspim. Tako sam jutro dočekala prilično umorna.

Napolju je polumagla, sunce se ne vidi, i odmah je osetno hladnije. To me raduje jer ću piti manje vode a i biće lakše voziti u hladovini. No čim krenem, otkrivam koliko zapravo ne znam ništa o pustinji – vetar koji mi se činio neznatnim dok sam stajala, odjedanput postaje jak, a sveže jutro se pretvara u veoma hladan dan pa moram da obučem deblje rukavice, drugu kapu i topliju jaknu.

I dalje je uzbrdo, što sada i nije loše radi zagrevanja.

Nemam dvogled iako svi vodiči preporučuju da se ponese u pustinju. Kad hoću da jasnije sagledam nešto u daljini, koristim zum na fotoaparatu. Tako sam i sinoć, sa mosta pod kojim ću potom spavati, na nekoliko kilometara odatle uočila jednu malu oazu – neveliko jezero i desetinu gerova oko njega. Zato se sada ne začudim kada mi odozgo, s vrha puta, u susret naiđe grupa Mongola. Čine se kao bezbrižni prolaznici koji su, eto, krenuli malo da se prošetaju. Pomsilim kako bi to bila čudna slika usred nigdine, kada ne bih znala da su im kuće tu u blizini, samo neprimetne s ovog dela puta.

U grupi primećujem i nekoliko žena. Dve između sebe nose veliku kantu od možda trideset litara nečega, vode ili goriva. Upitam se zašto uvek, prema onome što već gotovo tri godine viđam, žene rade teške fizičke poslove dok muškarci sede besposleni ili, kao sada, koračaju pored njih sa rukama u džepovima.

Jave mi se svi ljubazno, a ja im mahnem.

Primetila sam još u Zaum Udu a i ova grupa mi to potvrđuje, da su Mongoli jedan od mnogih azijskih naroda koji fizičkim izgledom ruši moje stereotipe o 'malim žutim'. Nisu ni niski ni sitni a ni mnogo žuti. Naprotiv – većinom su visoki i krupni, čak često i gojazni, a ten im je kao da su malo više preplanuli (mada sam u vezi s potonjim možda izgubila pravi osećaj budući da sam dosta dugo u Aziji).

Najzad stižem do vrha i očekuje me dug spust. Letim. Moj GPS pokazuje da sam na stotom kilometru od početka vožnje kroz Gobi, a to potvrđuje i znak kraj puta – Kinezi su na svakom kilometru postavili znakove sa upisanim kilometražama iz oba smera. Stajem da se fotografišem kraj brojke 100 sa jedne i 565 sa druge strane, ali mi smeta jedna cisterna. Pomislim kakav treba biti baksuz ili srećnik da se usred pustinje, baš na mestu gde želim da nema ničega, nađe cisterna sa vodom, ali ne pijaćom već tehničkom, kojom se poliva tek završeno zemljano proširenje kraj puta.

Kolebam se da li da je uprkos tome natočim pa da je kasnije prečistim pomoću prečišćivaća, ali odustanem. Imam dovoljno za još dva i po dana, koliko mi u najgorem slučaju treba do najbliže civilizacije gde ću obnoviti zalihe. Ipak, pod psihološkim prisitkom straha da ću ostati žedna, smišljam pravilo da na uzbrdicama smem da popijem po jedan gutljaj na svakom kilometru, a na ravnom i na nizbrdicama na svakom trećem ili četvrtom.

To brojanje mi ujedno pomaže i protiv dosade, koja me danas još jače pritiska. Osećaj se pojačava kako vreme odmiče i kako sve dublje zalazim u pustinju. Dok sam juče još i videla poneko stado i tu i tamo gerove, sada nema nigde ničega. Sama sam, verovatno jedino ljudsko biće kilometrima ili možda i desetinama kilometara ukrug. Nema čak ni vozila.

Osećam blagu bojazan. Nije to strah od nečega konkretnog, od pomisli na neku neprijatnu situaciju ili opasnost, već pre neodređeni osećaj izgubljenosti u nečemu toliko velikom da se čini beskrajnim. Neminovno se prisećam Himalaja, kao potpunog kontrasta ovome u čemu se sada nalazim. I tamo sam bila sama, ali osećaj se činio potpuno drugačijim u okruženju svih onih vrhova, kanjona, šuma i goleti, te najrazličitijih geomorfoloških oblika. Tamo je sve bilo prepunjeno, naborano, zgusnuto, dok se ovde svaki oblik gubi, utapa se u beskrajno prostranstvo, postajući zanemarljivo mali ne zbog svojih stvarnih razmera, već zbog veličine te polupustinje, do čijih krajeva se jedva dopire i mišlju a pogledom tek kada se nađe na nekom od njenih oboda.

Već satima nema nikakvog nagoveštaja civilizacije – ne prolaze kamioni ni vozila, ne vidim nijedno stado, ne opažam izmet domaćih životinja oko puta. Na dva-tri mesta primetim skelete pa stajem i fotografišem. Pripremajući se za Gobi, čitala sam putopise mnogih putnika, i među njima sam našla i priču o dvojici mladih Amerikanaca koji su pre nekoliko godina krenuli biciklima kao i ja, iz Zaum Uda. Put još nije postojao, pa su dosta lutali, a jednog dana su ugledali kostur krave za koji su pomislili da je ljudski. Prepavši se na smrt, panično su počeli da beže a kada su se malo pribrali, odlučili su da prekinu putovanje. Ustopirali su prvi džip koji je hteo da ih primi i odvezli se u Ulan Bator. Smešno mi je kako su ogromna kravlja rebra mogli da zamene za ljudska, ali i razumljivo, jer zamišljam kakav bi na mene utisak ostavio skelet da nema ovog puta. Taj znak civilizacije, makar bio ovako pust, jedino je psihološko uporište za prevazilaženje straha od pregoleme pustinje i izgubljenosti u njoj.

Kada pred kraj dana, nakon ko zna kog po redu napornog uspona, najzad ugledam jedan ger na nekoliko kilometara udaljenosti od puta, odahnem s olakšanjem. Odmah ispitam da li bih mogla da se smestim kraj podvožnjaka, u dnu nasipa, ali vetar duva baš sa te strane pa nevoljko produžim putem, pomno osmatrajući okolinu.

Pustinja Gobi nastanjena je mnogim divljim životinjama i zato nastojim da spavam u blizini ljudi. Početak proleća je najrizičnije vreme za zveri, jer nakon duge zime i isrcpenosti od nje, mnogo teže dolaze do hrane, pa ne prezaju ni da napadnu stada prilazeći sasvim blizu ljudskim naseobinama. Zbog toga je i kamper tada najviše izložen. A između mogućnosti da budem napadnuta na spavanju usred ničega ili pak u blizini nomadskog gera, ovo drugo mi se čini izglednijim za preživljavanje.

Nepuna dva kilometra nakon podvožnjaka, s leve strane puta opazim usamljenu malu kuću. Ostavim bicikl na nasipu i pođem da proverim. Iako širok manje od dva metra i dužine šatora, njen zid koji je okrenut suprotno od puta pružio bi mi kakvu-takvu zavetrinu. Vratim se do bicikla u nameri da ga izguram do kuće, kada opazim motor koji u širokom luku počne da kruži oko nje. Stanem i gledam. Dve figure na sedištima. Ne znam zašto kruže. Da li su tu zbog mene? Jer stvorili su se odjedanput, dolazeći odnekud, a očito da nemaju nikakav cilj već da i oni osmatraju kuću.

Utom mi se približe, pokušavajući da preko kanala koji odvaja stepu od asfalta izađu na put. Muškarac i žena. Gledaju me, pa im se osmehnem i mahnem im. Kada izguraju motor, zaustave se pored mene.

Pomislivši da je kućica njihova i da su me nekako videli, te su zato došli da provere ko se to muva oko nje, gestovima ih upitam da li bih mogla da tamo postavim šator kako bih se sakrila od vetra.

Klimaju glavom, a potom polaze za mnom. Prate šta radim i čitaju moje namere, jer mi spremno pomažu da očistim tlo od srče, a kada uz njihovu pomoć podignem šator, da zategnem krila koristeći velike kamenove i betonske tučeve, koje dovlače odnekud, iza kuće. Žena me povremeno upita za neki predmet koji izvdaim iz bisaga i unesem u šator, pa joj objasnim čemu služi. Pošto sve postavimo i raspremim stvari, zamolim ih da ih fotografišem a potom pokažem da ću se uvući u moju 'kućicu'. I na moje iznenađenje, suprotno uobičajenoj azijskoj indiskretnosti, ovo dvoje ljudi se spremno povuče, sedajući na motor i odlazeći.

Kroz nepunih sat vremena začujem zvuk automobilskih guma koji se približava, a čim se kola zaustave, prodornu sirenu na koju je neko nalegao.

Hej, polako! Evo, izlazim!, viknem i provirim iz šatora.

Napolju dva muškarca. Jedan mojih godina, onižeg rasta, stamen, sa stomakom kao fudbalskom loptom koja se napinje ispod uske majice, a drugi visok i dosta stariji, sa nečim na glavi što liči na čiroki. Ovaj mali govori nešto i maše rukama prema mom šatoru. Razumem da mi kaže da treba da idem odatle. I da je kućica njegova. I da je bolje da pređem u njegov ger, hotel zapravo, gde se nalazi tuš. Onaj matori je izgleda pijan jer pokuša da nasrne na šator, ali ga mlađi odbije vrlo grubim pokretom.

Nema mi druge nego da izađem napolje. Kad stanem ispred ovog prvog, više sam od njega za dve glave. Ali on je jak kao bik, što otkrijem kada mi protrese ruku. A to radi svaki čas, kako šta kaže. Uz to, upola je manji od onog starijeg, koji uporno nasrće, no sad na mene, a ovaj ga odbija jednom rukom kao u crtanom filmu. Za drugog nema sumnje da je dibidus pijan, a jasno osećam i alkoholisani dah nižeg Mongola.

Nekako im objašnjavam da ne mogu sad da se selim i molim ih da ostanem tu. Mali zdepasti mi na kraju odobrava, tresući mi ruku ko zna koji put, pa odgurne druga – i to po ko zna koji put – te uđu u kola i odvezu se.

Ni časa se ne dvoumim. Iako je već uveliko pao mrak, počinjem da se hitro pakujem. Ne znam ništa o Mongolima, ali mi se ne dopada ideja o mogućem ponovnom susretu sa njima u zlo doba noći, kada budu još pijaniji. Znam da je rukovanje znak prijateljstva, ali, smem li verovati pijanim nomadima za koje ne znam ni odakle su došli?

Besna sam dok guram bicikl uzbrdo, nazad do onog podvožnjaka. Trebalo je da se držim tog gera, za koji sam razumela da pripada onom paru. Ali, šta ako u njemu žive ova dvojica? U mraku, uspevam da nazrem još nekoliko slabašnih svetala od sijalica ispred drugih gerova u blizini, pa odahnem. Da, ostaću pored podvožnjaka iako neću biti zaštićena od vetra jer duva baš sa strane s koje je otvoren prema stepi.

Počinjem da dižem šator, kad me osvetli far motora. Ne stignem ni da opsujem, a prepoznam onaj par. Staju i pitaju me zašto sam se preselila, a ja im pantomimom objašnjavam šta se desilo.

Nije ti tu dobro, prolaze kola, neko nešto može da baci odozgo na tebe, kažu. I pozivaju me da se smestim pored njihovog gera. Po drugi put te večeri sklapam šator i pratim ih. Nude me da se smestim unutra, ali ma koliko me privlačila ideja da spavam u toplom, zaštićena od sve jačeg vetra, odbija me pomisao o deljenju iste prostorije sa mojim domaćinima. Kad god bih to radila, lošije bih se odmorila nego da nisam ni oka sklopila u mom šatoru. Obično bi krevet bio prekratak i provaljen, unutra puno dima od cigareta i mirisa koji mi nadražuju stomak, a domaćini bi hrkali ili često ustajali noću. Zato sada odbijam, pokazujući rukom da ću se smestiti u zavetrini iza njihove jurte.

Na to me povedu prema toru sa ovcama, koje sve isteraju napolje te me pozovu unutra da vidim da li mi tu odgovara. Nešto u načinu na koji mi nude da tu ostanem kazuje mi da mi čine veliku čast, kao da mi ustupaju kraljevsku odaju. Zbog toga, s udivljenim izrazom lica, odgovaram da ću rado tu ostati. I njih dvoje se smesta prihvataju unošenja mojih stvari i pomažu mi da postavim šator unutra.  A potom, kao i prvog puta, uviđajno odlaze.

Tek što sam zaspala, kad evo njih na vratima tora a zatim i mog šatora. Žena mi pruža neku sveščicu sa ispisanom adresom. Treba mi malo vremena da shvatim o čemu se radi. Kada sam ih fotografisala, pitala sam ih za adresu kako bih im poslala sliku. Nisu je znali ali su se u međuvremenu očito raspitali i sad su mi doneli da je prepišem. U tom trenutku, učiniše mi se poput velike dece – dobri, dragi ljudi. U sebi se zarekoh da ću im neizostavno poslati fotografije čim budem stigla u Ulan Bator.

15. april, treći dan u Gobiju

Cele noći budio me je vetar, i svaki put pimislila bih kako sam srećna što sam unutra, makar i u toru kroz koji duva na sve strane i na čija vrata bezuspešno nasrće ovan. Taj predvodnik stada od sigurno dvesta ovaca, sa jednim plavim a drugim normalnim rogom, uporno je želeo da uđe u svoj tor, a odustajao je tek kada bih ustala i izašla napolje. Uplašeno bi odskočio unazad, metar-dva, i odande me gledao ispod oka, podmuklo, čekajući da uđem i legnem kako bi ponovo nasrnuo. U toj nepravičnoj borbi, njegova pobeda bila bi nesumnjiva da se u jednom momentu nisam dosetila šta da uradim. Podesila sam moju čeonu lampu da se naizmenično pali i gasi i onda je okačila na ulaz, kako bi držala na sigurnoj udaljenosti onog alfa mužjaka. I zaista je pomoglo. A sutradan, kako sam izašla iz tora, tako je jurnuo unutra. Nasmejala sam se naglas, odlazeći u ledeno-hladno jutro. Prva noć pod mostom, druga u toru... početak ovog putovanja kroz Gobi nije baš obećavao udobnost.

Oko popodneva stižem u Sajinšan, prvi grad s ove, južne strane pustinje, koji je ujedno i središte provincije. Mnogo više nego Zaum Ud, ovo mesto je mešavina tradicionalnog stila mongolskog života u gerovima i, ređe, drvenim kućama, socijal-realističkih betonskih vušesratnica sa ravnim krovom i davno oljuštenom fasadom, te novim zapadnjačkim poslovnim zgradama od čelika i stakla. Staro jezgro čine brojne parcele ograđene visokim drvenim ogradama. Prilično su prostrane, i na njima se nalaze gerovi – uglavnom po dva-tri. Nekad su u dvorištu drvene kuće, prepoznatljivog stila, sa začeljem nalik na bagažar minubusa, a do njih je ger koji se sad koristi kao ostava za sve i svašta. Osim glavne ulice koja vodi u krug oko centra grada i koja je asfaltirana, ostale su zemljane, prašnjave i glavnom idu u cik-cak, provlačeći se između ograda. Na više mesta vidim kako je neki ger iznikao nasred puta, presekavši tako dalji prolaz.

Zadržavam se skoro dva sata da bih podigla novac koji mi je preko Western Uniona poslao Q-sphere. Moj pređašnji poslodvac a potom i prvi i jedini sponzor koji mi je omogućio da bezbrižno pišem knjigu na Nepalu, odlučio je da me 'časti' sa šeststo dolara, koliko sam izgubila u Pekingu od njihovog sponzorstva. Tek tako, da me časti. Već mi je jednom dao poklon a sada mi nadoknađuje gotovo trećinu tog novca, koju sam nepažnjom izgubila.

Ali, u Mongoliji nije tako lako doći do svog novca. Već sam pokušala u Zaum Udu, ali bila je subota a subotom se Mongolima baš i ne radi. Danas je utorak i hteli-ne hteli, radni je dan, ali nema internet konekcije, pa ne mogu da uđu u Western Union sistem. Tako čekam. Sedim u banci, trećoj po redu koju sam posetila, i čekam. I nakon gotovo sata, pojavljuje se bankarka i s njom, čudo jedno, stiže i konekcija. No barem procedura nije kopmlikovana kao u Kini, pa već za deset minuta imam svoj novac u džepu. Zapravo novac Q-spherea.

Thake the money and run, pevušim u sebi, napuštajući grad. Vraćam se istim putem, do isključenja, pošto nisam uspela da pronađem drugi za izlazak iz grada.

Pokušavam da vozim, ali vetar je čeoni i toliko jak da sam na ravnom sporija nego da hodam. Izguram nekako uzbrdo a onda potražim mesto za kamp jer nema smisla da se borim sa vetrom. Po već gotovo nepogrešivom osećaju, skrenem u stepu na vrhu brda, te se spustim se na padinu s druge strane, u uvalu zaklonjenu od vetra i od pogleda. U protekla tri dana, ovo je najbolje mesto za kamp koje sam imala.

Probudila sam se samo jednom, usred noći, osetivši da je moja podloga ispustila vazduh. Opet sam je negde probušila. Otvorila sam vrata šatora da osmotrim okolinu, i pred sobom ugledala potpuno nestvaran prizor – tri konja na ispaši, na sto metara od mog kampa. Posmatrala sam ih neko vreme odupirući se želji da izađem u toalet da ih ne bih uplašila i oterala, a onda sam ponovo zaspala.

16. april, četvrti dan u Gobiju

Preda mnom se pružio ravan put, najdosadnije parče do sada. Jedinu zabavu predstavlja mi pokušaj da ostanem na beloj liniji slušajući onaj zvuk kao pri poletanju aviona. Ravno i dosadno, dosadno i ravno. Nigde ničega, samo kržljavo rastinje u potpuno identičnom poretku s obe strane puta, kao na nekom ogromnom tepihu sa istim dezenom koji se ponavlja u beskraj. Besmisleno okretanje pedala jer uprkos kompjuteru na kome se menjaju brojke, subjektivni utisak je da se nisam ni pomakla s mesta.

Dinamiku unose rojevi muva koje doleću odnekud iako nigde na vidiku nema ni naselja ni stada. Kako stanem, tako me salete. Dosadne su i agresivne, uvlače se u bisage, pod moju jaku, a počinju i da me prate dok vozim. Pošto mi se spava, sasvim sam sigurna da se sprema kiša, a pred nju muve uvek lete nisko. Ali ovih je svejedno premnogo i previše su nasrtljive. Pokušavam da se setim da li sam negde čitala nešto o pustinjskim muvama. Možda sam ušla u oblast gde vlada muvlja pošast? Ne mogu da se setim da je iko njih pominjao pa se tim više čudim što me napadaju u tolikom broju.

Moj pokušaj da pripremim sendviče za ručak završava se tako što se u namazu senfa dave čete muva, kao na nekom ratnom poprištu. Odustajem od jela, užurbano pakujem stvari i bežim od rojeva. Dok okrećem pedale usput stresajući muve sa rukava, razmišljam kako da ih oteram kada postavim kamp. Dosetim se da na parče hleba namažem med i to ostavim kao mamac nedaleko od mesta gde budem pripremala večeru. Nadam se da će patent raditi.

Ali ne stižem do mesta za kamp jer počne da seva.

Aha, to je to. Sprema se pustinjska oluja. Progutam knedlu i žustro nagazim pedale.

Pre godinu i po, u severozapadnoj Kini kod Dunhuana, gde se nalazi zapadni obod Gobija, doživela sam peščanu oluju. Imala sam sreće da sam bila blizu grada pa sam se vratila na vreme, videvši šta se sprema. Letelo je sve što nije bilo čvrsto vezano, smeće, kape, piljarske gajbice, a potom i delovi krovova, crep, grane koje je vetar savijao do zemlje a onda lomio i nosio. Uspela sam da se sakrijem u jednu zemljanu kuću, čobansku postaju bez prozora i vrata. Postavila sam šator i zatvorila se unutra. Dva sata oluja je divljala. Kada je utihnula, jedva sam otvorila ziper od naslaga peska. Ne samo što je na njemu bilo pola centimetra prašine, nego se uvukla i unutra. Bisage i moj bicikl bili su kao otkopani ispod peska.

Sećajući se sada toga, žurno tražim bilo kakav zaklon, ali kao za inat, kilometrima nema onih podvožnjaka već samo betonske cevi. Na kraju, nemajući više izbora, uđem u jednu da u njoj sačekam dok nevreme prođe. Ako je i neudobno, barem više neema onih dosadnih muva.

Srećom, oluja sada izostaje, ustupajući mesto kiši i vetru koji duva snažno, iz različitih pravaca. Izlazim, oblačim kabanicu i nastavljam da vozim pomno osmatrajući okolinu. Za noć mi treba nešto bolje od cevi u koju ne može da se ugura šator. Ali oko mene se pružaju samo beskrajne ravnice bez ičega drugog na vidiku. U sumrak, najzad opazim prolaz ispod železničkih šina koje su se približile putu – ili put njima – na svega nekoliko stotina metara. S druge strane je takođe čistina, ali barem neću biti tako lako uočljiva kao kada bih se smestila na vetrometini pored puta. A i zemlja je omekšala pa ću moći da dobro učvrstim šator. Samo se nadam da će izdržati sve nalete ovog vetra.

17. april, peti dan u Gobiju

Pred zoru, u ono doba uoči svitanja kada naglo zahladni, počinjem da se tresem od studeni pa moram da ustanem i obučem perjanu jaknu. Pre nego što se ponovo umotam u moju debelu vreću kao mumija, pogledam na mali termometar – u šatoru je minus deset. Neki glas u meni zavapi, cvileći zbog tolike hladnoće, ali ga drugi zaguši. Nemaš sad izbora, kaže ovaj, to ti je što ti je.

Znala sam da sredinom aprila gotovo niko ne ide u Gobi. Iako su dani već dosta topli, noću su prosečne temperature još uvek niske, oko nule, a česte su i pustinjske oluje. Pa, kad sam sve to znala, zašto onda nisam još malo sačekala u Nepalu ili u Kini?

Plan koji sam napravila obuhvata nakon Mongolije Rusiju, deo oko Bajkalskog jezera a potom, ako uspem da dobijem vizu na tri meseca, i vožnju transsibirskom rutom do Vladivostoka. Nakon toga, prešla bih u Japan i zadržala se najmanje dva a po mogućnosti i sva tri meseca koliko mogu da ostanem bez vize, a volela bih da pređem i u Južnu Koreju, makar na nedelju-dve, pre nego što se iz tog dela sveta, brzom brzinom bežeći od nastupajuće zime, stuštim na jug, ka Singapuru. U toj nekoliko hiljada kilometara dugoj ruti koju sam nazvala 'severnom', negde moram da zahvatim lošije vreme i nepovoljnije doba godine.

Odlično, što si tražila, to si i dobila, i to odmah na početku, da ne moraš da čekaš, kaže mi irnično onaj prvi glas. Ali ne dam se pomesti. Razmišljam da je možda i bolje tako, jer sada, nakon one duge pauze u Nepalu, imam najviše snage i lakše ću podneti nedaće nego kroz pet-šest meseci, posle neprekidne vožnje 'severnom' rutom. A i nije sve toliko loše u Gobiju u ovo doba godine. Jedna od velikih prednosti je što je ta takozvana polupustinja u aprilu zapravo četvrt-pustinja, jer je zemlja još uvek tvrda i nema mnogo peska, pa je samim tim lakše voziti kroz nju.

Tako se tešim do jutra, kada mi se neodoljivo prispava. Sunce greje moj šator i temperatura u njemu raste, pa me ta toplota omamljuje. Ne žurim nigde i mogla bih da ostanem i ugrejem se, ali se bojim promena vremena. Već sam naučila kakav je ritam pustinje: do jedanaest a najkasnije do podneva nema vetra i mirno je, a onda počinje da duva umereno sat-dva, da bi se vetar potom pojačavao i oko četiri udarao takvom silinom da me je izbacivao iz sedla. Uveče nije bilo pravila: ili bi sasvim prestao oko šest i tokom noći bi bilo tiho, ili bi nastavio da neumorno kida sve do jutra a onda bi produžavao, možda samo menjajući pravac. Ne, nisam u žurbi da bilo gde stignem, osim što se bojim kakvo me vreme čeka za nekoliko sati. Zato sada sebe teram da ipak ustanem i što pre krenem.

Pre one prve promene vremena uspevam da stignem u malu varoš u kojoj imaju bežični internet. Proveravam poštu i sa strepnjom otvorim mejl od drugog izdavača, kome sam takođe poslala rukopis mog romana.

„...tvoj predivni i uzbudljiv rukopis "Zakotrljaj me oko sveta"...koji me je odmah oberučke ščepao i nije ispuštao do samog kraja... Čestitam od srca... Danas sam na redakcijskom rekao (...) šta o tebi mislim kao o piscu i prezentovao (...) tvoj rukopis... i zauzeo se da (...) je uguramo za ovu godinu i da ti za ovu treću (sreću) knjigu ja budem urednik...“ piše. Umalo što ne vrisnem u neverici. Ima li pisca koji ne sanja da mu urednik izdavačke kuće odobri rukopis upravo takvim pohvalama?!

Uprkos sreći – i olakšanju nakon prve negativne kritike od pređašnjeg izdavača – ne popuštam želji da sebe možda častim odmorom i komforom, odsedajući u nekom hostelu. Cene smeštaja u Zaum Udu, a iz znatiželje sam pitala i u Sajinšanu, neopravdano su visoke. Za sobičak bez kupatila sumnjive čistoće i rugobnog izgleda, sa provaljenim krevetom na kome nema čak ni posteljine, treba platiti najmanje dvanaest dolara a najčešće dvadeset. U zemlji u kojoj postoje dva ili tri asfaltna puta i u kojoj je prosečna zarada ispod sto dolara mesečno? Ne, ne želim da im platim iz principa jer bih se osećala kao magarac zato što sam turista i što je ta cena namenjena samo strancima.

Tako napuštam tu varoš i boreći se s vetrom nastavljam dalje. Iako su me one pohvale obodrile i dale mi snagu, svaki kilometar pada mi teško i osvajam ih sa ogromnim naporom. Vetar se pojačao, duva mi čeono, a i vozim uzbrdo. Znam da imam dvadeset kilometara do narednog mesta, ali čini mi se da nikada neću stići u njega. Jedva sedim i boli me svaki mišić. To što ipak ostajem na točkovima zasluga je jedino mog straha da ću morati da kampujem na čistini, dok mi vetar bude kidao krila šatora stvarajui pri tom neopisivu buku u kojoj ni oka neću moći da sklopim, čak i ako budem uspela da se ugrejem u mojoj vreći. Naposletku, posle čitave večnosti borbe sa nevidljivim neprijateljem koji me je nemilice šibao, nekako stižem do onog sela. Uspevam da pronađem jednu nedovršenu kuću i smestim se u ugao tako da budem u zaklonu od vetra. Samo da se ne probudim noću od hladnoće, molim se u sebi, dok tonem u san, uvijena u obe vreće koje imam.

- nastavice se -