Narodni muzej ... Potemkin nas je održao

Kad građanina nanese put po Trgu Republike u prestonici ima priliku da iza spomenika onog Kneza što jaše vidi Narodni muzej obložen skelama i tako to stoji skoro deceniju po modelu Potemnkina koji je u neko vreme davno prošlo ulepšavao vizure vođama i narodu i brisao im iz vida ružne i skršene gradske pejsaže a koji su ih mogli uterati u depresiju. Ovde na Trgu je svojevremeno, pre desetak godina, bila ideja da se započne obnova Narodnog muzeja, naravno za početak je načinjena skela preko cele fasade koja nedvosmisleno šalje poruku građanima da je poduhvat od značaja za istoriju i kulturu Srbije započet, radost se širila gradom, vođe su zbrajale pozitivne poene i uopšte stvorena je optimistička i vedra atmosfera. Posle od svega toga, sve do danas, nije bilo ništa, zaboravljeno je zašto su te skele postavljane, smišljen je neki drugi razlog da se optimizan u narodu održi a Narodni muzej je tamo več skoro deceniju bezbedno obložen i slabašnim, iznemoglim glasom pokušava da obnovi onu poruku o obnovi ali više niko to ne sluša.

Došlo je vreme da se stvari pokrenu sa mrtve tačke i da se zaborav ukine, da se stvari pokrenu i optimizam narodni opet usmeri ka Narodnom muzeju. Kažu da para za rekonstrukciju i obnovu nema, štednja i stezanje kaiša je ključna reč kao uvod u najavljeni novi optimizam..Naime, građenje i rekonstrukcija u vreme stegnutog kaiša ne dolazi u obzir, delovalo bi skoro kontrarevolucionarno i predlagač tako čega bi se morao podvrći procesu samokritike i posipanja pepelom. U tom smislu, da se izbegne taj pepeo, dozvoljavam sebi da predložim akciju koji bi mogla da obavi posao obnove interesovanja i nove forme radovanja građana na putu preporoda i novog feniksovanja Narodnog muzeja.

Dake, treba koristiri postojeće resurse, na primer postavljenu skelu koja je donirana i ne košta ništa osim što neke nadobudne, napaljene na kulturu i kao odgovorne ali niko im nije kriv što si izabrali sferu koja nije u fokusu nadređenih dovodi do ludila, ali što pre polude biće manji problem za ostale  posebno za one koji su odgovorrni što Narodni muzej več deceniju skoro ne pruža svoje prosvetiteljske usluge građanima.

Ideja je da se na tim skelama organizujje performans umetničko, političko, prosvetiteljske i naravno marketinške provinijencije sa namerom da se građanima pokaže da je sve u redu i da iako je kriza ima neko, misli se na državu, ko brine i o ostavštini predaka. Preduzelo bi se organizovanje, ma kakvi, kreiranje neprekidnog danonoćnog prikazivanja istorije naroda i države na skelama a svi učesnici u performansu bi to činili volonterski čime bi odužili svoj dug državi koja im decenijama i nije baš dovoljno pomagala ali je na rečima bila izdašna .

Treba početi sa atraktivnim manekenkama oskudno odevenim, raspoređenim po širini i visini skele u dovoljnom broju koje bi animirale građane uz prigodnu muziku da obrate pažnju na zaboravljeno i zapušteno zdanje i probudile interes u međuvremenu utihnut. Posle nekoliko dana kada se stvar uhoda i inresovanje bukne, treba insistirati na isti način sa živim modelima obučenim u Ilirske nošnje, pa Turske, pa Nemanjići i onaj Đurađ, pa Srpske one oko ustanaka, pa Austriske, onda Dvorske iz kneževina i kraljevina, ne zaboraviti Partizane i Ruse, sve do  savremenih detalja sa Pank i Folk i Turbo modelima ali i da sviraju obavezno, najzad ako baš nema druge zamoliti Min. kulture da urgira u Filharmoniji pa da muzičari odande dođu ponekad i sa skela načine muzički ugođaj narodu prolazećem po Trgu. I tako dalje ali o tome bi trebalo da brinu, pored reditelja performansa pre svega istoričari i kustosi muzeja ne bi li svoje znanje pokazali građanima.

Ako stvar ipak sa vremena na vreme ne ide kako treba i počne da zakazuje interesovanje građana uvek ima spasonosna akcija povrmenog vraćanja u igru onih manekenki sa početka koje fasadu Narodnog muzeja mogu da osveže i svrte pažnju prolaznika a onda i suština može da im se neopaženo uvali u glave, ili ako su neprobojne i otporne onda bar da očima isprate događaj i muzej ne zaborave. Sa druge strane, u Beogradu bi se ostvario jedan sasvim svetski urbani ambijent, iskoristili uloženi resursi i pokazalo bi se da država brine o muzeju na jedan savremen i prikladan način, samo njoj svojstven u nizu već iskazanih obećanih novoratija. u cilju umanjenja procenta dešperatnih građana

Ne bih ja više, ima onih koji se u performanse razumeju mnogo bolje, moje beše samo da iniciram ideju, možda bude i prihvaćena ali ako ne, a vreme je zaista da se nešto učini po pitanju otrpavanja Narodnog muzeja ispod naslaga državne nebrige i vaćanja Potemkina u muzej ne bi li se sklonio sa skela, da se dobrovoljci kao građanska inicijativa poskidaju i obave manekenski protestni posao na onim skelama. Možda uspe kad logika i druge prigodne i razumne stvari, evo već deceniju, ne funkcionišu