Kišobran pripada mom sinu

Po prozorskom je oknu bubnjalo, dan i noć, nikada ne prestajući ni na trenutak. Kapi su ispisivale, svojim krivudavim tokovima po prozorima, kućama, poljima i naposletku, po nakvašenim licima ljudi, neku novu, samo sebi svojstvenu istoriju. Istoriju prokletih. Istoriju natopljenu suzama neba. Istoriju koju je progutala voda.

Najtužnije od svega je to što niko od nas nije stigao da zaplače. Ljudi su plakali u sebi dok su gazili po barama, prevrćući rukama noćne stočiće, mrtve krave ili iščupano drvo. Ničega nije bilo više, sve je odneo talas zaborava. Sve se survalo pred nama odnoseći i nas same koji smo stajali i čekali da svane novi dan i prestane kiša zauvek.

Sve čega se sećam, sada kada odlazim, pokisao i mračan kao pepeo sopstvenog nestajanja jeste ta vlažna četvrtasta hartija prikucana za koru mokrog platana na gradskom trgu. To lice, te ugasle oči i zubi. Razmazano mastilo još uvek mi se razleže u dnu zenica i nikada me zaista neće napustiti, čak ni kada stignem tamo kuda sam večeras poželeo da odem.

Kiša je počela da pada negde u smiraj dana, sredinom maja meseca. Sasvim obična prolećna kiša. Kako je noć odmicala, a časovi padali jedan za drugim, u zaborav, kaplje su postajale veće i teže, a bilo ih je sve više i više. Više nego ikada pre. Reporteri i meteorolozi upozoravali su, suptilno, krijući se nad svojim pultovima, u poslednjim etapama dnevnika, negde oko osam časova, da će padavine postajati sve obilnije, i kako vreme bude odmicalo, moguće sve opasnije po stanovništvo naseljeno u priobalnim krajevima. Te noći, kada su sva svetla u našoj kući zgasla, i kada je nebo konačno prekriveno crnilom, kiša je i dalje padala, sve jače i jače, nikako ne prestajući da plavi i uznemiruje naše misli.

Sledećeg jutra, kada sam se probudio, voda je već dopirala polako do nas. Rečna korita su se dubila, nakostrešena i ustreptala, potpomognuta galonima ispadale kiše u toku prethodne noći. Meteorolozi su i dalje govorili o tome šta bi moglo da se desi. Mi smo ćutali, čekali, dopustili rekama da bujaju i šire se ka nama.

Telefon je zazvrndao. Obustavlja se posao. Na pragu smo vanrednog stanja. Nema potrebe da dolazite danas. Tu je veza prekinuta. Izdahnuo sam zamišljeno te nastavio sa doručkom.

Sam pogled kroz prozor donosio je iskonsku sliku nadolazeće poplave. Sve je bilo tako bistro jasno dok su u daljini, raštrkane grupe ljudi, braneći se svojim kišobranima od vetra i pljuska tumarali ulicama. Mutna voda poizbijala iz rečnih rukavaca lagano je zapljuskivala pragove domova ljudi u podnožju, u predgrađima, na samim kejovima. Mirisalo je na potop.

Sem vodostaja , nabujale su i cene osnovnih životnih namirnica, a opet, rafovi su bili poluprazni, kao u vremenu za nama, kojeg se niko ne seća sa radošću već sa određenim gnušanjem i gađenjem. Kao da je opet izbio rat. Rat protiv vode, a od nje nikad nismo umeli da se branimo.

Vesti su donele novost o, sve bližem, vanrednom stanju. Odložio sam novine i unevrožen, počeo da tumaram po stanu bezideljno, kao u iščekivanju nekog nepredviđenog, nezapamćenog zla. Kroz prozor prošaran razbijenim kapljicama vode mogao sam da vidim kako se ljudi iz predgrađa sve više povlače ka nama, ka centru grada. Mogao sam da vidim očaj utisnut u sve te podočnjake i rezale su kapi kiše velike ogrebotine na našu svest. Taj šum, nezaustavljivo je dopirao sa obale, i kao nekakva crkvena zvona objavljivao je sve ono što sledi. Većina stanovništa zapravo je bila gluva na zveket tih zvona. Sedeli su u svojim toplim domovima, u oblačićima dima, uz poluprazne keramičke šoljice, i razbijali dosadu i neizvesnost svojim svakodnevnim pričama. Ja sam stajao, naslonjen na zid do prozora i ćutao. Čekao sam da kiša ispriča svoje.

Još istog dana, moj prvi komšija, pokucao je, negde, pre prvog sumraka, na naša vrata. Talas zagušljive, udobne topline zapljusnuo je njegovo mokro izmučeno lice. Treba nam tvoja pomoć. Silazio sam stepenicama do vlažnog prizemlja pozdravivši se sa suprugom i sinom.

Jurcanje slabo organizovanih pokislih ljudi i nekontrolisana galama samo su mi izoštravali um. Radio sam ono što su mi rekli da radim.

Nas pedesetak, svi meštani, rastrčali smo se okolo sa lopatama i ašovima u rukama, slušajući zapovesti lokalnih političara. Svaki korak bliže podivljaloj reci bio je klizaviji i opasniji. Noćne svetiljke uz obalu sporadično su treptale bledom svetlošću plašeći noć pred sobom. Mi smo kopali po onom blatu i punili vlažne džakove peskom.

Kako je vreme odmicalo, kroz zavesu kiše, naziralo se sve više glava oko nas. Meni nepoznati ljudi samo su pristizali, popunjavajući mesta među nama. I svako je od njih sa sobom doneo ponešto. Hleb, ćebe, pitku vodu. Izgledalo je sve to kao pravi rat kada su nam se, negde iza ponoći pridružili ljudi u maslinastozelenim odorama. Svuda, točkova potpoljenih u blato, stajali su parkirani razni automobili i ljudi su samo izlazili iz njih i dotrčavali ka nama. Prestonički političari uskoro su preuzeli komandu nad akcijom spašavanja mesta.
Reka je došla po svoje! Čuo sam čoveka iza sebe kako viče i dodaje redom svima ašove i džakove. Svi smo bili pokisli do kože, ali ta hladnoća mraka i te ogromne kapi kiše slivene na naša čela samo su doprinosili tome da radimo složnije i brže. Uzidavali smo džakove, kao cigle, jedan na drugi, a časovnik je sate slagao na isti način. Kiša je sve vreme padala, pružajući pomoć reci koju smo verovali da možemo suzbiti.
Kroz grotlo megafona dopirale su ohrabrujuće reči - zamena za suvu odeću, hranu i vodu. Te reči ljudi iza nas bile su sve što smo tada imali. Naša najveća uzadnica bila je ta gola, sirova reč.
Brana u izgradnji bila je dugačka nekoliko stotina metara, a posvuda, nekoliko metara uz nju, trčali su ljudi, ganjajući svoju bitku sa vodom. Mi smo bili, kao u nekakvim rovovima, ukopani u masno blato iza bedema koji smo sami, još iste noći podigli. Oštra kiša zapljuskivala je naša lica dok smo gledali, u daljini Istoka, novu zoru kako se, kao davljenik, pomalja nad nama.

Negde pred sam osvit novog dana, javljeno nam je da je reka probila branu na drugom delu grada i da nezaustavljivo buja ka centru, usput plaveći njive, trgove i zgrade. Počeo je masovni beg ljudi pred poplavom. Oni su napuštali svoja ognjišta i bežali, potpuno praznih ruku, plivajući kroz ulice, prema nekom kopnu gde bi dalje tražili spasenje. Da su se mnogi od njih udavili, to smo znali samo mi, u neposrednoj blizini bedema jer je vrh izgleda želeo tišinu.

Od silnog urlikanja nadređenih nismo zaista ni primetili bedem od naslaganih džakova napunjenih peskom pred nama. Podigli smo zid, ali to nije bilo dovoljno jer je reka probila branu na drugim mestima i to je odmah značilo nastavak borbe. Utihnuli smo kako bismo čuli zapovest komadanta čitave ove akcije. Prvo nam je čestitao na hrabrosti pa nas je redom raspoređivao na druga mesta, organizujući čitavu bitku iznova...a mi smo sve to slušali pogleda prikovanih za njegovo mokro lice.

Spremao sam se da krenem dalje, ali me je isti onaj komšija zaustavio. Moraš ići kući. Hitno je.

Pred vratima našeg stana stajali su razni ljudi, noseći upaljene sveće u rukama, tugaljivih pogleda u polutami hodnika zgrade, sve lutajući besciljno, razgovari su vrlo tiho, kao da šapuću, kao da od nekoga kriju nešto. Probio sam se kroz njih, sav mokar i iscrpljen i otvorio vrata od stana koja su bila otključana.
Žena mi je pohitala u zagrljaj, glave umotane u crnu maramu, uplakanih, pepeljastih podočnjaka i isceđenih očiju. Nisam mogla da ga zaustavim. Jecala je isprekidano stiskajući me sve jače.
Na dvosedu u beloj sobi ležao je moj mladi sin prekriven belom plahtom kroz koju su probijale velike mrlje od prljave vode. Kraj njega, na podu, ležao je njegov slomljeni kišobran.

Dva policajca, ozbiljnog, krutog izraza lica, potom su mi prišla i redom pružila ruku izjavljujući mi saučešće. Vaš sin je najhrabiji sin ove zemlje. Slava mu.

Kleknuo sam uz sinovljev leš i čvrsto ga zagrlio zaplakavši.

Autor teksta je Stefan Basarić, student iz Subotice