Ona i sad drži čas! Profesorka, desi se da i tikve zakasne!

Трећа година средње Медицинске школе, друго полугодиште – долази нова професорка. Испитујемо, проматрамо – њој је први дан у учионици; за нас шанса да је шармирамо и придобијемо, наш терен. Завршила професорка медицину, специјализирала, нема посла у болници; има свој бенд, и то један од бољих у граду – све смо то сазнали и пре него што је ушла, а она је нас тек требaло да упозна. И данас памтим дашак ветра који уноси у одељење, осмех који обезоружава. Није ни часа часила, започела је једну од најважнијих лекција – започела је предавање о Животу и Човечности, о етици, моралу. Невероватно је да ниједно њено предавање не бих умео данас да препричам, а од ње сам највише научио. Иако по струци није педагог, познавала је педагогију и психологију у прсте, није теоретисала – само је делала, неуморно је давала себе свима нама. Предавала је само мом одељењу, и постала је наша професорка. Како смо само били поносни када смо изговарали њено име! Лебдели смо! Друговима из школе причали смо о величанству наше професорке, за њих је лик наше професорке био бајколик, граничио се са невероватним. Она је била феномен у школи која је ригидно поштовала правила понашања. Рушила је елегантно сваку норму, постављала је своја правила, ми смо правила прихватали, и решили да са њом запловимо... Веровали смо јој, веровала нам је. Поштовали смо је без задршке, можда као ниједног професора до тад. Волели смо је! Нисмо ни приметили како је једна жена, до јуче потпуна незнанка, постала саставни део наших живота. Више није било назад, само напред! Обожавала је књижевност, заљубњеник у књиге... Све смо знали. Отворила је своја врата, а ми смо ушетали – без устручавања. Питали смо се како је могуће да неко има толико срце. Није нам дозвољавала да посустанемо – свако наше саплтитање дочекала би са осмехом охрабрења. А живот је и њу саму саплитао само тако – трагедија за трагедијом. То се није могло приметити.  
Прошло је десет година, сада сам ја са оне стране катедре. Стално сам се питао, и даље се питам – коју је то методику она изучавала? Ослушкивала је, посматрала – давала се, и у том давању никада није постајала мања, већ је расла заједно са нама. А ми смо је обожавали. Захваљујући њој спознали смо Лепоту. Спознали смо колика је вредност Човека. Много смо разговарали, чини ми се више са њом него са родитељима. И ћутали смо... И плакали... онда када је преминуо наш друг из одељења, много плакали, али и научили колико је важно да ценимо оно што имамо. У тим тренуцима, спознали смо, опет са њом, сву бесмисленост ситних размирица и сујете... Научила нас је да је неукусно да икад помислимо како се свет око нас окреће... Никада није прекоравала, користила је сократовски метод, и наводила нас да до спознања дођемо сами. Рачунала је на нашу савест, а ми смо се преиспитивали. Никада није уперила прст ни у једног од нас... То нису били њени манири. А ни ми нисмо дозволили да до прста дође... И како бисмо, она је била наша професорка.  Можда је овај мој текст недостојан све величине једног Човека какав је наша професорка, али осећам се дужним да га напишем у данима када нашу професорку разапињу разноразни медији да је туберкулозом заразила 200 ученика. И у тренуцима када се бори са болешћу, она стрепи за своје ученике. Страхује да неко није заражен. Зaразила нас је све – својом хуманошћу, човечношћу и великим срцем. Хвала јој!

P. S. Из најпроверенијих извора преносим информацију да ниједан ученик Медицинске школе у Лесковцу није заражен, као ниједан професор. Најљубазније молим све новинаре који читају овај текст да забораве сензационализам како би донекле ублажили муке жени која се поред шећерне болести бори и са туберкулозом.

P. S. 2. Јуче су многобројни ученици са балонима и цвећем дошли да поздраве своју професорку. Плакали су сви: и лекари, и медицинске сестре, и ученици, и наша професорка. Тада није било новинара да то забележе.

Само за професорку, она зна...