Горак укус у устима након краја сваке школске године. Стичем утисак да нам остатак летњег распута служи да прикупимо довољно снаге како бисмо наредног 1. септембра погледали ученицима у очи. Прво је, наравно, потребно да погледамо себе у огледалу. Шта видимо? Понекад видимо Ништа – након годину дана симулације школе и образовног процеса, једноставно схватимо да смо играли игру без јасног циља, без критеријума, и без правила (не ваља генерализовати, али појединачни случајеви не мењају суштину). И оно што је најалармантније – без јасне свести да у клупама седе људи који ће сутрадан бити будућност ове земље. (Дакле, судије, лекари, економисти, адвокати, пекари, наставници, аутомеханичари, инжењери, директори, министри, посланици... ) Школе нису само образовне, већ и васпитне институције. Одговорност, доследност, посвећеност, принципијелност, пожртвованост, стрпљење, знање, креативност, умеће да се знање пренесе – све су ово, између осталог, изазови који су постављени пред наставнике, и сагласићете се – да би наставник био на висини свог задатка, потребно је да много времена посвети ученицима, а и себи. Крајњи циљ образовања и васпитања јесте ученик који може да разуме себе и свет око себе, који поседује одређена знања и вештине о свету и себи, тј. интелектуални, социјални, емоционални, морални и физички развој ученика у складу са његовим способностима, потребама и интересовањима. Звучи мегаломански, али је тако. Све наведено је прилично немерљиво – хоћу рећи, не постоје јасни критеријуми којима можемо да проверимо јесмо ли на крају једног образовног циклуса постигли све циљеве. Једино мерљиво, мање-више, јесте знање (које је често поистовећено са познавањем чињеница и бројних података за које ученици нити знају зашто их уопште уче, нити умеју да их практично примене – дакле, у потпуности нефункционално знање). То знање се проверава на класификационим испитима који се полажу уколико ученици желе да наставе образовни процес. Уколико не наставе образовање, ни тај циљ не подлеже провери (подлеже, уколико се ученик запосли у својој струци; међутим, и сами знамо да у већини случајева ученици морају да буду приправници, или да волонтирају по годину дана како би се оспособили за посао за који су се школовали три или четири године – и у свему овоме нико не уочава ништа чудно, нити бесмислено).
Вратимо се на оне ученике који своје образовање настављају – њихово стечено знање је мерљиво, већ рекосмо, али нефункционално. И до тог знања које ученик показује на пријемном испиту долази се, у великом броју случајева, мукотрпним додадним радом ученика чије припреме за пријемни испит прилично коштају родитеље. Дакле, једини мерљив циљ, а да се сагласимо да је то знање, није испуњен, јер ученик без додатних, мукотрпних и скупих припрема не може да упише жељени факултет (не генерализујем, али опет понављам – појединачни случајеви не проговарају о суштини). Шта је тај ученик радио четири године у школи? Шта су радили наставници? Ученик се самообмањивао, а наставници су га у томе подржавали – уместо да поклоне ученицима време, наставници шаком и капом поклањају оцене, јер то изискује много мање времена, свега неколико минута (а, при том – могу и да се окористе, јер су и онако девалвирани у друштву, па им свака помоћ добро дође). Наравно, то је својеврсна помоћ наставника ученицима, јер ако их нису научили, онда бар могу да им поклоне оцене које ће се једног дана претворити у бодове који ће им значити приликом уписа на жељени факултет – и вук сит, и овце на броју, и савест опрана. Е, сад – не поклањају сви наставници оцене, нити се поклањају у свим школама. И ко је онда жртва оваквог једног паралелног система у Србији? Жртва су најбољи ученици који виде на који начин можеш да просперираш у животу, да је и знање немерљиво, јер је реч о једној великој симулацији. Једини оштећени су најбољи! Наравно, зато и одлазе, знајући да ће тамо негде неко вредновати њихово знање, и да постоје једнаки критеријуми за вредновање. Можда је претешка реч, али ћу је ипак употребити – ово што се дешава у српском образовању најблаже може да се именује речју – геноцид.
Да не испадне како само кукамо, договорио сам се са пар колега да направимо серију блогова са конкретним мерама и предлозима који би, можда, могли да допринесу побољшању образовног ,,система“ у Србији (Свако ко има конкретан предлог, добродошао је). Ако уопште чита блогове неко ко одлучује – ево, јавно изјављујем да сам спреман да годину дана волонтерски радим на којем год пројекту који ће иоле допринети побољшању образовања – јер ако остане овако како је, црно нам се пише.
1. Потхитно престати са партијским запошљавањем директора! Сви ти школки одбори, независна тела и чланови – то је најобичнија фарса. Директор мора место чланске књижице да има јаснo написан пројекат о развоју и напедовању школе. Шта? Како? На који начин? За које врема? Шта некоме вреди пет или десет година радног искуства ако је радио у неком планинском селу, са два или три ученика – тај човек је могао за то време најблаже речено да стагнира, а о назадовању и да не причам. Школе не смеју да буду места за удомљавање партијских пулена и политички подобних наставника. Иако је у школи забрањено било какво политичко деловање, нема директора који није политички ангажован (Можда и има, али ја нисам чуо).
2. Увести јединствен систем провере стечених знања и променити Закон о оцењивању. Да појасним – Закон о оцењивању је толико недоречен, да може да се тумачи како год коме одговара. Конкретно, настваник који годину дана ради са ученицима само предлаже оцене, а оцене усваја Одељенско веће, а верификује Наставничко. То конкретно значи да наставникова оцена може да буде прегласана на Одељенском већу, без икаквих аргумената, дизањем руку, и простом већином. Ученик може да има једну двојку у рубрици и пет јединица и да му буде изгласана двојка као закључна. Ученик може да има једну петицу и пет јединица и да му буде изгласана петица (радикалан случај, али Закон то дозвољава). Ученик може да има све двојке, и ниједну тројку или четворку, и да му као закључна буде изгласана тројка и четворка – Закон ову могућност искључује, али Одељенска већа и директори себи дају за право да буду изнад Закона, јер не постоје јаки механизми контроле који ће таква поступања контролисати и санкционисати. Ученик може у једном полугођу да има петицу, да у другом да не проговори ни реч, да не уради ниједан писмени задатак и да има, у најгорем могућем случају, прелазну. Ученик од предвиђена четири писмена задатка може да не уради ниједан и да има не само прелазну, већ и већу оцену (видите у каквом су неравноправном положају ученици који раде сва четири писмена задатка). Ученик може да не посећује наставу месецима, да дође претпоследњи час, да каже да хоће да одговара – наставник је обавезан да га испита, и ако ученик добије прелазну оцену, наставник мора да закључи прелазну оцену. (Шта се дешава са ученицима који су испуњавали своју законску обавезу и редовно похађали наставу?). Једно од прихватљивијих решења је да се на крају сваке године уведе завршни тест из свих предмета једнак за све ученике на територији Р. Србије. За почетак тај тест може да служи као оријентир – тачније да покаже у којој мери закључна оцена из појединачних предмете, као и успех ученика, одступа од знања и вештина које је ученик показао на тесту. Предност завршног теста је што ће ученици јурити наставнике, а не наставници ученике. Што ће за промену бројне колеге које не држе часове, а упишу оцене које им падну на памет, морати да одговарају за свој нерад. Уколико се јаве упадљиве разлике између закључних оцена и резултата на тесту, неко ће морати за то да одговара. И, најважније, петица из било ког предмета биће иста – био то ученик из Београда, Врања или Пирота.
3. Укинути завршне матурске испите или: дати смисао матури. Најбесмисленије од многа тога бесмисленог јесте данашњи матурски испит. Зашто? Прво, матурски испит се нигде не бодује – апсолутно нигде. Дакле, ученици полажу матурске испите из три предмета, а оцене не улазе у просек, важно је да само положе. (Колики проценат ученика није положио матурски испит?) И, шта се дешава, ученици масовно користе добро познату методу пркуцавања и преписивања, и отаљају посао око матуре само тако. Рећи ћете: криви су наставници. Можда, али узмите пример да се код једног наставника пријави 40 ученика за израду матурског испита (било је и таквих случајева). Како је могуће да се тај наставник, поред свих обавеза које има, посвети ваљано изради матурских испита за које и сам зна да немају смисла. Зар ће ма који наставник по хиљаду пута да враћа ученике како би исправљали и кориговали матурски рад, ако зна да у време матурских испита ученик унајвеће спрема пријемни испит. Шта је важније матурски испит који се не бодује или пријемни који се бодује? (Колико на годишњем нивоу коштају само формулари за пријаву и израду матурских испита које нико не контролише?)
4. Вратити смисао пријемном испиту за упис ученика у средњу школу. Довољно је да ученик само изађе, већ је положио. Ово ми никако није јасно, али никако!
5. Потхитно проверити квалитете семинара за стручно усавршавање чије орагнизовање постаје уносни бизнис у Србији. Стручно усавршавање је неоходно и пожељно, али овако како се спроводи је погубно. Углавном се све сведе на поене које наставници треба да добију. О бесмислености многобројних семинара не желим ни да говорим, јер је јасно свима онима који су више од пар семинара посетили. Желим да скренем пажњу само на један од проблема – довољно је да се на већини семинара само појавите, потпишете и да не присуствујете ниједној радионици, добићете сертификат. Чак, некада није потребно ни да се појавите, може да вас потпише колега, сртификат стиже. Не постоји никаква контрола. (Разумем и колеге које тако поступају, јер је у већини случајева садржај семинара болно небулозан, да је паметније да прочитате ма коју књигу – била то и најгора списатељска рука – него да неко својим предавањима атакује на ваш здрави разум и интелект. Учешће на међународним скуповима, научним скуповима, и објављивање научних радова у релевантним часописима и зборницима не улази у систем неопходног бодовања, али ако Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања акредитује неки научни скуп, и ако ви платите: две, три, четири хиљаде, и присуствујете неком од акредитованих скупова, ви ћете добити поене. Дакле, то што ви учествујете на скупу и излажете рад, то што ћете рад објавити – то не подразумева стручно усавршавање, али ако платите да бисте на том скупу слушали сами себе, између осталих, е, то јесте стручно усавршавање (при том, не морате ни да се појавите на скупу, сем кад доносите признаницу о уплати, јер ко ће уопште да примети да вас нема).
Напомњем још једном: ово је само делић једног несагледивог проблема који се зове српско образовање. Очекујем да се придруже и остале колеге, и да свако из свог угла изложи проблем.
О осталим проблемима писаћу у неком од наредних блогова.