Неки комуниколози сматрају да је својевремено, један од најважнијих разлога за велику почетну популарност Слободана Милошевића био врло једноставан: после много деценија, пред народом се појавио политичар чије говоре нису морали да преводе на свакодневни језик. Обраћао им се једноставним речима, које је већина одмах разумела, без обзира на старосну доб и степен образовања.
Од тада па до данас, сви наши политичари су се мање или више трудили да се држе тог рецепта. Компликоване конструкције задржавали су за партијске састанке и заседања државног врха и користили их када је требало, док су у јавности волели да се представљају као људи који мисле и говоре онако како то чини и њихов просечни слушалац. Међутим, пошто се не би могло рећи да је степен образовања просечног конзумента дневних вести нарочито висок, није тешко замислити, а ни приметити, до ког нивоа је требало сићи да би се у обраћању таквој јавности постигла слика о себи као "једном од њих", односно "првом међу једнакима".
Тако се, корак по корак, међу трендовима у комуникацији наших политичара с јавношћу нашло и викање. Појавило се последњих месеци, са бројним подврстама: са или без саговорника; са или без ударања руком о сто и других темпераментних облика невербалног комуницирања; са или без поштапалица и непристојних израза.
Док смо на викање током разних ТВ емисија и на трибинама у предизборним периодима одавно навикли, убрзано ћемо морати да се привикавамо на једну сасвим нову ситуацију. Викање постаје уобичајени начин комуницирања српских званичника са новинарима, на конференцијама за штампу: ничим извазвано, само од себе или викање као такво.
Ова ситуација се од других сличних које познајемо, разликује по томе што је унапред испланирана и представља део својеврсне представе намењене медијима. Али, ма колико се говорници трудили да постигну уверљивост и покажу како је реч о њиховом природном стању делиријума, ниједном актеру таквих сцена није до сада пошло за руком да нас увери да се током свог (потпуно неометаног) наступа, узбудио спонтано и да је викање на присутне последица таквог узбуђења. Труд да се постигне уверљивост је веома уочљив, али резултати по правилу изостају. Можда и зато што је мало коме од "викача" јасно да је глумачки таленат божји дар, који се потом занатски обликује. А за то је, као што знамо, потребно много мукотрпног рада и стрпљења - управо онога што је већини данашњих политичара веома страно.
Примери викања са неких других говорница, ипак, у историји нису били ретки. Нису то, додуше, биле конференције за штампу, али је слична жестина виђана на разним митинзима, који су били претече данашњих прес обраћања. Вође које су тада викале, такође нису имале саговорнике који би им могли бити повод за такву манифестацију љутње. Мотиве су, као и данашњи политичари, давали сами себи. Сумње да се са таквим понашањем не могу сврстати у стабилне личности, показале су се тачним тек касније, на свеопшту жалост човечанства.
Да ли они који данас вичу усред својих монолога, сматрају да је степен тако произведене буке већ довољно висок да ћемо им због њега приписати толико жељени епитет "озбиљних људи" или своје викање сматрају тек почетком те врсте доказивања, за сада је енигма. Међутим, с обзиром да је процес умножавања говорника са овим маниром узео маха, постоји реална опасност од претварања наших живота у неподношљиву какофонију, са свим последицама које она носи.