[Прослави различитост]
[Живети занос]
"Срећа је смисао и сврха живота,
мета и циљ човековог постојања."
Аристотел
Откад постоји, човек је у потрази за својом срећом. Обећање среће лежи у основи многих политичких, религијских, економских и других система. Осећај животног задовољства је разлог због ког људи газе кроз живот. Он даје смисао човековом животу и суспендује страх од смрти.
У потрази за својом срећом, различити људи посежу за различитим средствима, које им култура нуди, да срећу постигну. У покушају да унапреди потрагу за срећом, савремена психологија је дошла до рецепта за срећу. Основни састојак је: структурисана свест.
Човеков мозак је грађен као машина за предвиђање. Како би осигурао опстанак целог организма, мозак стално врши обраду чулних инпута и настоји да предвиди да ли је окружење сигурно или у њему постоји нека опасност. Мозак то ради тако што трага за обрасцима, шемама, принципима по којима су чулни утисци организовани. Током живота се сви ти начини организације памте и резултат је човеково (свесно и несвесно) разумевање света.
Невоља за мозак почиње када је начин уређења чулних инпута познат па мозак троши мало својих капацитета за њихову обраду. Та обрада се своди само на пуко препознавање и тада настаје - досада.
"Срећа у твом животу зависи од
квалитета твојих мисли."
Марко Аурелије
Много је важније што је, у стању досаде, мозак склон да скрене у мрачне мисли. Мозак воли негативно размишљање. Када негативно предвиђа неку ситуацију, мозак себи осигурава награду: ако се негативно предвиђање покаже погрешним, онда је исход позитиван за организам; ако се негативно предвиђање покаже исправним, то је доказ да мозак уме исправно да предвиђа исход.
Када је слабо стимулисан чулним утисцима, када је мозак у стању досаде, преостају му капацитети да сам себе забавља извлачењем из меморије догађаја који му могу послужити као тренинг. То су првенствено догађаји који су, у прошлости, довели до бола. Мозак уме чак да дисторзира сећања како би се вежбао на њима и како би осигурао своју способност да предвиђа исход. Због тога је мозак, у стањима досаде, склон мрачним мислима.
Узде за негативне тежње мозга представља: структурисана свест.
Структурисана свест настаје када је мозак уроњен у активност чији принципи, шаблони, обрасци ангажују пун капацитет мозга у тој мери да мозак ипак може да их дешифрује, а да му понестане капацитета да се бави ичим другим. Ово стање се на српском језику може назвати „занос".
Занос је стање у ком је човек толико преокупиран нечим да заборави и на свет и на себе. Стање у ком човек изгуби себе, а опет када се активност, која је довела до заноса, заврши себе човек осећа снажније.
"И рече Господ Бог:
Није добро да буде човек сам."
Постање
Историја човечанства се може посматрати као историја развоја алата за постизање заноса.
Основна сврха културе јесте обезбеђивање заноса. Унапређивање личне културе (когнитивни и естетски развој) неопходно је за достизање заноса и за његово поновно постизање. Увек је потребно научити нека основна правила игре да би се у њој уживало и једном, када се тим правилима темељно овладало, мозак је спреман да оде на виши ниво.
Језик је један од најчешће коришћених алата у сврху постизања заноса. Разговор у коме су саговорници дубоко ангажовани уме да опорави. Одлично предавање, одличан говор уме да у слушаоцу напуни батерије. Добра књига, која читаоца потпуно увуче у свој свет, такође. Тако је и са добром музиком, добром утакмицом...
Култура човеку долази кроз друге. Други су неопходни за иницијацију у одређену активност, а често и да припомогну када је мозак спреман да дубље у њу загази. Структурисање свести може доћи из различитих области - уметности, науке, филозофије, религије, спорта - и свака од тих области подразумева постојање других.
Играчке за мозак којим се мозак тренира за живот увек долазе кроз друге. Други у нашем животу могу постојати директним присуством, књигом, уметничким делом, блогом, текстом у најопштијем смислу...
Да би човек био срећан, потребни су му други.