У сваком од тих случајних сабеседника, видели смо само ЧОВЕКА, са чијом се путањом у једном трептају живота, да ли случајно, укрстила наша. Знати о њима нешто више, није било потребно. Сви они су заправо били неки "други ми". У њиховим причама смо препознавали ехо сопствених брига, стрепњи, слутњи и сумњи, које су се преплитале са неким ситним животним радостима долепршалим крилима свакодневице, и тако сједињене чиниле живот. Приче које су нам само наговештене или испричане у неколико заједничких минута, проведених на клупи у парку, у аутобуској или лекарској чекаоници, болесничкој соби, за пијачном тезгом или крај неког бањског извора.
Сусрет те врсте догодио ми се недавно у једној београдској ординацији. Улазим, тек стигао у домовину у којој ме у овом веку више нема него што ме има, док се у глави још увек мешају језици, акценти и дијалекти, различити културни обрасци и обичаји опхођења чије значење у овој средини неретко може бити сасвим супротно од симболике коју имају у оној другој. Заустим да кажем или учиним једно, али у истом тренутку чујем себе како говорим или поступам онако како нисам хтео. Онда се брзо, стрепећи од могућих последица несклада те врсте, исправим, каткад и извиним, без много наде да ће саговорник, случајни или намерни, разумети кошмар који у мојој глави влада најмање два дана по праласку државне границе.
У ординацији затичем лекара уредног изгледа, љубазног и, како се одмах испоставило, говорљивог. Био је тамнопут. После неколико размењених реченица, пажљиво ме погледа и благо се смешећи, упита:
- Ви нисте одавде?
Питање ме је збунило, јер је било од оних мени најтежих.
- Заправо јесам, али већ дуже време нисам... - чујем како изговарам глупост, али се нисам збунио. Узвратио сам му истим питањем.
- А ја... - замислио се. - Видите, код мене је супротно: ја заправо нисам, али већ дуже време јесам.
Сазнам тако да је из Ирана, да је у Београду студирао, потом засновао породицу, запослио се и ту остао. Питам га као је претпоставио да нисам "одавде".
- Па, куцали сте када сте ушли, потом нисте лупили вратима када сте их затварали, нисте вукли столицу по поду пре него што сте сели, а у три минута нашег разговара више пута сте употребили речи као што су "хвала", "извините", "изволите", "молим вас"...
Насмејао сам се како бих прикрио постиђеност.
- Да, познато ми је све то. Такав сам и ја био када сам дошао у Београд - наставио је. - Увек љубазан, пажљив, фин, јер сам знао да се по мом изгледу види одакле долазим, па рекох, не би било добро да у мени овде траже неког дивљака. Када сте у страној средини, такорећи дођош, морате бити у свему далеко бољи од њих, како би вас колико-толико прихватили као себи равног. Ако је то уопште могуће. То вам је сигурно познато...
- Да, да, дођош... - климнух главом. - Али, зашто кажете да сте били такви? Ви сте и данас љубазни.
- А не, ни издалека онолико колико сам био тада - рече. - Зато што сам се свима на послу и у комшилуку обраћао са широким осмехом, уз "добар дан", "хвала", "изволите", "извините", "опростите", "љубим руке", по три пута куцао пре уласка и сваког љубазно питао "како сте", видео сам како су колеге почеле да ме гледају некако чудно и да шапућу како ми вероватно "фали нека даска" или сам "педер". Да, да, то вам је у Србији тако. Онда сам схватио да негде грешим и да то овде једноствно не игра.
Рече како је, поучен тим искуством, убрзо почео да се понаша онако како је то средина од њега очекивала.
- И, какви су резултати? - упитах радознало.
- Одлични! У канцеларију улазим као тајфун, затварам врата ногом, бацам стилицу кад устајем, опсујем кад мислим да треба, а од свих оних финих израза користим максимално један, и то ређе. Могу вам рећи да се све променило. Колеге су срдачније, зову ме "царе" или "брате", а млађе колегинице се међу собом дошаптавају о неком "супер фрајеру". Без лажне скромности, слутим да сам то ја... - насмејао се и пружио ми исписани рецепт.
Устадох и кренух помало збуњен. Столицу сам сада повукао "средње гласно", врата затворио "средње снажно" и захвалио му се "средње срдачно". Одмах је приметио покушај мог инстант преображаја.
- Ваш напредак је већ очигледан! Добродошли у Србију! - рече ми уз осмех и пријатељски стисак руке.
Скоро да сам већ био ван ходника када се са његовог другог краја зачуо снажан прасак. Нисам се окретао. Врата, шта би друго.