Jedna informacija od prvorazrednog javnog značaja

Evo i mog posta. Možda malo kasnim, ali opravdanje je to što ovih dana, zajedno sa saradnicima privodim kraju izvršenje jedne krupne obaveze koja svake godine pada sredinom marta. Reč je o izradi Godišnjeg izveštaja o stanju u oblasti slobode pristupa informacijama koji Poverenik za informacije mora dostaviti parlamentu Srbije. Skoro je gotov i uskoro ćete ga kao i one iz prethodnih godina moći videti na .

Po logici stvari, taj Izveštaj se, pored ostalog, jednim dobrim delom zasniva i na godišnjim izveštajima organa vlasti koje su oni, u tu svrhu, dužni da dostave Povereniku za informacije. To je bila prilika da konstatujem da je ove godine takav izveštaj dostavilo približno 4/5 organa vlasti koji su bili dužni da to učine. Tih oko 80 % nije malo, osim toga taj procenat značajno je veći od prošlogodišnjeg, koji je opet bio veći od onog u godini koja je prethodila. Nije loše, možda bi mogli reći. Da, ali samo ako smo skloni samozavaravanju. Jer, obveznik u ovom slučaju nije ni pekar, ni lekar, ni apotekar. Obveznik nije bilo ko, vrlo je specifičan. Obveznik je vlast, dakle neko ko bi morao da služi za primer u izvršavanju obaveza. Ako i nakon više od tri godine od početka primene zakona, značajan broj takvih obveznika ne izvršava svoju elementarnu obavezu, onda teško da smemo biti zadovoljni, naprotiv.

Zabrinjavajuće „neprepoznavanje“ obaveza od strane vlasti, odnosno ljudi u vlasti, u ovom slučaju čini dodatno zanimljivim pitanje njihovog odnosa prema sličnim obavezama koje imaju po nekim drugim zakonima. Pre svega, obaveza koje se odnose na to da se javnosti ili drugim, institucionalnim, državnim mehanizmima stave na raspolaganje određene informacije odnosno omogući njihova kontrola.

Kao tipični, karakteristični primeri mogu poslužiti obaveze predviđene u dva zakona koji, zajedno sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama kolokvijalno spadaju u tzv. set antikorupcijskih zakona - Zakonu o rešavanju sukoba interesa i Zakonu o javnim nabavkama.

Zakon o rešavanju sukoba interesa predviđa obavezu svakog funkcionera da Republičkom odbora za rešavanje sukoba interesa dostavlja Izveštaj o imovini i prihodima i to svake godine dok je na funkciji i još dve godine nakon toga. Broj raznih funkcionera po podacima, odnosno po proceni Republičkog odbora kreće se negde oko 13.000. Obavezu da podnesu Izveštaj u 2006. godini je izvršilo manje od polovine tog broja. A u 2007. godini, prema još uvek nezvaničnim podacima, otprilike je prepolovljen i taj broj. Dakle, procenat izvršenja obaveze je verovatno manji od 30%.

Zakon o javnim nabavkama predviđa obavezu svih organa vlasti, odnosno svih subjekata koji troše javni novac, da Republičkoj upravi za javne nabavke dostavljaju godišnje izveštaje o zaključenim ugovorima o javnim nabavkama. Broj subjekata na koje se ova obaveza odnosi po proceni Republičke uprave za javne nabavke kreće se negde oko 12.000. U 2006. godini Republičkoj upravi za javne nabavke dostavljeno je 2.134 izveštaja, znači ispod 20%. Podaci Republičke uprave, takođe još uvek nezvanični, govore da će taj bukvalno zastrašujuće nizak procenat u 2007. verovatno biti još niži.

O čemu zapravo govore ovakvi podaci? Mogu li oni da potvrde normalno funkcionisanje ovih važnih zakona? Ili samo „obezbeđuju“, ako i to mogu, privid takvog funkcionisanja? Ako uopšte može biti obaveza predviđenih iz „kozmetičkih“ razloga, ove to sigurno ne smeju biti. Ako se ne izvršavaju onda je šteta neminovna. I moralna, koja se kod nas nažalost često bagateliše, i ona konkretna, opipljiva materijalna.

S tim u vezi, dobro je da se podsetimo na neke činjenice. Kod nas se na javne nabavke troši preko 15% ukupnog društvenog proizvoda. Javne nabavke su, zna se, svuda, pa i kod nas „Meka“ za korupcionaše. Zato sve zemlje, bez izuzetka, trpe štetu od korupcije. Eksperti procenjuju da i u onima koje imaju moćnu javnost i vrlo efikasne mehanizme „interne“ državne kontrole, ta šteta ipak nikad nije manja od 10% od ukupno ugovorene vrednosti nabavke. U zemljama koje su u tom pogledu inferiornije, šteta je naravno, znatno veća.

Kolika bi šteta mogla biti u našem slučaju? Naravno, nemamo tu informaciju, možemo jedino da pretpostavljamo. Ali činjenica da u vlasti, među odgovornim imamo ljude koji misle da tako nešto sebi možemo da dozvolimo, sama po sebi jeste informacija od prvorazrednog javnog značaja.

Rodoljub Šabić