Јавно узмицање у ставовима често је феномен који настаје када се људи осећају под притиском да прикрију своје мишљење сматрајући да су у мањини. Јавни медији и социјалне мреже умеју да придонесу овом притиску. Људи као да имају њух, умеју да осете већинске ставове јавног мњења, као да имају шесто чуло - јер како би се, иначе, другачије објаснило то што када се промена у ставу друштва према некој партији, особи или идеји укаже она као да тренутно обузме цело друштво и постане свуда присутна.
У том узмицању у спремности да се став јавно искаже најважнију улогу игра осећање да ће неко остати друштвено изолован. Оно је пресудни чинилац и делује чак на најбаналнијем нивоу. Ако људима понудите да кажу која од три линије упадљиво различитих дужина јесте најдужа, и тако очигледан одговор може се „искривити" тиме ако се одговара у групи која, да не зна једини аутентични учесник експеримента, намерно даје погрешан одговор. У већини случајева учесник експеримента устукне пред притиском већинског мишљења и прикључи му се, иако је очигледно нетачно.
Такође, као један од разлога незаснованог приклањања већинском мишљењу јесте жеља да се буде уз победника, јачег, надмоћнијег. Познат је феномен да накнадне анкете изборних гласања увек показују већи број присталица победника него оне пред објављивање резултата. Просто, после избора већи број појединаца каже да је гласало за победника него што их стварно има. Ово је један смер тумачења оваквог исхода анкета, а други би, опет, ишао у правцу тога да овим „белим лажима" о томе за кога су гласали људи настоје да предупреде социјалну стигму којој могу бити изложени, оклевају да изнесу мањинско мишљење.
У медијима сам механизам превладавања мишљења добија на замаху тако што они који примете да се њихов став шири и јача постају још отвореније и смелије наступају, а они други реагују супротно томе, са све већим повлачењем и уздржаношћу. На тај начин добија се једна нереалана слика: онај доминантнији став се указује као више доминантан него што је то у стварности, а мањински став више мањински него што је то у стварности. Ова слика се мења ако износилац става није приморан да јавно очита свој став, него може га задржати за себе или исказати у пермисивнијој, мање ненаклоњеној јавности. Како год - тенденција јесте да се неслагање не износи јавно.
Једна од условних мањкавости овог приступа јесте да пренебрегава колико квалитет-вредност неке идеје доприноси њеном ширењу или нестајању. Ово је сасвим разумно питање, које, ипак, претпоставља да позитивна идеја сама себи крчи пут а негативна идеја се као таква препозна и узмиче. Такав приступ претпоставља и ослања се на дубоку разумност људи и способност за правилне моралне и друге изборе.* Када се зна да је теорија о „спирали ћутања" формулисана у Немачкој седамдесетих година, онда се може разумети зашто се сама вредност занемарује: велики аријевски социјални "експеримент" са Немачком доказ је томе колико за ширење и прихватање неких идеја њихова вредност уме да не буде пресудна.
Теорију о „
СПИРАЛИ ЋУТАЊА" формулисала је
Елизабет Ноелe Нојман 1974. Овим текстом сажео сам и препричао тезе тог чланка, обилато се користећи радом Ем Грифин:
SPIRAL OF SILANCE, који и линкујем, и који доноси широке наводе из рада. Једино, избацио сам једну релативно важну реченицу. Они који линковани текст у оригиналу прочитају разумеће коју и зашто.
* Сав текст иза звездице додат је дан после објављивања претходног дела текста .