Diši sine, diši

Bila je to 1993. godina. Položio sam kasno za kola, sa 23 godine. Tata mi kupio veoma interesantnu bubu, koja je dovedena do vrhunca funkcionalnosti. Bila odličan auto koji je mogao da ide 140 na sat. Ofarbana u lepu bordonijansu, a imala je i niskoprofilne, doduše polovne mišelin gume.

Vraćao sam se sa elektronskog fakulteta. Početak oktobra je bio. Čim sam skrenuo iz Beogradske ulice ka mostu mladosti bio sam nemoćni svedok scene kako je iz parkiranog nadandžastog citroena zašao dečak koji u pokušaju da krene za ocem koji je krenuo do obližnjeg autoservisa. Kao na usporenom filmu sam glkedao kako ga je lada ispred mene udarila i odbacila nekoliko metara. Jeziva škripa kočnica mi i dan danas odjekuje u ušima. Sve se podesilo tako da vozač lade jednostavno nije imao šanse da izbegne udes. Dete je ležalo bez svesti kada ga je prigrlio otac koji je nemoćno bio svedok ove ne-dao-bog-nikom-situacije. Vozač lade je izašao iz auta i kao sveća se srušio na asvalt plačući. Čini mi se da sam ja bio racionalan. Stao samtik uz njih i ubacio oca i sina na zadnje sedište bube. Nagazio sam gas. Mišelinke su zaškripale. Kod auto pijace bilo crveno. U punoj brzini sam zaobišao kolonu malo se popevši na trotoar. Semafor je bio otvoren za one koji skreću levo iz pravca durlana pa sam imao lagan pregled. Dok smo se približavali semaforu kod foke čuo sam očajnog čoveka u kolima koji je plačnim glasom ponavljao:

"Diši sine diši"

I taj semafor je bio crven, ali sam i njega "demontirao" poznajući redosled paljenja svetala. Kod suda zeleno za levo, gde sam i krenuo, pa kolonu pretičem iz skroz desne trake i zanoseći se nekako ulazim na levo u voždovu. Pun gas i sirena. Semafor kod pevca u dve kolone se čeka crveno.

"Diši sine diši"

Bez razmišljanja penjem se na povisoki trotoar ne "gaseći" sirenu uspevam da se probijem kroz raskrsnicu i već sam na domak urgentnog. Auto počeo čudno da se zanosi. Nekako sam skrenuo ka bolnici i zahvaljujući veoma proaktivnom portiru nisam razvalio rampu na ulasku u bolnicu.

Pomažem čoveku da unese dete, vičem, tražim pomoć. Na dečijoj klinici se očas okupilo nekoliko ljudi u tada belim mantilima (sada su zeleni).

Posle par minuta javiše da je dečak dobro i da se probudio. Zagrlismo se otac mališana i ja. Zahvalio se.

Skroz utrnut izlazim. Ispred klinike me čekao auto sa dve iscepane gume.

Ne znam zašto sam se sada ovog setio.