Деца су чудна. Мени су у ствари чудна. Јер сам на жалост одрастао. Не покрећу ме више исте ствари као њих, није ми све занимљиво, имам предрасуда. Тужно је али тако. С друге стране, ја као одрастао, уређујем свет. Не деца. Тужно је али тако. Боље би по свет било да је другачије, некако сам то схватио и кад год могу трудим се да се прилагодим њима. Ипак они боље бирају. Тако је скорије Заводљива изабрала да оде рано у вртић- чим сване. Да буде прва, пре свих другарица. Прилагодио сам се (тако што сам подржао Сунце у томе да њих две устану рано и оду у вртић у 7).
Резултат?
Опет су одрасли прилагодили свет себи. У 7 никог није било у вртићу. Радно време је од 6 али родитељи слабо доводе децу тако рано па васпитачице не долазе пре пола 8. Сунце је исто дете, није попиздела. Играла се са Заводљивом у пустом вртићу у који их је пустила Куварица. Сачекале су прву одраслу надрднану васпитачицу која ради за малу плату и зна да свет није фер према њој јер не разуме њене потребе и увек награди оне који не заслужују.
Ја јесам попиздео. Исто као кад сам чуо да Осмех неће у школу у четвртак због параде. Осмех се пак радује. Довољно је одрастао да зна да фудбал може играти и у парку ако не буде кише а не само у школском дворишту а довољно дете да га брига за комплексе оних који живе само у свом колективитету који би предали на тањиру неком тамо цару који је далеко чак и кад дође овде а ми зауставимо цео град због њега.
С друге стране кад одрасли буду покушали да надокнаде овај изгубљени школски дан тамо неком радном суботом ми ћемо на нашу параду неке кошарке, бицикле, ручка на неком салашу... Било где само даље од одраслих.
Јер деца боље бирају.