8. mart u Srbiji

Prošetao sam danas gradom i video da različite grupe i organizacije obeležavaju 8. mart. Najinteresantnije je bilo na štandu Foruma žena DS-a,koje su delile nekakav pamflet u kome je začudo pravilno naveden društvenoistorijski kontekst ovog važnog praznika. Ono što je međutim najinteresantnije jeste da se same žene iz foruma žena DS-a gnušaju levičarske istorije 8.marta, pa je njihov komentar bio  "nisi valjda levicar? ako jesi nemamo šta da pričamo" . Pitao sam ih naravno da li znaju da je Demokratska stranka članica Socijalističke Internacionale i da li znaju koji su stavovi Internacionale po tom pitanju? Njihov odgovor je bio da to "nema veze", a jedna od njih mi je čak rekla da se ne slaže da su žene diskriminisane već da na ovaj način skupljaju sigurne glasove za lokalne izbore!!!

Optužili su me da sam liberal na šta sam se ja naravno smrtno uvredio :)

Istine radi moram reći da sam jedini normalan razgovor imao sa Gocom Čomić i ona se, čini mi se iskreno nervira zbog ovih stvari, kao i ja.  

Pošto vidim  i zaprepašćen sam činjenicom da vlada opšta konfuzija povodom ovog praznika u glavama većine žena u Srbiji - muškarce da i ne pominjemo, oni su većinom potpuno ubeđeni da je Srbija raj na zemlji što se tiče prava žena, prenosim jedan tekst koji je izdat u formi brošure pre dve godine u kojem se pokušava rasvetliti kako društvenoistorijska pozadina 8.marta tako i neke zablude koje dominiraju tzv. "ženskim -feminističkim pokretom" u Srbiji.

Autori teksta su članovi i članice Alternativne kulturne organizacije

Međunarodni dan žena 8. mart

Šta je istina, zašto je on značajan, zašto ga treba slaviti, ko je bila Klara Cetkin? Sve što ste oduvek želeli/e da znate  o osmom martu, a niste smeli da pitate.

8. Mart - Obeležavaju ženske grupe širom sveta. Ovaj dan su prihvatile UN i u nekim zemljama je nacionalni praznik.

Emancipacija istine i zablude

O ulozi žene u društvu milenijumima je dominirao u suštini isti negativni obrazac – shvatanje da je prirodna uloga žene, njena funkcija majke, ujedno i njena najvažnija i gotovo jedina društvena funkcija. 

Sama istorija predstavlja dokaz u prilog toj tezi o stalnom proširenju pojma slobode i nastojanju da se praktičnom realizacijom približimo njegovom novom značenju. Tako se u robovlasničkom periodu pojam slobode znatno razlikovao od onoga u feudalizmu, koji se opet znatno razlikovao od onoga u kapitalizmu: u početku se njegov smisao ogledao u slobodi kretanja ili zasnivanja porodice; u feudalnim društvima on je imao potpuno drugu dimenziju, kao verska sloboda, sloboda izbora zanimanja. U ranom kapitalizmu sloboda kojoj se težilo imala je politički i pravni karakter (sloboda govora, sloboda izbora t.j. pravo glasa , dok danas taj pojam ima potpuno drugačije značenje. Naime, danas se traži da sloboda bude jedan totalitet socio-ekonomskih, političkih, kulturnih  sloboda. No, taj zahtev transcendira sam kapitalizam, i zato će njegovo ostvarenje biti moguće tek sa prevazilaženjem kapitalizma. Drugim rečima, kapitalizam će biti prevaziđen jer nije u stanju da odgovori na zahteve koje sam proizvodi.

Zato se fantaziranje o potpuno ostvarenim zahtevima za ženskim oslobođenjem u kapitalizmu jasno pokazuje kao besmislica. Od  takve grupe potiču i neki novi trendovi, koji se slobodno mogu uvrstiti u područje mitskog. Reč je o stavu da se žene u politici razlikuju od muškaraca odnosno da su u njihovom bavljenju politikom, moral i politika nerazdvojni - žene kao moralni političarke. Iako bi se ovo shvatanje moglo nazvati “pozitivnim mitom”, ono ostaje  neosnovana tvrdnja, a usto predstavlja i ordinarni contradictio in adjecto budući da su politika i moral, u smislu u kojem se on obično uzima, dakle kolokvijalni moral, nespojivi.
Teza o moralnim političarkama, takođe, nije održiva i zato što počiva na potpuno neuverljivoj hipotezi  na tvrdnji da postoje neke relevantne političke, moralne razlike među polovima. Razlike, naravno, postoje, ali ne u političkom, i šire, društvenom smislu. Tu naprosto nema nijedne razlike koja bi vodila formiranju dveju potpuno oprećnih društvenih i političkih pozicija žena i muškaraca. U tom smislu, teza o moralnoj i iz nje proishodećoj političkoj superiornosti žena pokazuje se kao neutemeljena, potpuno neosnovana, i praktično predstavlja drugu stranu ranije široko prihvačenog buncanja o muškoj superiornosti koju je, u prvoj polovini 19. veka, promovisala većina autora, od desničara i reakcionara svih boja, do pojedinih levičara.
Da je spomenuta razlika između žena i muškaraca potpuno lažna, svakako govore brojni primeri, koji potvrđuju da eksploatacija na klasnoj osnovi nije manja ili drugačija, ili da državnim strukturama svojstvena korupcija nije manje izražena, ukoliko se na vlasti nalaze žene umesto muškaraca. Zar je diktatorski ili fašistićki režim manje fašistički ili diktatorski, ako žene učestvuju u vlasti jednako kao i muškarci? Naravno, u konkretnom slučaju, fašizam, između ostalog, predstavlja  i primer dominacije  “muškog načela” država kao porodica, a vođa, ili vođstvo, kao pater familias, međutim, žene su i pored toga savršeno sposobne da se uklope u taj model npr. vlada Margaret Tačer.

Ovu minimalnu, dosadašnjim razvitkom kapitalizma postignutu emancipaciju žena nastojao je i nastoji da produbi feministički pokret. Međutim, on se pokazuje sputanim u svojoj delatnosti da oslobodi ženu, budući da predstavlja produkt kapitalističkog društva a takav feminizam i ne može pronaći rešenje za probleme kojima se bavi. Emancipacija žena kao politička emancipacija  apriori je ograničena, jer se zaustavlja na stvaranju ambivalentne žene koja javno može biti, i jeste, pravno i politički jednaka, ali privatno živi, u bedi i oskudici, trpeći pri tome svaku vrstu nasilja, od verbalnog, preko fizičkog, a posebno seksualnog nasilja. Politička pasivnost žena u današnjem društvu izuzetno je izražena, pa one, iako čine većinu populacije (oko 52%), u političkom životu učestvuju retko čak  i sa idealnih „socijaldemokratskih“ 30 procenata. Uzroke te pojave ne treba tražiti u biološkoj sferi, već u višemilenijumskom negativnom uticaju društvene sredine na žene odnosno u nametanju određenog obrasca ženama. Logično dokle god postoji patrijarhat kao društveno poželjni obrazac, ne može se govoriti o emancipaciji pa ni o oslobođenju žene, a tako i čovečanstva u celini. Stoga današnji „feministički pokret“ ne može pronaći rešenje za probleme kojima se bavi jer se po svojoj postavci on bori protiv posledica odnosno za političku i rodnu emancipaciju, a ne protiv uzroka što je patrijarhat.
Upravo zato emancipacija žene u okviru klasnog, kapitalističkog društva ne predstavlja krajnji domet emancipacije, već, naprotiv, tek naslućivanje njegovog početka. Pitanje položaja žene u društvu, ženske slobode i emancipacije, nije naprosto žensko pitanje odnosno nije pitanje koje se tiče jedino ženskog pola, već predstavlja opšte ljudsko pitanje, pitanje čoveka uopšte. Na taj način pitanje ženske emancipacije, ženskog oslobođenja i slobode postavlja se kao pitanje ljudske emancipacije, oslobođenja i slobode čoveka, jer žena je pre svega čovek.
Nasuprot liberalnom feminizmu široko zastupljenom u malograđanskom „feminističkom pokretu“ u Srbiji, levičarske ideologije sagledavaju taj problem u potpunosti, i na pravi način, čime omogućavaju njegovo rešavanje. Uviđajući postojanje svojevrsne  eksploatacije žena na više nivoa: po klasnom položaju, po etničkoj pripadnosti, po polu, levica se pre svega zalaže za oslobođenje čoveka u ženi, oslobađanjem žene kao čoveka, žene kao radnice, sa kojom dolazi i do oslobođenja žene kao žene, ali i do oslobođenja žene u svim drugim okvirima. Kod levice, preovladava stav da se samo kroz celokupnu emancipaciju čovečanstva i njegovo oslobođenje od zadatih okvira u klasnom društvu može postići i svako drugo oslobođenje žena.

Zašto je ženama sveta posvećen jedan dan?
 
Prilikom prihvatanja rezolucije kojom se proglašava Dan ženskih prava i međunarodnog mira (1977.), Generalna skupština istakla je „potrebu da se oda počast doprinosu žena u jačanju međunarodnog mira i sigurnosti“

Istorija
1910.
- Na kongresu Socijalističke Internacionale u Kopenhagenu, ustanovljen je Dan žena međunarodnog karaktera u čast pokreta za ženska prava i postizanja opšteg prava glasa za žene. Više od 100 žena iz 17 zemalja, uključujući i prve tri žene izabrane za parlamentarne zastupnice u Finskoj, prihvata predlog Klare Cetkin za uspostavljanje tog datuma. Sam datum nije utvrđen.
 
1911.
- Međunarodni dan žena je po prvi put obeležen (19. marta) u Austriji, Danskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj među levičarskim ženskim grupama. Više od milion žena i muškaraca izašlo je na ulice zahtevajući pravo glasa za žene i pravo da budu birane, pravo žena na rad i stručno usavršavanje i zabranu diskriminacije na radnom mestu.

1913-1914.
- Kao deo mirovnog pokreta koji se rasplamsavao uoči Prvog svetskog rata, Ruskinje su prvi put obeležile Međunarodni dan žena poslednje nedelje u februaru 1913. godine. Na različitim mestima u Evropi,  8. marta iste godine, žene su organizovale proteste protiv rata ili da izraze solidarnost sa svojim drugaricama iz predrevolucionarne Rusije.

1917.
- Pošto je u ratu poginulo više od dva miliona ruskih vojnika, Ruskinje su odabrale poslednju nedelju u februaru da štrajkuju za „hleb i ruže“, gde hleb simbolizuje ekonomsku ravnopravnost, a ruže bolji kvalitet života. Političke vođe su smatrale da nije vreme za štrajk, ali žene su bile uporne. Četiri dana kasnije, u nedelju, 23. februara, izbila Februarska Revolucija. Ruski car je bio prisiljen da abdicira i privremena vlada je dala ženama pravo glasa. Prema gregorijanskom kalendaru -koji koriste ostale zemlje, a tada ne Rusija-, to se dogodilo 8. marta.
 
Ko je Klara Cetkin, žena koja je predložila obeležavanje ovog dana?

Rodila se 1857. kao Klara Ajzner u malom selu Viderau (Saksonija), a 1883. odlazi u Pariz gde studira novinarstvo. Upoznaje se sa marksizmom i vođama međunarodnog radničkog pokreta. Objavljuje knjigu „Pitanje prava žena i radnica današnjice“, i postavlja osnove za socijalističku teoriju emancipacije žene, zastupajući tezu da su socijalizam i feminizam veoma usko povezani.
„Oni koji su se svojom čašću pred licem čovečanstva obavezali na oslobođenje, ne smeju dopustiti da cela jedna polovina ljudskog roda zbog ekonomske i socijalne zavisti bude osuđena na ropstvo. Onaj ko želi da dopusti tlačenje radnika od strane kapitalista, dopustiće i tlačenje žene od strane muškaraca, a ona će ostati potlačena sve dok ekonomski ne bude nezavisna“.

- 1890. se vraća u Nemačku i uređuje socijaldemokratski časopis "Jednakost", i aktivno se bori za ekonomsku i socijalnu nezavisnost žena, pravo na sindikalno organizovanje, izjednačavanje političkih prava, postavljanje braka na ravnopravne odnose, odobravanje razvoda braka, slobodne ljubavi i prekida trudnoće kao privatne i lične odluke. „Htela bih sasvim jasno da naglasim dužnost roditelja, da svoje devojčice i dečake ne odgajaju sa predrasudama, koje kažu da postoje poslovi koji su nedostojni muškarca, ali odgovaraju ženama. Devojčice i dečaci treba da obavljaju sve poslove sa jednakom spretnošću i zadovoljstvom.”

- Na njen predlog, na kongresu Socijalističke Internacionale, u Kopenhagenu 1910. donosi se odluka da se Međunarodnim danom obeleži štrajk američkih tekstilnih radnica iz 1857. Tada su tekstilne radnice Njujorka protestovale tražeći kraću radnu nedelju, a policija je pucala na njih. Istog dana 1908. radnice Njujorka su demonstrirale tražeći pravo glasa za žene, zabranu dečijeg rada i bolje radne uslove.  Ideja o Međunarodnom danu žena je prihvaćena, i to je bila osnova za budući 8. mart. Kada je vođstvo socijaldemokratske partije prihvatilo rat, Cetkinova napušta partiju. Kada je učestvovala u antiratnim protestima, uhapsili su je  i osudili za veleizdaje zemlje. Bila je bliska prijateljica poznate marksistkinje Roze Luksemburg, i pristupa grupi istinskih levičara koji 1917. godine osnivaju Nezavisnu socijaldemokratsku partiju čije će levo krilo zajedno sa grupom Spartak 1919. osnovati Komunističku partiju Nemačke. Od 1919. do 1924, Cetkinova je članica CK Komunističke partije Nemačke, i uređuje časopis "Komunistkinja". Od 1920. do 1933. ona je poslanica Komunističke partije u Nemačkoj skupštini. Još 1932. godine je govorila o opasnosti od fašizma.

Deviza je, pobediti fašizam!
(iz uvodnog govora kao počasna predsednica, august 1932.)

„Zahtev ovog časa je zajednički i jedinstven front svih radnika kako bi se pobedio fašizam, kako bi na taj način zarobljeni i iskorišteni dobili moć i snagu njihovih organizacija, i pravo na život. Pred ovom obavezujućom istorijskom potrebom moraju ustuknuti sva politički, sindikalno, religiozno razdvojena stanovišta. Svi koji su ugroženi, svi koji pate, svi koji traže svoje oslobođenje spadaju u jedinstveni front za brobu protiv fašizma i njegovih pristalica u vladi“Od 1924. godine živi u Moskvi i vodi sekretarijat žena III. Internacionale. Trpi političku Izolaciju zbog protivljenja Staljinovoj politici. Od 1925. do 1933. godine bila je predsednica Međunarodnog crvenog krsta. Umire u godini dolaska nacizma na vlast, 1933. godine, sahranjena je u Kremlju.
Osmi mart NIJE datum kada muškarci treba da poklone cvet ženama kao polu, već treba - i žene ženama takođe, da poklone cvet kao simboličan čin podržavanja dugotrajne, teške i i-dalje-nezavršene borbe žena za ravnopravnost 8. mart je dan kada se cveće poklanja i time se kaže "i ja sam za našu borbu za žensku ravnopravnost".

8. Mart nije Dan žena u smislu " žena kao POLA", već je to dan obeležavanja ženske borbe za ravnopravnost, emancipaciju i  mir. Takođe, to je izrazito levičarski praznik. Zato je on, praktično, praznik svih onih koji/e smatraju  borbu za emancipaciju čovečanstva pravednom. Praznik svih NAS, u slavu žena koje  se bore za svoja prava i emancipaciju.
 
Obradujte zato svoje devojke, devojčice, majke, sestre i drugarice nekim cvetom - ali i ispričajte ovu priču i značaj, simboliku i stvarnu pozadinu tog cveta koji poklanjate.

Živeo 8. mart međunarodni  dan borbe za ženska prava i emancipaciju!!!