FEST dnevnik, dan 10: Sweeney Todd, Sukiyaki Western: Django

Ovaj tekst kasni već skoro nedelju dana iza pomenutog desetog dana FESTa i za to imam dva dobra razloga. Prvi je jednostavno loš raspored slobodnog vremena za skribomanisanje. Drugi, mnogo važniji, je što su dva filma odgledana tog dana meni lično veoma bitna pa mi je bio problem da tek tako sednem i nažvrljam nešto usput. Jedan je Burtonov, a Burtona obožavam do imbecilnosti. Za drugi nisam ni znao dok nisam došao na projekciju i, potpuno sam ozbiljan kada ovo kažem, u pitanju je film koji sam proglasio mojim novim najomiljenijim filmom ikada (pre toga je dotičnu titulu nosio Dogville). Pa da krenem polako…

 

Sweeney Todd, the Demon Barber of Fleet Street

Igrani mjuzikl. O demonskom berberinu. Ako samo na osnovu te premise nemate snažnu želju da odgledate film, sugerišem da treba poraditi na svojim interesnim sferama. U pitanju je filmska adaptacija pozorišnog mjuzikla, što je zanimljivo ali i malčice ograničavajuće po film. Samo na osnovu filma, do duše, nikada ne bi pomislili da je u pitanju predstava u originalu. Burton je zaista fenomenalno odradio adaptaciju i izvedba je vrlo dinamična. Tek retroaktivno sam došao do zaključka da se radnja često zaustavlja na par istih lokacija duže vreme, te da je to očigledno nasleđe predstave. No dok sam sedeo na projekciji tako nešto mi u opšte nije upalo u oči. Ta strana pozorišne adaptacije, dakle, u opšte nije problem.

Ono što meni jeste problem je u potpunosti preuzeta pozorišna muzika. Naravno, ovo je za očekivati i potpuno je normalno da je Burton tako postupio. Niko ne bi mogao da očekuje drugačiji pristup adaptaciji. Ali problem je što onda, sa tako preuzetom muzikom, soundtrack nije delo Danny Elfmana. Kako čovek da gleda Burtonov mjuzikl bez Elfmanove muzike? Ako niste upućeni, Elfman je frontmen benda Oingo Boingo a, kako će se prvenstveno zbog Burtona ispostaviti, takođe i fenomenalan kompozitor filmske muzike koji je sarađivao na velikom broju Burtonovih projekata, tu uključujući, između ostalih, i Nightmare Before Christmas, Corpse Bride i oba Batman filma. Ako ste ikada gledali Nightmare Before Christmas, kladim se da trenutno pevušite pesmicu This Is Halloween.

Te vesele, igrive, skokovite, blago strašljive i mistične muzike nema u Sweeny Todd filmu i jako, jako je čudno na to se privići. Muzika koju film koristi u opšte nije loša ali kada su u kadru svi ostali klasično burtonovski elementi, baš nekako odskače. Tim pre što, sa mogućim izuzetkom jedne ili dve pesme, u opšte nije u pitanju muzika koju bi čovek slušao samu za sebe. Što je razmljivo, jer kroz film se non-stop peva. Sva naracija, sav razvoj likova, većina dijaloga – sve je to pevano. Neočekivano, čak i za mjuzikl.

Po radnji i tematici, u pitanju je jos jedna burtonovska goticna bajka. Viktorijanski London, Johnny Depp sa crnilom oko očiju, raščupanom kosom i jednim belim pramenom, Helena Bonham Carter sa bledim licem i podjednako raščupanom kosom... sve je tu, samo što radnja odlazi korak dalje od klasičnog Burtona i uvodi ne male količine krvi u dobar broj scena. Ovde se krije jedna veoma bitna strana filma – ako niste fan burtonovskih gotičnih bajki, preporučujem da ne gledate burtonovske gotične bajke. Argument da film previše liči na druge slične filmove koje je Burton radio možda nose neku težinu u paralelnoj bizaro dimenziji gde režiseri namerno svaki film rade tačno onako kako ne odgovara njihovom stilu, ali u ovom našem svetu baš i nije suvislo tako nešto zahtevati. Osim ako ne mislite da je, na primer, Sergio Leone stvarno prokleto preterao sa svim tim špageti vesternima. Ili ako možda očekujete da Dario Argento prestane da pravi te glupe giallo horore. Ili da Michael Bay počne da pravi gledljive filmove. U tom slučaju vam je sve oprošteno.

Da sumiram, film je sjajan. Sumnjam da će biti zapamćen kao najbolje Burtonovo ostvarenje, ali je svakako među boljima. Rezanje grkljana ljudima uz pomoć fensi srebrnih žileta i planiranje pravljenja pita od mrtvih ljudi kroz pesmu je neverovatno zabavno (mada mi sestra kaže da je videla ne mali broj ljudi koji su se za vreme filma krstili – bukvalno). Sasha Baron Cohen u svojoj srazmerno kratkoj ali upečatljivoj ulozi dodaje blago bizarnom koloritu. Ne smeta ni što je Alan Rickman kao kod kuće u ulozi glavnog negativca.

Cela priča se završava na zaista fenomenalan način. Čak prelep, ako niste gadljivi na krv i možda blago skloni groteski, ali u svakom slučaju poetičan. Ne postoji ni jedan razlog da ovo ne odgledate. Ni jedan jedini.

 

 

Sukiyaki Western: Django

Takashi Miike rides again. Sta ocekivati od coveka koji je napravio najstrasniji horor modernog doba (One Missed Call)? Pa, sigurno ne ovo. Ovo ne bih ocekivao ni od koga, pa čak ni od Tarantina (koji se ovde pojavljuje u glumačkom kapacitetu), pa čak ni posle Grindhouse-a.

Japan, duboka prošlost, u malom gradiću dve bande međusobno ratuju. Tu je i neka legenda o blagu. Dolazi misteriozni stranac da reši stvar. Relativno klasična priča kojom se još jednom potvrđuje da su samurajski i kaubojski filmovi, u stvari, tematski identični. Samo što u ovom filmu, koji je režirao Japanac, sa isključivo japanskim glumcima (plus Tarantino) i samurajskim bandama... svi izgledaju kao kauboji! Šeširi, konji, revolveri, specifičan izgled kaubojskih gradova - sve! Čak i pričaju na engleskom, onim specifičnim japanskim akcentom, sve sa mešanjem ‘l’ i ‘r’. Jedino što se povremeno umesto onog prerijskog žbunja kotrljaju burići.

Već prva scena filma, po svemu sudeći na nekoj pozoričnoj kulisi, sa Tarantinom kao naratorom i glavnim akterom, ukazuje da ovaj film nema baš sve ovce na broju. A odatle stvari samo postaju sve više sumanute. Negde na pola filma, ja više nisam mogao da verujem šta gledam. Do kraja filma sam hteo da ispadnem iz stolice – centralni nervni sistem ljudskog bića nije pravljen da podnese ovakve stvari. A onda dolazi epilog gde jedino šta možeš da radiš je da vrisneš. Bukvalno. To sam i uradio, u stvari.

Kao što naslov suptilno indicira, paralele sa Djangom, legendarnim likom špageti vesterna, su neminovne. Tu je i onaj višecevni rotirajući gatling koji se prenosi u mrtvačkom sanduku, grad u kojem na kraju maltene nema preživelih, ma sve od reda. Prosto mi je žao što godinama već nisam video Djanga pa da mi svežije u pamćenju budu bitni detalji. Ponegde se film navodi kao Django remake, što sumnjam da je bila direktna namera jer mi se, sa mojim slabim pamćenjem Djanga, čini da ipak tok radnje ide u malo drugačijem pravcu.

Ali to nisu jedine paralele koje film pravi. Sukobljene bande su jednostavno označene kao crveni i beli. Ni njima ne promiče sličnost sa ratom crvene i bele ruže, pa u jednom trenutku vođa crvenih, držeći Šekspira u ruci, ponosno obaveštava svoje podanike da će od sada morati da ga zovu Henry. To čak nije najbizarnija scena filma, pa vi vidite.

Međutim, film nije komedija. Film nije ni parodija. Film samo alternira između sumanutih i potpuno ozbiljnih scena na takav način da svu tu sumanutost predstavlja kao nešto normalno. Pa kada ostareli Tarantino kaže da je sina nazvao Akira jer je "u duši uvek bio manga otaku", scena je u toliko bizarnija jer se ne predstavlja kao komična. Postoje čak i legitimne tužno-romantične scene koje bi se potpuno neizmenjene mogle naći u ozbiljnoj drami.

U principu, ništa što kažem o ovom filmu vam neće ni izbliza objasniti šta da očekujete. Ovo morate da odgledate. Moguće da vam se neće svideti i, ako to bude slučaj, možete biti sigurni da ste u većini. Počevši od tridesetog minuta filma, na FESTu su ljudi samo izlazili iz sale non-stop. Ali čak i tada mislim da ovo morate da vidite jer se takav film neće praviti dva puta (mada Tarantino reče da će za uzvrat da uradi vetern u samurajskom fazonu). A možda vam se film i svidi pa se u toj varjanti možete tešiti da, eto, i ja imam sličnu psihijatrijsku dijagnozu.

Ozbiljno, ovo je meni najbolji film ikada napravljen. Nisam siguran da obrazloženje za takvu tvdrnju umem da sročim na koherentan način.