"Je suis RTS"

U sredu su naoružani napadači upali u redakciju časopisa "Šarli Ebdo" i ubili 12 ljudi. Čitav svet bio je, s pravom, užasnut zločinačkim činom. Istoga dana, u mnogim gradovima sveta ljudi su se spontano okupili da bi iskazali svoju solidarnost za žrtve i da bi izrazili protest protiv tog bezdušnog zločina. I Beograđani su se na adekvatan i dostojanstven način solidarisali s ubijenim novinarima. Zvanična Srbija pridružila se svim normalnim i demokratskim zemljama u osudi ovog jezivog, kako je Fransoa Oland rekao - varvarskog čina.

Protesti su se, zahvaljujući internetu, istog trena zaodenuli jedinstvenim sloganom "Je Suis Charlie" i njihove su fotografije preplavile društvene mreže. Ovakva brza akcija osude terorizma i solidarnosti sa stradalima imponovala je svakom normalnom biću i pokazala da je svet ujedinjen protiv zla, protiv nasilja i protiv svakog ko pucnjem u novinare želi da ućutka slobodu javne reči i misli.

Gledajući to, imao sam dvostruki osećaj, s jedne strane, zadovoljstva što pripadam svetu ujedinjenom protiv nasilja nad slobodom izražavanja, a s druge, nezadovoljstva, zbog događaja iz nedavne prošlosti, ovo osećanje izrazio sam tvitom:

"Ne bih da me neko shvati pogrešno, ali voleo bih da se i 1999. negde na svetu skupila grupa ljudi s transparentom: "Je Suis RTS."

Na ovo su usledile burne reakcije. Mnoštvo ljubitelja slobodne reči napisalo mi je niz uvreda, da sam "glup", da sam "moralno dno", da sam "hulja", da napustim internet, da sam "lažov" i tako dalje i u tom smislu. Na pitanje šta sam slagao, odgovoreno mi je da je 1999. bilo mnoštvo protesta i da su i novinari protestovali, a da su čak i tadašnjeg portparola NATO Džejmija Šeja novinari zasuli neprijatnim pitanjima.

U proleće 1999. bio sam vojnik, mobilisan i poslat u tenkovsku brigadu, tako da sam TV program iz opravdanih razloga gledao sporadično. Ipak se sećam protesta protiv bombardovanja Srbije. Bilo ih je. Organizovala ih je mahom naša dijaspora, ali su u njima učestvovali i građani tih drugih zemalja protiveći se "kampanji" vođenoj u Srbiji. Bilo je oštrih protesta i u Avijanu, mestu odakle su kretali avioni ka Srbiji, ali i u drugim gradovima Evrope, sve to je istina.

Ali hajde da bombardovanje Srbije i pitanje kako je, zašto i čijom krivicom do njega došlo ostavimo po strani. Koncentrišimo se na jedan detalj - bombardovanje zgrade RTS-a i ubistvo 16 novinara i radnika te medijske kuće. I zapitajmo se: "Zašto taj zločin nije ujedinio svet i medijsku elitu onako kako je to učinio napad na list 'Šarli Ebdo'? Zašto novinari čitavog slobodnog sveta nisu ustali i rekli: 'Je Suis RTS?' Zašto je taj događaj prouzrokovao samo pojedinačne proteste i polučasovno znojenje Džejmija Šeja, a nije, na nivou svetskih medijskih giganata i novinarskih asocijacija, ocenjen kao pucanj u novinarske slobode?"

Srbija je u javnosti zapada tada bila ocrnjena, a njen javni servis bio je pojam državne propagande i laži, što je fakat i bio. Preparacija javnog mnjenja bitno je uticala na snagu protesta. Čak i novinari koji su to načelno smatrali neprihvatljivim možda su pomišljali da su i Srbija i RTS, u stvari, dobili ono što su zaslužili.

Za razliku od nekadašnjeg RTS-a, "Šarli Ebdo" je list koji izlazi u jednoj demokratskoj zemlji. Zato, osuđujući napad na taj list, osećamo se oslobođeni moralnih dilema.

Pomislimo na one koji su Šarlijevim satiričnim tretiranjem svojih verskih simbola bili pogođeni. Imaju li oni pravo da budu uvređeni? Naravno. Imaju li pravo da to reše "kalašnjikovima"? Nikako.

Da li su neki imali pravo da im se 1999. izveštavanje RTS-a ne sviđa? Naravno. Da li su imali pravo da ga zbog toga gađaju bombama? Nikako.

Naš odnos prema ubistvu novinara ne sme da bude povezan s tim da li nam se dopada njihov rad. Ne postoji dobro i loše ubistvo novinara. Sva su loša. Sloboda ili važi za sve ili je nema ni za koga. Ako nas tome ne nauči tragična pariska sreda, u opasnosti smo da ponavljamo razred. Svi mi, čitav svet.

Objavljeno u Našim Novinama  10.1.2015.