Podvarak

Ne krijem da sam bolestan. To nije tajna. Svakodnevno osećam bol u leđima, u onom, kako ga zovu lumbalnom delu, i to je bolest od koje dosta ljudi pati, pomislih stavljajući šerpu s podvarkom u rernu. Čim se savijem, osetim snažan bol, kao da me nekoliko mačeva istovremeno probada; nije lep osećaj, pomislih. Nimalo. Ali utehu, kao što rekoh, nalazim u činjenici da nisam jedini.

Preko nekoliko dana išao sam lekaru (mrzim kada ljudi govore da idu kod lekara, kao da odlaze da sa njim piju kafu, a ne da budu podvrgnuti pregledu) i tamo nisam saznao ništa novo: lumbalni deo leđa mi je zaista slab, reče doktor, gladeći svoju jareću bradicu, dok je posmatrao snimak koji mu je guzata sestra (zapazio sam je još pre nego što me je podvrgnula snimanju), mešajući svojom zadnjicom, donela. Gladio je bradu, kao što rekoh, i ponovio da su mi donja leđa zaista slaba i da su se, najverovatnije, nervni korenovi (šta god to značilo) ukrstili. Bez oklevanja mi je predložio da kupim neku mast od milion dinara, od koje će verovatno, pomislih, imati dobar procenat, pritom reče da bi najpametnije bilo da odem u neku banju, gde ću plivati, biti propisno, svakodnevno masiran, a ja sam mu na to rekao da mogu da plivam i ovde, u svom gradu. Da, reče doktor, ali voda iz naših bazena ne može da se poredi sa vodom u banji. Videću već, uzvratio sam, znajući da od banje neće biti ništa, i prosto sam, otpočetka, čitavu tu njegovu ideju primio sa indignacijom. Nema se, pomislih. I sada sam to isto mislio, dok sam stavljao šerpu s podvarkom u rernu, iako me je bol užasno proždirao. Naime, čim se sagnem, oni mačevi me tako probadaju, da hoću da svisnem. Ili, kada sedim duže od pola sata, nepomičan (dok pišem ili kenjam, mada ovo drugo, iako natenane, ne činim duže od 15 minuta) bol se pojavi i ubije me istog momenta. Poludeću.

Nakon posete lekaru, dakle, tog istog dana, pomislih posmatrajući šerpu s podvarkom kako se polako usijava u rerni, otišao sam na bazen. Nije banja, rekoh sebi, ali poslužiće. Generalno, bavim se, kako se to, onako prosto kaže, fizičkom aktivnošću, igram fudbal, trčim, cepam zgibove s vremena na vreme, ali slabo plivam, priznajem. Preko leta odem na bazen, tu i tamo, ali slabo plivam; pa, i kada se odlučim da zaplivam, tu odluku donosim sa dozom prezira. Volim vodu, ali jednostavno ne plivam. Gnusam se ovih naših, gradskih bazena, i smatram da je doca donekle bio u pravu. Većina njih koji se kupaju, da izvinite, pišaju unutra, pljuju krišom, poneko i prdne, e sad, ne mogu da tvrdim da toga nema i u banji, recimo, ali kao što doktor na procenat reče, ne mogu da se porede banja i ovi naši bazeni.

Ali ja sam se ipak odlučio da odem.

Duvao je neki jak vetar, noć je polako počela da se spušta, i bilo je baš hladno; nekakva jeza mi se uvukla u kosti i prožimala me čitav put. Mrzim kada se po hladnoći uputim na neko odredište i imam osećaj, dok mi se guzica smrzava, da nikada neću stići. I ovog put sam jedva čekao da stignem. A kada se to konačno dogodilo, presvukao sam se, obukao plavi kupaći, istuširao se, potom ušao u vodu. Mislim da bi naši bazeni bili mnogo čistiji da se svako, pre nego da uđe u vodu, propisno istušira. Primetio sam da sam bio jedini koji je to učinio.

Bazen je bio prilično prazan, što mi je i odgovaralo. Ne volim gužvu. Pogotovo ne u bazenu. Zaplivao sam leđno, u tom stilu se uvek zagrevam. Tokom leta, često mi se desi da zveknem nekog plivača pa se onda izvinjavam do besvesti. Sada, pomislih, nisam imao s kim da se sudarim. Zaista nije bila u gužva i bio sam uveren da će mi prijati plivanje. Ne znam što češće ne dolazim na bazen, pitao sam se. Zašto sam morao da čekam da mi tamo neki doktor ukaže na to da je vrlo zdravo plivati?

Odjedanput me je obuzela žeđ, isto kao i sada dok sam posmatrao šerpu s podvarkom kako se usijava u rerni. Osećao sam kao da bih bio u stanju da popijem bure vode. Plivanje te načisto ožedni, pomislih. Mada, setih se tada, nije mi se često dešavalo da na bazenu, leti, pijem mnogo vode. Uzmem gutljaj, tu i tamo, i to više radi reda, mada je, zapravo, to bio izgovor da prošetam i ’’ošacujem’’ kakvih ženski ima. Odlučio sam da odem do kafića. Naručio sam flašu obične vode i seo za šank. Odatle sam imao fin pogled ka bazenu. Grupica od dvoje, troje starijih ljudi, plivala je tamo-ovamo. Neka deca su se igrala s loptom na naduvavanje.

Nije prošlo ni 5 minuta, kada me je neko dodirnuo po ramenu. Okrenuo sam se i video žensku osobu, u kupaćem, naravno. Ličila je na onu medicinsku sestru što je doktoru donela moj snimak kičme. Bila je vrlo lepo građena, što bi se reklo - potaman, sa isturenim grudima i primamljivom zadnjicom, a to sam mogao da uočim kada se okrenula da dobaci loptu nekom klincu, koja je završila kod njenih primamljivih nogu. Pridigla se i pogledala me oči. Bila je to zaista ta medicinska sestra. Njene oči su lepo sijale kao i pre par dana u ordinaciji. Tek sam tada shvatio da je bila vrlo lepa. Zapitao sam se odakle se stvorila, prilično sam bio siguran da je nisam video kada sam ušao, niti dok sam plivao.

• Poslušao si doktora – reče, nalaktivši se na šank.

• Recimo da jesam – odgovorio sam, kroz blagi osmeh. – Sedi.

Šta piješ?

• Neću ništa. Samo sam htela da te pitam kako su ti leđa i da li osećaš poboljšanje...

• Hvala na pitanju – rekoh. – Ovo mi je tek prvi dan na bazenu. Trenutno me ne bole. Ti često dolaziš ovde?

• Da, barem 3 puta nedeljno. Prija mi bazen...

• Sedi, da popijemo nešto? – rekoh opet.

• Krenula sam ka svlačionici. Došla sam samo da te pitam za leđa – reče, prilično drsko, mada je imala osmeh na licu.

• Da li tako brineš za svakog pacijenta?

• Hm... – zamislila se, i nastavila: - Samo za one koji su mi simpatični.

Smatrao sam da bi bilo neumesno da kažem kako pretpostavljam da i ja spadam u takve, a to sam imao običaj da kažem kada bih se našao u sličnoj situaciji. Jednom prilikom, dok sam letovao negde u Grčkoj, odvojio sam jednu Britanku koja mi se baš svidela. Popili smo piće, sasvim neočekivano, i ja sam je u jednom trenutku upitao da li sa svakim ko joj priđe pristaje da popije piće, a ona je na to uzvratila kako izlazi, tačnije, pije piće samo sa onim ko joj se naizgled dopadne; ne znam šta me je nateralo da pitam da li ja spadam u takve, na šta je ona rekla da mi je pitanje glupo, i nekako, sve se manje interesovala za mene (i na kraju, nisam ništa uradio!); imam još nekoliko takvih blesavih primera, ali me mrzi da pišem. Dakle, nisam rekao to što sam mislio da (ne)bi trebalo da kažem, već sam se zahvalio što brine.

• Hvala što brineš – rekoh.

• Ništa, i drugi put... – osmehnula se.

• Bolje da ne bude drugog puta – odgovorih.

• Što, pa doktor Gagi je vrlo fin doktor – reče kroz osmeh, a ja sam tada pomislio da sestra ima nešto s tim doktorom sa debilnim nadimkom.

• Meni baš i nije bilo prijatno – rekoh hladno, i nastavih, zacrtavši sebi da promenim temu, jer mi se nije pričalo o tom picoliscu:

• Nego, daj mi svoj broj telefona ako želiš, možemo nekad zajedno da dođemo ovde...

• Znala sam da ćeš to da me pitaš... - reče ironično.

• Kako si znala?

• Jednostavno, to je muškarac... – čim je to izustila, pogledala je sa nekakvim pezirom u stranu.

Nisam mogao da procenim da li pod time mislila pozitivno ili me je podjebavala, pre će biti da je ovo drugo bilo u pitanju, s obzirom na grimasu koju je natakla na lice. Ali, meni to nije bilo bitno.

• Drago mi je da jesi... – rekoh potpuno ravnodušno.

Naglo smo skrenuli s teme, kao što sam ja maločas skrenuo sa doktora. Osećao sam da bi trebalo to da učinimo. Htela je da mi odgovori na to moje ’drago mi je da jesi’ ali ja sam je zaustavio. Pitao sam je da li želi da, ako je već oklevala da mi da broj, dođe kod mene, na jednu prijateljsku večeru. Pomalo sam naglo to učinio, znam, ali morao sam. Nekako, ja sam pobornik parole ’’sve i odmah’’. Naglasio sam da imam u planu da pravim podvarak sa rebarcima, taman da utrošim zalihe kiselog kupusa iz bureta, i rebaraca koje sam ’’zaradio’’ kod ortakove babe na selu, kad smo klali pre mesec dana. Nasmejala se, naravno. Imala je prilično lep osmeh. I onda je, naravno pristala.

• Ali, nemoj ništa da pokušavaš – reče opet onako drsko, ali sa istim onim osmehom od nekoliko trenutaka pre.

Rekoh joj da se to podrazumeva i da samo želim da joj se zahvalim na snimku koji je donela u doktorovu ordinaciju, iako nije baš bio dobar po mene. Leđa su me i dalje bolela.

• Što više plivaj – reče, i krene ka izlazu.

Još jedanput se okrenula i naravno osmehnula. Imam običaj da smišljam plan ’’napada’’ čim se dogovorim za izlazak. Znam da mi ta navika nije baš dobra, još manje je za pohvalu, jer svako kome to kažem, pomisli da sam ludak i baksuz, i da zbog toga retko šta uradim (to pomisle oni koji me dobro znaju), a devojkama, tačnije drugaricama, se gadim kada im ispričam da imam, dakle, tu naviku, pa one odmah pomisle kako i drugi muškarci to isto rade (kao ne?!). Pa sam tako razmišljao kako ćemo jesti podvarak, piti neko solidno vino, razgovarati o njenom poslu i mom bolu u leđima, i da će epilog te fine večere biti ležanje na mom kauču, a pre toga jedan fini, ali pomalo i divlji seks. Klasična muška priča, pomislih posmatrajući usijani podvarak i shvatih da je zapravo gotov.

Mislim da bi trebalo da mi poželite sreću, jer nećete čuti kako se to veče sa sestrom završilo, a svakako, sreća će mi biti potrebna.

Kapetan MekŠefri