14. februar ili 50 nijansi sive

Parental Guidance: 16+

Warning: Strong Content

Čitam pre neki tekst u novinama o najavi osavremenjavanja beogradske deponije komunalnog otpada u Vinči. Urednik poslao novinare na teren, a svako drugo opažanje vrednog mladog pera bilo je: taj smrad, joj što smrdi, baš smrdi, ovde smrdi i tako redom. Pade mi na um onaj vic, pa joj u sebi kažem: sestro slatka, ako si htela da ti miriši, trebala si u cvećare, a ne novinare.

A i ne smrdi uopšte, ili bar išta više nego kanta za đubre u vašoj kući. Isti je to otpad.

Foto (5) copyright Snežana Panjković

Eee... a sećam se kako sam tražeći ugrožene indijske supove u Ahmedabadu obišao deponiju na koju odlažu uginule krave, da meso, koje ne koriste, tu istruli. E, to jeste smrdelo. Zaista. U odnosu na to, običan komunalni otpad miriše.

No, vratimo se naslovu. Kako ornitolozi provode Dan zaljubljenih? Hmm... neki vrlo pažljivo proučavaju 50 nijansi sive. Tako nekako sam, idući od jednih do drugih sivih leđa, ili od svetno sivih običnih galebova (dole), preko tamnije sivih sivih galebova pronašao i jedna skoro crna leđa mrkog galeba.

Ptica je bilo bar upola manje nego u januaru, no, juče smo prstenovali oko 210 galebova (200 običnih i 10 sivih), što je u nacionalnim razmerama verovatno novi rekord za jedan ornitološki radni dan na deponiji. Mimo galebova, na deponiji su posmatrane i dve bele rode koje su odlučile da tu zimuju, a iznad nje kruženje mladih orlova belorepana (ali ne i sletanje). Akciju su izveli članovi Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, Lige za ornitološku akciju i Fondacije za zaštitu ptica grabljivica, a koristim priliku i da se na razumevanju i podršci naučnim istraživanjima zahvalim javnom komunalnom preduzeću Gradska čistoća.

Po povratku s terena, zamolio sam učesnike za utiske. Evo nekih:

Snežana Panjković:  O kako čaroban dan, ptice pevaju... ovaj, krešte, galame, lete u ogromnim jatima, svađaju se, ganjaju se, jedu šta stignu, preturaju šta nađu. Miomirisi razni, pravi deponijski. Srećom vetar piri, a i nos se brzo navikne. Društvo odabrano, zna se ko šta radi i gde treba da bude, atmosfera vedra, osunčana baš kao nebo nad nama. Radnici i kamioni svepristuni, ali niko nikom ne smeta, svako u svoje. Majstori prstenovači, asistenti popisivači, šegrti dodavači, poneki uslikači. Svi posmatrači i svi srećni u galebarskom raju. Galebova bistrih očiju, dugih krila i oštrih tankih pincetastih kljunova na sve strane. Kad uštinu zvezdice zaplešu nad glavom. Lepi, svi do jednog. Ma divan dan, kad vam kažem!

Draženko Rajković:  Ornitolozi i ljubitelji ptica nikad srećniji jer su akciju obeležavanja galebova izveli po PS-u. Sa stilom. Bez poteškoća kakve bi recimo izazvala zaglavljena riblja kost u grlu. Svi siti i sekundarci na broju. I ovi domaći, ali i galebovi koji su imali velikog razloga za zadovoljstvo: nakinđurili su se novim nakitom u više nijansi i jeli su šunkarice, slaninice, ribe i drugih ''ukusnih'' đakonija do mile volje.

Sandra Ilić (neki čitaoci je sigurno još pamte kao Devojku s pajserom):  Otišla sam odatle sa nekim čudnim osmehom i osećajem nekog čudnog zadovoljstva :) ...kontam da me neko od "domaćina" čuje sada pomislio bi da nisam baš u vinklu. Sve u svemu, akcija je prošla sasvim dobro. Novi (jaki) utisci...neko mi jednom reče "sve to stoji - đubre, smrad, ali za života treba videti i doživeti to"...i eto, slažem se apsolutno. Svako ko ima bilo kakvih dodira sa prirodnim naukama (pa čak i nekim društvenim) treba da vidi i taj poseban ekosistem.

Veliko hvala Draženku i albicilli što su nam, u sklopu svojih uobičajenih akcija, omogućili da i mi vidimo samu akciju hvatanja i prstenovanja, kako "bižuterije" tako i onih vrednijih "komada" galebarije, i eto, želim nam da u sledećoj sličnoj akciji bude (pored tone malih) mnogo više ovih drugih (mislim da se albicilla slaže) :) a današnjim junacima da žive i dožive da im neko očitava prstenove hiljadama kilometara dalje još xx godina unapred. stvarno je bilo dobro :)