Milovan - zvaću ga tako

Jedna divna, osećajna, tako ljudska priča! Morala sam da je podelim sa vama. Moj gost je kolega bloger milozvučnog imena violina

I moram da upozorim - ovde će trebati maramice, verujte mi na reč!

Pre 36 godina u Novom Sadu počela gradnja jednog novog naselja, dva velika stambena bloka za početak, livada, puna miševa, žaba, poneki elitni pacov i zalutala belouška, dobili nove stanare. Završetak gradnje blokova označen startom za osvajanje stanova, slično kao na divljem zapadu, kamioni, konjske zaprege, tricikli, sve je to služilo za prenos onoga što će ući u novi satn, gužva na nezavršenim pristupnim putevima, radost I nervoza pomešana željom za, što pre u svoje, mnogima od nas je to bio stan prvenac.
Doselili se tako, sa ovom gužvom, grajom i roditelji budućeg Milovana, tada su imali samo ćerkicu. Logika imaš stan, za nameštaj trebaju pare, to će malo pričekati, zato svi navališe na proširenje porodice, rodio se tako i Milovan, (kako ću ga u buduće zvati).
Ako su deca blago, a jesu, onda je naš ulaz bio bogat, trideset stanova četrdesetoro dece, liftovi u toku dana radili do usijanja, to je bilo prvo dečije igračište, jer dva koraka od ulaza bila bara, koja je nestala tek u leto.
Na žalost našu, a pogtovo roditelja, kod Milovana se ubrzo pokazali prvi znaci zaostalosti u razvoju, postajao je dobričina koji ne može da prati dečije igre, događaje u korak sa ostalom decom. Pošao u specijalnu školu, i ona je bila nekako teška za MIlovana.
Pre dvadeset godina, odselili se Milovanovi, a posle par godina čusmo da mu je umrla mama. Tragedija za sve nas, ali kako to u živtu biva, zaborav kao korov pokrije sve, nestaje sve što je van dohvata ljudskog oka, ono što ne vidiš, ne postoji.
Pre dve godine prilazeći jednom od dva lifta, zapazim siluetu, uvučen u mračni deo hodnika, poluobrijan, ne baš neuredan sasvim ali dovoljno da te poplaši izgledom, sada već tridesetpetogodišnjak, priđem, vidim Milovan, pitam ga šta ti, on se samo nasmeje onako, ja ostadoh bez odgovora, nisam ni forsirao, bilo mi je drago I tužno što ga vidim.
Od tada se ta njegova poseta ponavljala leti i zimi, nekoliko dana u mesecu, kada si izlazio iz lifta, ako te je poznavao, dobio si širok osmejak, zimi je to delovalo malo i sablasno, onako debelo obučen, sa kapom u ruci, skriven u senci, stanari koji ga nisu poznavali malo su se i plašili.
Jednom sretoh oca Milovana u gradu, pitam, da li zna za posete Milovana, ne zna kaže, a na pitanje šta on čeka na tom ulazu, "mamu", kaže.
I onda se u meni probudi strašna istina, dok ne znaš, nije ti jasno, logično, a njemu, Milovanu je to stajanje bilo logično, sada je i meni.
Svaki put kada je lift stao, i otvarala vrata, nadao se Milovan, mama će izaći, mama koju on čeka preko dest godina, onako nasmejana, kao što je bila kada su tu stanovali, da ga odvede na igralište, da ode sa njim u dućan, da mu kupi čokoladu, mislim da bi Milovanu bilo dovoljno da ga samo još jednom pomiluje. Sada znam, siguran sam u to, kada Milovana nema u našem hodniku, pred liftom, on čeka mamu na nekom drugom, od njega upamćenom mestu, nemam sumnje u to da će njegova mama jednom, još jednom doći, jednostavno se ova priča ne može drugačije završiti.