Istorija je relativna stvar a vidi se po gradskoj mapi ...

Nazivi Beogradskih ulica su putokaz u urbanoj mapi grada, po njima se pamti i  prepoznaje grad. Mreža nazvanih ulica čini mentalnu mapu grada, virtuelnu kartu Beograda koju građani nose sa sobom, svako memoriše svoju i onda se osećaju kao kod kuće. Odvajkada, imenovanjem ulica odaje se počast izuzetno zaslužnim ličnostima, obeležava se istorijski događaj ili neki važan datum.

Nazivi ulica u svakodnevnici su znaci po kojima se građani snalaze u gradu, mogu drugima objasniti gde stanuju, odrediti mesto ljubavnog sastanka ali i da poštar može da im isporuči pismo ili penziju. Preko naziva ulica može se čitati i prepoznavati istorija grada. U Beogradu to nije uvek slučaj, jer je Beograd lociran na mestu koje nije moglo ostati po strani, trajao je u burnim vremenima i bio svedok mnogih promena sve do danas. Menjali su se vladari i svaki je imao želju, ali i moć, da briše neke delove istorije grada, posebno one koji mu nisu bili po volji, da uspostavlja svoje viđenje istorije, dorađuje predhodnu, započinje svoju ili vraća u život događaje iz nametnutog zaborava. Česta promena imena ulica menja ne samo istorijsku matricu, već i mentalnu mapu grada, kulturu memorije, pa građani pored ostalih planetarnih problema i ovim činom bivaju dodatno dezorijentisani i zbunjeni.

Naravno da vreme, događaji i nastavak istorije, neizostavno traže da se ona iznova upisuje u gradsku mapu; to je pouzdana beleška o tome šta se sa gradom i sa građanima zbilo. Pravilo je da neka ličnost dobije ulicu, odnosno, da se ulica krsti nečijim imenom, tek posle njegove smrti. Tako najveći broj ulica u Beogradu nosi imena umrlih, izgleda da živimo i da se krećemo u nekom spomenaru, mnogi među živima nadaju da će se ovekovečiti svojim imenom na uličnoj tabli i u tom spomenaru dobiti svoj redak. Međutim, i kad im se san ostvari, ne znači da će to u Beogradu, gde se istorija pamti po potrebi, trajati zauvek.

Ovih dana u povodu pobede nad fašizmom koju je izvojevala međunarodna antifašistička koalicija u Drugom svetskom ratu, reči zahvalnosti od ovdašnjih dužnosnika su upućene narodu kao takvom, zatim učesnicima  Narodno Oslobodilačkog Pokreta i podeljene su zaslužene plakete Oslobodiocima Beograda, ali nije pomenuto ni jedno ime, pobeda je depersonalizovana, nema junaka i nema ni obeležavanja njihovog dela putem nazivanja ulica, sve je ostalo na verbalnom aktu, eventualno zabeleženom u novinama.

Posle promena na samom početku dvadesetprvog veka nije promenjen samo politički milje, predhodni je zastrt novim izatkanim velom i usput pod velom su, pored drugih obeležija zastrtog perioda ostali i nazivi ulica po Beogradu jer su pobednici koristeći osvojenu naklonost istorijskih događanja, uneli u gradsku matricu svoju procenu istrorije i zasluga učesnika iz predhodnog perioda. U tom vrednovanju istorijskih zasluga pozitivno brojanje nisu zaslužili, pored Maršala i Ivo Lola Ribar i Peko Dapčević i Sava Kovačević i Đura Đaković, NOP, NOV, još po neki narodni heroj, antifašisti koji su učestvovali u zbivanjima na Jugoslovenskom prostoru i u Beogradu, rat vojevali i izvojevali. Tada su pod veo dospeli i ruski generali ali je država poslata na popravni ispit iz naimenovanja ulica kad je došlo do opravdane primedbe sa ruske strane. Za jugoslovenske antifašiste nije bilo primedbi pa za popravljanjem znanja nije bilo potrebe. U gradskoj matrici nema sećanja putem imena ulica na oslobodioce grada, antifašiste, i može se onda zapitati ko su članovi ovdašnjeg tima, osim narečenog naroda, koji su izvojevali pobedu i oslobodili Beograd, osim ruskih generala za koje je imao ko da se založi.      

U novije vreme u predgrađima ima imena ulica koja su sobom doneli izbegli iz svog starog kraja, zajedno sa lokalnim naglaskom, odakle ih je svetska nepravda oterala. Tako po imenima tih ulica znamo ko tu živi i znamo da ti Beograđani prave svoju virtuelnu otadžbinu i time umanjuju nostalgiju, jer im ime ulice zamenjuje neki daleki voljeni pejzaž. Tako u Beogradu, pored nostalgičnih poriva ili onih proizašlih iz političkog doživljaja istorije ima ulica u kojima na zgradama na uglu stoji po nekoliko tabli, postavljenih jedna iznad druge. Na njima se ređaju imena te ulice kroz istoriju, i tu se vidi kako još uvek nije procenjeno ko je zaista zaslužan a ko nije. Tako treba i da ostane dok se ne ustanovi istorisko vrednovanje sa neophodnom distancom, da se izbegne greška i ogrešenje.

Beograđani su našli rešenje za te zbunjujuće duplo i troduplo preklopljene mape ulica, i pamte ih i prepoznaju po onome što se u ulicama događa. Po zgradama, pijacama, često po kafanama. Sadržina je starija od forme, i mada Beograđani ovu filozofsku kategoriju nemaju uvek na umu, ponašaju se u skladu sa njom. A iz toga proizilazi da ulice, svaka od njih, ima svoj vlastit duh i lik, od stanovnika njenih stvoren bez obzira na naturene i izmenjive natpise, Beograđani stvaraju svoj grad, svako za sebe "po svome duhu i sluhu", i u tako stvorenom gradu žive, a sve ostalo nije toliko važno, bez obzira ko i kako krštavao njihovo okružje.