Ulični Muzičar: Neću da budem pisac!

Moj ćale je imao običaj da pravi planove u mraku. Pred spavanje su mu na pamet padale ideje i on bi ih razrađivao sve dok... keva ne bi počela da hrče. Pokojni otac i majka su sami pravili kuću: ćale je bio majstor univerzalac, a majka mu je bila asistent. Sve je radio sam, čak je, na primer, i roletne na prozorima sam pravio. Kupovao je delove u jednoj radnji u Nišu, pa sekao, sastavljao... A pre toga je ručno razbio zidove iznad prozora (ukupno 8 velikih prozora + 2 manja od kupatila) da bi napravio mesta za onu kutiju u koju se umotavaju roletne kada se podigu. Pravio je sam ograde na terasama i stepeništu, koristio opruge iz starih kreveta, sekao ih, zavarivao itd.

I tako, pred spavanje, posle napornog dana, imao je naviku da kuje nove planove. Krene sa nekom idejom, pa je razrađuje i razrađuje. Povremeno pita majku šta ona misli. Ona se složi, ona se uvek slagala. Često bi mu se, tokom razrade neke ideje, učinilo da je to ipak glupo, pa bi udario na kontru, sve suprotno. A majka se ponovo slagala. Nije joj bilo lako da sluša njegove monologe (ako ih je i slušala). Zato je samo potvrđivala, dok je mogla, dok je san ne bi savladao. On je bio noćna ptica, a ona ranoranilac. On je voleo popodne da dremne, a za nju je bio podvig da budna dočeka Novu godinu.

Mnogo puta se dogodilo da su se ćaletu ideje za neki nov posao kasno uveče izgledale kao veoma dobre, da bi ih narednog jutra samo prokomentarisao sa "ma, 'ajde, glupo...".

Pre dvadesetak dana, počeo sam da čitam jednu knjigu, prvi roman Marka Vidojkovića, koji se zove "Ples sitnih demona". Podigla se krajem januara velika prašina oko jednog njegovog gostovanja u jutarnjem programu, neko je na Fejsu ostavio link, pa sam pogledao snimak, da bih video o čemu se radi. A onda, pošto mi je zanimljivo da pratim interesantne ljude na internetu, rekoh sebi "ček' da vidim da li ga ima na Fejsbuku". Našao sam njegovu Facebook stranicu i lajkovao je. Nekoliko dana kasnije, Vidojko je na njoj objavio link za skidanje tog svog prvenca. Inače, pamtim njegova gostovanja kod Vanje Bulića u "Biserima", pre 13-14 godina, sećam se kako je pričao o toj svojoj knjizi, odrastanju na beogradskom asfaltu tokom "veselih" devedesetih itd.

Dakle, skinuo sam knjigu i počeo da je čitam. Tokom popodneva i večeri sam pročitao oko šesdeset stranica, da bih pred spavanje, pošto "iver ne pada daleko od klade", poželeo da proverim šta moje ženče misli o genijalnoj ideji da ja postanem pisac, znajući od ranije da bi ona, recimo, najviše volela da se naš sin bavi baš tom profesijom. Dobro, sve je to bilo u šali, ali mi se ideja donekle i dopala, moram da priznam. Eto, kao piskaram po svom blogu i FB stranici već nekoliko godina, računam da bih mogao da napišem barem neku drljavu Autobiografiju.

E, sad dobro, svako može da napiše svoju autobiografiju, ali kako napisati drugu knjigu, pa treću itd? Nisam siguran da bih umeo da izmišljam, iako pretpostavljam da pisci i ne izmišljaju u bukvalnom smislu, već samo 100% žive za svoje pisanje. Nikada ne zaboravljaju da su pisci, tako da sve što vide, čuju ili pročitaju, sve što se dešava njima samima ili drugim ljudima, pokušavaju da "uguraju" u svoje knjige (jer su detalji najvažniji). Naravno, uz obradu. Ali to je već manji problem. Kao što je kod pronalazača najvažnije dosetiti se šta pronaći, tako je i kod pisaca najvažnije o čemu pisati, šta je glavna tema. A ostalo su detalji, prikupljen materijal, zanat...

Još da dodam da sam možda hendikepiran time što nikada nisam bio neki čitalac, u životu sam jako mali broj knjiga pročitao. Mada to može da bude i plus, ko zna. Ono, ne bih ličio na druge pisce. A, evo, sad mi pada na pamet da mi je pre nekoliko godina, na jednom forumu, neko rekao da ga moje pisanje podseća na Momu Kapora. Ne verujem. To pod jedan. A po dva: dotični je, u stvari, to napisao u kritičkom smislu, kao ja to pokušavam da ličim na Kapora, ne znači i da uspevam. A nikada ništa od njega nisam pročitao...

Dakle, napalio se ja uveče da postanem pisac, a sledećeg dana, predveče, otiš'o sam da sviram. Bilo je hladno, a bio je i utorak. Mirno, prolaznika malo, nema tinejdžera koji šetaju u velikm grupama i galame (kao petkom i subotom uveče). Znači idealno za kuliranje. A pošto sve ono što sviram mogu praktično da odsviram i bez razmišljanja - dovoljno mi je samo da gledam u ruke, ne moram da upotrebljavam i mozak - kad je takva situacija na radnom mestu, ja obično sviram i filozofiram u sebi. Ovoga puta sam razrađivao sinoćnu ideju.

Prošlo je već pet godina od kako sam na internetu počeo da opisujem svoje uličarske doživljaje, najpre po forumima, kasnije i na svom blogu i FB stranici. I jedno od najčešćih pitanja, koje mi upućuju oni koji to moje piskaranje prate, glasi: "Zašto ne napišeš knjigu?". Odgovarao sam im, a evo ovde ću ukratko da ponovim šta mislim o tome:

- ČITANOST?

Do čitalaca može da se dođe i putem interneta. Šta više, do mnogo većeg broja njih. U stvari, ljudi su sve manje spremni da čitaju dugačka štiva, kao što su knjige. Dolazi vreme mikro sadržaja. Čak i tekstovi na blogovima postaju problematični zbog svoje dužine. Najlakše je, na brzaka, pročitati nešto na Fejsbuku ili Tviteru, pogledati naslove na informativnim ili sportskim sajtovima i dosta. Meni je, takođe, mnogo jednostavnije da se, kad odem na neku turneju, javim povremeno na FB stranici, nego da sakupljam materijal koji bih kasnije sređivao, pa objavljivao na blogu. Knjigama je jedini spas da se sa papira što pre prebace na ekrane kompjutera, tableta ili telefona, a štampane novine su, to je već sasvim izvesno, osuđene na izumiranje.

- SLAVA?

Povezano sa napisanim pod "Čitanost?". Znači, sve to može, ali ne mora da bude knjiga, a naročito ne mora da bude napisano na hartiji. A i nije mi nešto posebno stalo do toga da me ljudi znaju baš kao pisca.

- PARE?

A piraterija?! Malo je onih pisaca, koji pišu na srpskom, koji uspevaju da žive od svog rada. I sve će ih manje biti. Zbog lopova (uzgred, i ja kradem neke stvari na internetu, priznajem, ali se i tešim time da to što kradem ionako sigurno ne bih kupovao, iz ovog ili onog razloga). Da sad ne ulazim u to šta je sve potrebno da bi knjiga izašla: štampanje, izdavanje, lektorisanje, dizajn itd. I na kraju - promovisanje. Sve i da napišem knjigu i da je neko izda, kako da je promovišem kad ne živim u Srbiji? Osim toga, imam svoj posao, fino mi ide, ne treba mi više.

- LJUBAV?

Ako neko voli da piše za sebe, za svoju dušu, ako uživa u pisanju, ne razumem zašto bi mu bilo važno da to što napiše bude odštampano na papiru!

Ok, sve to stoji, ali onog hladnog i mirnog utorka, ja sam svirao i maštao o tome kako bi bilo mnogo kul ako bih napisao knjigu, a kasnije možda i postao pravi pisac, što da ne? Da moja knjiga ne bi bila klasična autobiografija, razmišljao sam o tome kako i čime sve da istinite događaje iz svog života dopunim i tako roman učinim sadržajnijim i uzbudljivijim.

Elem, kako je jutro pametnije od noći, a danas mudrije od prekjuče, a budući da iskreno verujem da nije sve za svakoga, siguran sam da, iz više razloga,  profesija književnik nije za mene! I zato, pošto stvarno NEĆU DA BUDEM PISAC, budući da je izvesno da nikada neću pokušavati da napišem knjigu, na kraju ovog posta, u njegovom poslednjem delu, otkriću šta mi je sve padalo na pamet te večeri, dok sam svirao na ulici.

Evo kako sam bio zamislio tu svoju drljavu knjigu, koja bi, naravno, imala jednostavan naslov "Ulični muzičar":