Master elegancije

Звонило је на вратима кратко, скоро стидљиво. Знао сам да је он, само он је знао тако ненаметљиво звонити да га и не чујеш ако ти баш није до отварања врата. Сав је био такав, дискретан, ненаметљив али ако ти је био потребан увек присутан и довољно укључен да помогне а не смета. Идеалан комшија. Отворио сам врата и затекао очекиван призор, једино што ме је изненадило што није био у убичајеном свиленом баде мантилу. Више пута се позвао на своје године због тог "интимизирања" како је рекао мада ми је било јасно да у суштини штеди преосталу гардеробу за све ређе изласке на улицу. Пензије никад нису ни биле велике а мере штедње су довеле до тога да буду и мање од довољних. Неком гласови због чврстине и одлучности неком шетање по згради у шлафроку.

- Добар дан млади комшија, дошао сам да Вас питам да ли можете да ми посветите поподне?

Изговорио је то потпуно исправљен, не чак толико ни због елегантног црног штапа већ и због давно дивно скројеног тамно сивог одела, које је савршено пратило и даље непопуњено, кошчато тело.

- Наравно, одговорио сам одмах, одричући се снимка синоћне утакмице.

Мурињо ретко губи истина али молба је била превише чудна да је не бих прихватио без задршке.

- Реците комшија.

Рекао сам то болно свестан да нисам сигуран да ли се презива Ђорђевић или Петровић, нити да ли је он инжењер или архитекта а о имену нисам ни сањао. Седам година живота у истој згради било је довољно за срдачна јављања и коментаре како су деца дивно порасла али и даље тако искрено детиња (уобичајени коментар с његове стране, који је за разлику од других изговарао тако да сам веровао у то). Знао сам да је ожењен али сам мешао две старије госпође с виших спратова, елегантне као и он, дискретнеи пријатне као и он, али нисам био сигуран која му је супруга. За тренутак ме забавила помисао да је с обе али сам одустао од елаборације те теме.

- Реците комшија, поновио сам.

- Видите, нисам могао да не приметим да ви поседујете један изваредан стил у облачењу, после тога је застао знајући да ме је збунио.

- Не разумем.

- Извињавам вам се што не само да овако упадам, већ и што овако с неба па у ребра али имам известан проблем у чијем решавању би ми јако значила помоћ особе која разуме правила понашања и облачења на један префињен начин, баш тако као и Ви.

- Признајем да ми пријају комплименти, јер свакако их тако доживљавам али и даље не разумем.

- Моја супруга је јако болесна, млади мој пријатељу. Свакако сте приметили да скоро 6 месеци уопште не излази из стана више.

Ту мистерију смо решили. Дакле његова супруга је нижа од две, јако тужних очију и изваредно правих леђа. Саговорника је увек гледала у очи а руке су јој биле јако нежне, тако ми је рекла Малена коју је једино миловала од све деце у згради.

- Да, видео сам.. надамо се сви да ће јој пролеће помоћи да устане поново...

- Хвала Вам на лепим речима, Ваша супруга је једина која која је долазила да јој разбије монотонију. Она и Ваша деца су јој једина светлост протеклих месеци.

Поново заљубљен, постиђен до сржи, ћутао сам.

- Прогнозе никако нису добре, нарочито последњих дана и... замолила ме је да се спремим, знате, за сахрану. Потребна ми је Ваша помоћ, рекла ми је да жели да је испратим такав да ме се не постиди, да буде поносна на мене као и пре 60 година када смо се први пут шетали заједно. Она памти и боју мојих рукавица, ја се сећам само својих меких колена. Знате Ви тај осећај, сигуран сам, види Вам се кад гледате своју супругу. И данима ми прича да морам да сашијем ново одело за њену сахрану а ја одлажем јер... не умем ја то више, прошло ме је. Па сам мислио да Ви... јер гледам Вас и видим да би сте Ви могли да разумете каква ми је помоћ потребна...

Заћутао је, ћутао сам и ја. Није дуго трајао тај тренутак али сасвим довољно да схватим колико желим то што он има, колико се надам да ћу имати а Мастер ће већ имати неко други.

- Наравно комшија, идемо одмах и... хвала Вам.