Drugo ubijanje Zorana Đinđića

Drugo ubijanje Zorana Đinđića tema je najnovijeg, 62. broja magazina Status.

Zadovoljstvo mi je što sam se na stranicama tog magazina našao u respektabilnom društvu Miloša Vasića - novinara koga u ovoj zemlji držim najmerodavnijim da piše na temu Premijerovog ubistva. Zahvaljujem javno uredniku Statusa Slaviši Lekiću što se saglasio sa tim da tekst objavim i na ovom blogu na dan ubistva Zorana Đinđića.

Tema mog teksta je jedna „štampana stvar“ koja je ne samo doprinela ubistvu predsednika Vlade Srbije već je prednjačila u prljavoj i bednoj medijskoj kampanji blaćenja sada pokojnog premijera i stvaranju atmosfere koja je pogodovala njegovom svirepom ubistvu.

Od te štampane stvari mizernija je samo činjenica da film o Zoranu Đinđiću koji bi trebalo da bude prikazan na petu godišnjicu ubistva producira kuća na čijem je čelu individua koja je odigrala zapaženu rolu u medijskoj pripremi ubistva („Ako Đinđić preživi Srbija neće!").

Simbol propasti

NIN je simbol. Nije ta tiskovina (štampana stvar) uglednog imena simbol intelektualizma, elitizma, čak ni novinarstva pogotovo ne nezavisnog. Ako je simbol, kako definicije kazuju, znak prema kojem nešto može uopšte biti raspoznato, ako je to oznaka koja predstavlja nešto apstraktno što inače ne bi bilo moguće predstaviti, ako je simbol prepoznatljiv reprezent - onda je Politika simbol vlasti Srbije, a NIN je simbol onoga čega sama vlast jeste simbol. Samo tako gledajući moguće je ispričati celovitu priču o ovoj štampanoj stvari.

Osnovan 1935, obnovljen u onoj, velikoj Jugoslaviji - zemlji koja je za sve naslednice uključujući i današnju predsedavajuću EU, bila država-pojam, NIN je od starta „gađao" zahtevniju publiku. Bila je to ozbiljna novina namenjena ne gladnima informacija već onima koji su tragali za razlozima. Pogrešna je makar i pomisao da je Simbol ikada učinio nešto toliko drugačije, nešto toliko posebno, nešto bliže nekoj novoj, do tada nedokučivoj slobodi. Da - odlazio je dalje, da - kopao je dublje, ali od koga? Od svih ostalih medija i mediokriteta pod direktnom, neskrivenom, čak i formalnom kontrolom? Od njih i od takvih svakako. Ali uvek taman onoliko koliko je bilo dopušteno. Nije, kako se to može čuti od nabusitih novinara i urednika, Simbol bio taj koji je pomerao granice. Ne. Simbol je bio samo simbol. Ništa više i ništa manje.

Godine prosperiteta bile su, ne što se kaže „po pravilu" nego po odluci, po dopuštenju, po konsenzusu, po defaultu vreme uzleta Simbola. Kada je pre pola veka zemljom stabilnog privrednog rasta, koja se sve više otvarala prema Zapadu, trebalo da počnu da špartaju strani biznismeni, Simbol je bio ono što je zapadnim diplomatama akreditovanim u Beogradu prevođeno i poturano pod nos. U takvom simbolu moralo je biti slobode, neznatno više nego što je ima drugde, taman onoliko koliko je Simbolu bilo namenjeno. Da, okupljali su se tih godina u NIN-u najbolji novinari i urednici ondašnje države. Objaviti na tim stranama nije bilo samo pitanje prestiža. To je bila čast. Novinarski - to je bio najviši doseg. NIN je, u do tada najočitijoj meri, bio upravo onakav kakva je bila zemlja pa još malo bolji: slobodniji, otvoreniji, sa više elana, kosmopolitskiji, pluralističkiji... To mu je bilo dato.

Vunena vremena donosila su Simbolu potrese. Što su vremena bila teža, što su promene bile dublje to se u NIN-u treslo na više Rihtera. Urednici državnih novina, radija i kasnije televizije menjani su ili rotirani u najvećem broju slučajeva preko noći, bez velikih turbulencija, tiho, začuđujuće tiho. Promene u NIN-u bile su teme kojima je čaršija uvek nadugo ispirala usta. NIN je kao Simbol, kao reprezentativan simbol, morao verno da odražava stanje duha ideologa režima. Zato su promene u NIN-u i promene uređivačke politike NIN-a kao simbola bile znak da se menja čitava strategija. Čistke u Politici na primer mogle su biti, i najčešće su bile plod čiste taktike, ponekad su bile odraz tek meandriranja mada naravno ni one nisu uvek bile samo takve. NIN je, za razliku od Politike, i oduvek i uvek bio odraz strategije, simbol generalnog pravca. Promene su zato morale biti bučne i dalekosežne.

Tako je bilo i sedamdesetih, posle seče maspoka i liberala, kada su izbacivana iz redakcije velika novinarska imena, potrošena roba perioda otvorenosti i države i duha. Isto se događalo i ranih osamdesetih kada se Država prestrojavala tražeći u postbrozovsko vreme sopstveni raison-d-être, tako je bilo i u drugoj polovini osamdesetih kada je zauziman današnji generalni pravac.

Slobodan Milošević je tada gotovo bez ikakve larme pokorio državnu televiziju, pa Politiku, pa nekoliko magazina. Šapu na NIN stavio je tek onda kada je trebalo pred velike zahvate osvojiti ozbiljnije konzumente, one koji nisu pali ni na Drugi dnevnik ni na „Odjeke i reagovanja". Jedan tipični Miloševićev poslanik u Skupštini opisaće nekoliko godina kasnije uspeh vlasti fudbalskim rečnikom: „Imamo i tehničare i one koji krljaju." Politika je krljala. NIN je tretiran kao Pele.

Proteklih pola veka, a poslednjih dvadeset godina pogotovo, moguće je zato jasno rekonstruisati i razumeti gledajući naslovne stranice i čitajući uvodnike Simbola. Socijalistički privredni „giganti" i komunistički vlastodršci ustupili su najpre mesto „tehnomenadžerima". Usledili su „Jugosloveni", onda „nacionalni radenici" i nacionalne teme, pa onda belosvetski vagabundi - „zaštitnici interesa golorukog srpskog naroda" pa nacionale frustracije. U traganju za odgovorima u nekoliko navrata su početkom ovog stoleća figurirali „pravoslavni duhovnici". Sada smo otprilike u fazi Velikog Baćuške. Odgovornost i odgovorni na stranicama Simbola nikada nisu pronađeni. A nije da nisu traženi.

Ono što su proteklih deset-petnaest godina bile često vodeće teme Simbola ukazuje na temeljna opredeljenja i na osnovni pravac delovanja onoga što, uprkos različitim vladama, jeste realna vlast u ovoj zemlji.

Dnevno-političke teme su se menjale, ali je nekoliko osnovnih odrednica ostalo urezano kao uređivačka politika NIN-a.

1. Negiranje postojanja velikosrpskog projekta;
2. Negiranje, odricanje i minimiziranje ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti koje su u Bosni i Hercegovini počinile jedinice pod komandom Ratka Mladića;
3. Glorifikacija Srpske pravoslavne crkve i njeno potpuno amnestiranje od bilo kakve odgovornosti;
4. Nipodaštavanje Crne Gore;
5. Pljuvačina razmazivanje po blatu svakog pravog simbola evropske, prozapadne Srbije i
6. Fiksacija Srbijom kao silom.

Izdvajanje u najboljih primera svake stavke koji bi ovo potkrepili zadatak je jednako težak kao što je izdvajanje najboljeg košarkaša najbolje generacije one Jugoslavije. Kao izmeriti je li bio bolji Ćosić ili Dalipagić, Slavnić ili Kićanović, Delibašić ili Tvrdić... Kao odlučiti da li je bolji primer uvodnik objavljen 27. februara 2003, pred ubistvo Zorana Đinđića, da je prvi atentat na sada pokojnog premijera „incident koji je proglašen za napad na premijera Đinđića" ili je to uvodnik od 25. maja 2006, nakon referenduma u Crnoj Gori kada se autor pita: „Zašto nas toliko mrze? Kakva smo to braća kada se toliko vesele što se rastajemo? Zbog čega im je bliži Hašim Tači od nas?"

„Mi", a to mi za Simbol je Srbi, nikako građani Srbije, nismo dakle ni za šta krivi. Naprotiv. Nevini smo („mi"). Potpuno. 27. decembra 2007. uvodničar nas upućuje da „naša sudbina zavisi od nas u meri u kojoj mala riba ima sposobnost da izbegava mreže i mamce". „Mi" smo uvek naivni, nevešti, neiskvareni, čisti. Na putu su „neprijatelji veći i jači od nas, a preživljava onaj koga bi, posle svega, neki savremeni Homer mogao prikazati 'kao dosetljiva, prepredena, vešta, okretna i umešna' ... Prepoznajemo li Odiseje među nama? Lakše je prepoznati svu silu nas što ličimo na nedisciplinovane i naivne Odisejeve pratioce koji popuštaju pod pritiscima i pred opsenama, rado veruju u slatkorečiva obećanja, nisu spremni na žrtvu, koji unapred kapituliraju pred 'Scilama i Haribdama'".

Uvodnici i tekstovi koji su bili teme brojeva nisu uvek bili na ovako visokointelektualnom nivou. Kada je trebalo delati konkretno i direktno, kada je trebalo odrađivati zadati posao nije bilo nikakvih barijera. Svakako je najbolji primer za to pokojni Zoran Đinđić. Simbol je ta tiskovina koja je patentirala treće, ledene i ostale metke, avione koji su odvozili i dovozili ubice, mafijaško okruženje i sl. Ta tiskovina je odrađivala najprljaviji i najbedniji posao consiglierea; Simbol je taj koji se povratkom na vlast netom detronizovanog Vojislava Koštunice predao u potpunosti onima čiji je simbol. Kada je presuda doneta pa potvrđena zaćutali su. Šta je danas sa ledenim i ostalim mecima, trećim čovekom, avionima, zaverama? Niko ne pita, a Simbol ne piše kao što ne piše ni o svim onim ljudima i događajima koje je od devedesetih promovisao.

Kada je o pokojnom Premijeru reč nije Simbol bio samo simbol. On je bio, i to je nešto zaista novo, u eri Zorana Đinđića i sredstvo. To ne mislim samo ja. To je javno, na suđenju izjavio jedan od advokata porodice Đinđić. Medijsko bratstvo, nezavisno, profesionalno i sl. skočilo je naravno u odbranu.

Priprema ubistva Zorana Đinđiča počela je u Simbolu, tada već Sredstvu:

NIN broj 2708, 21. novembar 2002, Ljiljana Smajlović:

„Vojislav Koštunica i Kofi Anan uspostavili su poslednjih godina odnos uzajamnog uvažavanja i razumevanja koji se delom zasniva na njihovim političkim položajima, a delom i na nekoj vrsti interpersonalne hemije. Koštunica je Anana u goste pozvao pre godinu i po; Anan je pre otprilike tri meseca prihvatio poziv i zakazao posetu. Takve su posete gotovo po pravilu afirmativan gest, neka vrsta odobravanja zemlji domaćinu. (...) Politička borba srpskog premijera i jugoslovenskog predsednika spolja je prvo viđena kao tragedija, a sada kao farsa. Kada se tome doda i složenost njihovih ukrštenih odnosa sa Milom Đukanovićem i njegovom Crnom Gorom, utisak je kompletan. Utisak je i za Kofija Anana u Beogradu bio kompletan na zvaničnoj večeri koju je u čast generalnog sekretara UN priredio šef države: Zoran Đinđić i Milo Đukanović nisu došli."

Vrhunac čerečenja Zorana Đinđća na stranicama Sredstva dogodio se u broju 2716, 16. januara 2003. Na naslovnoj strani Ljiljana Buha i tekst: Šta zna Ljiljana Buha? To je tema broja. Analiza semantike ključnog teksta iziskuje čitav broj Statusa. I sintaksa je dovoljna za razumevanje:

„Đinđić je, naravno, sve demantovao, tvrdeći da Buhu nije video još od 5. oktobra ali je ostala upamćena njegova izjava da je za vreme Miloševićeve vladavine bilo važno 'imati prijatelje i u raju i u paklu'. Posle eksplozije u Zemun polju kratko će reći: 'Čume nije moj prijatelj i nas dvojica se nikada, ali nikada, nismo sreli nasamo.' Pažljivim čitanjem citirane izjave, čak i da je tačna, ne odriču se kontakti sa Ljubišom Buhom. (...) Nove veze su uspostavljene, izgleda, 1997. godine kada su Beograd i neki gradovi u Srbiji prešli u ruke opozicije. Čudnim se, recimo, smatra kad predsednik Demokratske stranke prisustvuje sednici mesnog odbora DS-a u Surčinu. Zato se, valjda, pojedinim Surčincima omakne uzvik: 'Mnogo smo jaki, ma, najjači smo.'".

Dalja „argumentacija" u Sredstvu izgleda ovako: „u beogradskom podzemlju se pričalo, što su preneli i neki mediji", „javnost skoro da je poverovala", „po gradu se pročulo", „javile su se nove teze i teorije vezane za slučaj. Tako jedan bulevarski list bosanske provenijencije", „Da li mašta, ili nešto drugo, ide tako daleko da se čak tvrdi", „ima tvrdnji da", „upućeni tvrde"...

Nepuna dva meseca nakon „argumenata" Zoran Đinđić je ubijen.

Sredstvo je bilo to koje se, logično, najviše koprcalo tokom Sablje, da bi u novoj eri Vojislava Koštunice postalo njegov bilten i samo njegov simbol, a ne simbol onoga čega je to tada bilo. Prošlogodišnji tekst o Amfilohiju Radoviću (19. juli 2007.) svakako je onaj koji će kad-tad biti izučavan rame-uz-rame sa „Vojkom i Savlom". Čovek koji je javno pozivao u više navrata na istrebljenje različitomislećih što je svakako kulminiralo pozivom da svaki „pravi" Crnogorac „paganskog cara Dukljanina čekićem prikuje za Vezirov most", individua koja je onako bestijalno pljuvala Zorana Đinđića pored odra opisan je u Simbolu i Sredstvu kao čovek koji „je odgovarao na kritike gotovo redovno, čuvao smirenost koliko je mogao", mada „sigurno on ne bi danas ponovio svaku svoju izjavu, niti svakom dopustio da bude u njegovoj blizini".

Simbol je, uveren sam, zapečatio svoju sudbinu onog trenutka kada je postao samo Sredstvo. Najmanje je bitno da li se to dogodilo onda kada su u redakciji u Cetinjskoj preovladali poštovaoci lika i dela Radovana Karadžića i širioci njegovih teza i „misli"; da li je tačka preokreta bila onaj tekst pred „Peti oktobar" kada je Koštunici tercirano da lakše objasni namere i zacrta buduću uređivačku politiku Simbola pljujući o Vuku Draškoviću i Milu Đukanoviću, ali ne i po Slobodanu Miloševiću; je li to bio onaj uvodnik Ljiljane Smajlović o Srebrenici u kojem je pitanje šta se tačno desilo ili onaj ovde pomenuti o pok. Zoranu Đinđiću.

Držim da nema nikakve šanse u budućnosti da Sredstvo ponovo postane onakav Simbol. Ne poznajem ni jednog ozbiljnog novinara u gradu koji čita Sredstvo, a poznajem ih barem nekoliko tuceta koji javno govore da „to odavno ne uzimaju u ruke". Ako se tako ponašaju ljudi koji po defaultu čitaju sve, ako Sredstvo tako tretira ensaf ko onda „to" uopšte čita? I koliko je takvih?

Čitaju nekadašnji konzumenti od kojih je Sredstvo napravilo najvernije navijače. Čitaju zato što „urednike" Sredstva redovno pozivaju po televizijama, dajući im značaj da izokola, kao da neće, podržavaju Vojislava Koštunicu i odobravaju njegove destruktivne političke poteze. Za sve ostale, za one van kruga najvernijih navijača Sredstvo ne postoji. Ono je irelevantno. Tamo gde se on trudi da odvede Srbiju njegovo Sredstvo i njegov, sada samo njegov Simbol vodi najvernije navijače.

Ako je ovo kraj Koštuničine politike onda je to i kraj njegovog Sredstva, i ako bude sreće kraj navijačkog pogleda na svet karakterističnog i za Koštunicu i za Sredstvo. Sluga naravno gazdi uvek treba ali ni jedan gazda ne zapošljava slugu džeparoša ili alkoholičara ma koliko da je dobar. Sluga i najverniji dobar je samo ako ne donosi gazdi lošu reputaciju.

Srđan Kusovac