Mart

Mart iz nekoliko razloga za mene predstavlja period pomalo šizofrenog stanja svesti jer sam, on the light side, rođen u tom mesecu, dok, sa druge strane, imamo bombardovanje koje je počelo veče pre mog rođendana i obeležilo ljude sa kojima delim državu za čitav život, a mnogima i stavilo tačku na isti. Kao drugi, i meni lično teži tas na strani vage koja obeležava negativne aspekte marta je i smrt jednog dobrog čoveka, kojoj je danas peta godina.

Nekoliko ljudi je ostavilo dubok trag u načinu na koji danas razmišljam i na koji posmatram svet, na način na koji posmatram svoj život. Tu su, naravno, na prvom mestu moji otac i majka, ljudi neizmerne energije, pozitivnosti i ljubavi bez čije se podrške mnoge dobre stvari u mom životu ne bi mogle desiti i bez čije brige, snage i insistiranja na čuvanju ličnog integriteta verovatno ni ja ne bih ispao sasvim normalan, imajući u vidu celokupni haos u kome su morali da podižu brata, sestru i mene. Naravno, normalnost je relativna stvar. No, da ne pravim nepotrebnu digresiju, na drugom mestu ljudi koji su ostavili najjači utisak na mene i naterali me da razvijem ozbiljniji i odgovorniji pristup životu je Zoran Đinđić.

Nisam ja bog zna kolko bio zainteresovan za događanja na političkoj sceni moje zemlje sa 18 godina, u svakom slučaju ne više nego prosečan vršnjak. Sve su se naše diskusije svodile na papagajsko reprodukovanje onoga što bismo čuli na TVu ili od "nekoga ko poznaje nekoga ko je dobar sa nekim", a prodaje se za nekakav autoritet na temu raznih političara. Te ovaj je ovakav, onaj je onakav, ovaj je lopina, ovaj nije... Ipak, u čitavoj priči, ostalo mi je sećanje na to da u vezi sa Zoranom Đinđićem većina ljudi iz moje okoline nije imala nekih ozbiljnih primedbi, dok oni koji i jesu tvrdili da je izdajnik ili lopov to nisu radili jer su za svoje zaključke imali potporu u vidu bilo kakvih pouzdanih informacija već paranoičnu sumnju u mogućnost postojanja relativno poštenog čoveka na vrlo uticajnoj poziciji u političkoj strukturi države. Da nisam ranije bio neposredan svedok da je takva kombinacija zaista moguća, možda bih i ja podlegao tom naoko vrlo ciničnom načinu posmatranja ljudi u politici. Nije da ne postoji bogata kolekcija presedana u istoriji koji opravdavaju takvo razmišljanje.

No, eto, ja sam bio jedan od onih koji su uglavnom ćutali tokom diskusija na temu politike, vodeći se parolom da o stvarima o kojima ne znam puno ne treba ni da pričam. Imao sam neutralan stav prema samom Zoranu. Nisam bio siguran šta je od onoga što čujem ili pročitam istina, šta propaganda, a šta senzacionalizam. Onda sam slušao jedno njegovo obraćanje manjoj grupi ljudi, nije čak bitno ni gde, valjda u Jagodini, koje mi je bilo dovoljno da razumem par stvari o njemu. Zaključke o većini ljudi ne treba donositi brzo, posebno ne ako su bazirani na njihovim rečima, ali verujem da postoje među nama tu i tamo posebni ljudi, ljudi sa "onim nečim" za koje ste u momentu sigurni da vas instinkt nije prevario u vezi njih. Možda je to neposrednost koju sam osetio u njegovim rečima, možda činjenica da je govor bio pred manjom grupom, a ne na nekom predizbornom ili demonstrativnom mitingu... Ipak, ta bliskost i prisnost sa okupljenim ljudima, obogaćena jednom aurom pozitivne energije, bilo je nešto u njima što mi je glasno i jasno govorilo da su autentični, da se ne mogu falsifikovati. U jednom klincu je probudilo drugačije shvatanje sopstvene države i njenog političkog vođstva - shvatanje da u svima nama pojedinačno leži moć da uradimo nešto za sebe, a konsekventno i za zemlju i da je došlo vreme sarađivanja sa vladom, a prošlo vreme obaranja iste. Iskrenost, pozitivnost, ambicioznost, ali uvek sa osvrtom na realnost i podsećanje da je put dug i da je potrebna istrajnost. Šta znam, ni pet godina kasnije nisam nikakav autoritet na temu političara u Srbiji. Međutim, činjenica da je kod mene, tada prosečnog osamnaestogodišnjaka, samo on od svih političara na sceni Srbije uspeo da ulije i samopouzdanja i vere i što je podjednako bitno poverenja, dovoljna je da ukaže na to kakav je uticaj morao da ima na mnoge druge ljude od kojih se ja ne razlikujem bog zna koliko.

Teško mogu da bolje objasnim nešto što je meni delovalo, i još uvek deluje, toliko očigledno u vezi njega, toliko lako za primetiti - iskrena vera u svoj narod i vera da ga je moguće pokrenuti uz jedan odnos prema njemu koji je baziran na poštovanju, a ne na vređanju njegove inteligencije i obraćanju za pomoć samo u vreme izbora. Za mene je lično i dalje teško shvatljiva energija koju je on imao i strpljenje koje je posedovao. Žao mi je porodice na prvom mestu, a onda i svih onih koji nisu mogli da vide u njemu ono što je puno nas videlo jer znam koliko mi i danas znači sećanje na neke njegove misli... Gledam napred i trudim se da verujem u ljude onoliko koliko je on verovao u nas. Bez te vere ostajemo zarobljeni u 12. martu 2003. godine...