Beograd kao svet

http://www.boingboing.net/2007/03/13/jasmina-teanovi-wher.html 

Djindjica sam upoznala pre no sto je postao Djindjic. Skocio je preko redakcijskog stola i rukovao se sa mnom kad me je zajednicki prijatelj predstavio kao feministkinju, ironicno. Secam se i posle, kad god bih ga srela na javnom mestu, rukovao bi se sa mnom, onako feministicki levicarski, i to ne ironicno vec zabavljeno/ozbiljno. Kasnije kad je postao javno dobro, vise se nismo privatno vidjali osim slucajno. U tom smislu ja kao da nemam sta da kazem o javnoj figuri Djindjica sto svi ne znaju bolje od mene.

Zivim u soku i fragmentima njegove zivotne price i moje licne istorije.

Istorija krupnim koracima napreduje, rekao je jednom priikom kad smo sedeli kod njega u malom stanu, kad mu se cerka tek bila rodila; to je bila recenica s kojom je na neki nacin hteo da kaze sa zaljenjem da nema mnogo vremena za privatni zivot.

Kakva si, kao neka baba, obratio mi se u jednom drugom trenutku kad sam se brinula za neke neplacene cekove usred opsteg rasula zemlje koja pljacka svoje gradjane.

Nisam se uopste uvredila vec trgnula, stvarno sam bila u logici penzionera, ja koja nemam ni posao..

I onda, jednom kad smo pricali o buducnosti u Srbiji rekao je; ko je iole pametan trebalo bi odavde da brise, ovde nema buducnosti.

Niti je on otisao, niti mi koji smo ga pazljivo slusali.

Nekoliko puta su me njegove izjave bas iznervirale; prisustvala sam velikoj raspravi u vezi sa njegovim odlaskom na Pale...onda sam bila zrtva ulicnog nasilja u gej paradi 2001 kad je Djindjic izjavio da nije vreme za tako nesto jer je ceo grad zeljan Colica posle svega sto smo prosli...

Dok ovo pisem neprekidno mi se vrzma u glavi dan njegovog ubistva. Sparan nervozan dan: trcim u ministarstvo zdravlja po neke papire, onda kod svoje advokatice odmah tu kod stanice, nekoliko puta prolazim kroz Nemanjinu, odnosno onu ulicu pozadi; vidim parkiraliste gde se desilo ubistvo i cuvara dok izlazi sa burekom u ruci. Hocu da presecem put kroz dvoriste, on me zaustavlja...ne moze kaze, ovo je zgrada vlade...pojma nemam ali se secam da mi deluje potpuno neobavezno parkiraliste i besmisleno sto ne mogu da presecem i stignem na vreme u zdravstveno u Nemanjinoj...

Secam se vrlo dobro te prazne ulice pozadi gde je bio parkiran atentator Zvezdan, saznajem kasnije. Secam se da stizem u ministarstvo na vreme, da me prozivaju, da ulazim u kancelriju po papire i da mi zvoni mobilni. Placuci moja advokatkinja vice: ubili su ga, ubili su Djindjica...bacam papire i trcim kuci, emotivno uopste ne mogu da shvatim sta se desava, ja imam zakasnele reakcije ali sam zato kao elektricni zec kad su akcije u pitanju.

Palim televizor, okrecem telefone i naravno vidim znam, sve znam...Ne mogu da spojim sliku sa osecanjima. Neki uzasni strah probija kroz emotivnu distancu.

Kad mi je majka umrla rekla sam mojoj rodjaki koja je dosla da me poseti; pitacu mamu gde je ostavila porodicni nakit pa da ga sacuvamo.

Nesto slicno sam osetila i 12 marta 2003: samo da ga jos nesto pitamo onako svi preko tevea, pre no sto ga sahrane zauvek...

Onda krece ono kolektivno plakanje njegove ekipe, vlade, onda ona strasna sahrana u najruznijoj crkvi na Balkanu, onda akcija sablja, onda lepljenje plakata Dosta zlocina i beskrajni razgovori sa gradjanima, koji se nude da pomognu u bilo cemu. Posebno se secam jedne studenkinje koja mi je uzela plakate iz ruke, usred noci i reklla da ce ceo univezitet da oblepi, da ja slobodno idem da spavam, a onda se rasplakala.

Zapravo sve dok lagana i sigurna restauracija Milosevicevih nevidljivih i vidljvih prijatelja nije potpuno zavladala zemljom, nisam bila politicki svesna u sta nas je uvalila njegova smrt

Poslednje suocavanje bilo je surovo; na sudjenju u Beogradu pre nekoliko meseci: Bagzi zasticeni svedok baca u nedra tunjavo neke poluinofrmacije. A onda ustaje Zvezdan, kao pobednik, covek koji je ubio iz patriotskih razloga i ostavio pusku za muzej istorije.

Sedim pored neke nepoznate zene koja deluje da sedi u sudnici da bi se ugrejala, nekoliko Bagzijevih kolega i to bi bilo to.

Djindjic je bio veoma popularan politicar, voleli su ga i oni koji se nisu slagali s njim, cenili su ga i njegovi neprijatelji, cak i njegove ubice.

Gde su svi ti ljudi sada, sta misle da rade sa svojom buducnoscu i savescu. Mislim da to nije pitanje demokratske stranke ili njegove porodice. Cak ni politicara i mislioca, prijatelja koji se kunu u njegovo nasledje. U pitanju smo svi mi koji smo osvestili jedan deo svog gradjanskog identiteta u Srbiji kroz njegovu politicku hrabrost. Jer sve mozemo da kazemo u korist ili protiv njegove politike osim da bez njega istorija ne bi krupnim koracima napredovala a da bez njega istorija itekako krupnim koracima nazaduje.