Deset godina (sada već šesnaest) je prošlo od bombardovanja i urušavanja zgrade Generalštaba u Nemanjinoj ulici u Beogradu 1999. godine; u noći između sedmog i osmog maja bacili su bombe i ozbiljno ranili zdanje. I od tada arhitektura čeka da joj neko izvida rane i vrati je u gradsku vrevu.
Zgradu je projektovao arhitekta Nikola Dobrović i po njegovim nacrtima sazidana je i useljena 1965. godine. Otada je svojim likom obogaćivala Beograd i obeležavala metropolu, bila je znak prepoznavanja na raskršću dve glavne gradske ulice. U najboljoj tradicji moderne sa prepoznatljivim Dobrovićevim rukopisom, šezdesetih godina predstavljala je ogroman iskorak u nove predele arhitekture, u osvajanje novih stvaralačkih prostora, jer je kompleks Generalštaba sa obe strane Nemanjine ulice bio i jeste jedno od najznačajnijih dela jugoslovenske arhitekture u Srbiji, ali i sada, urušena i zapostavljena, zrači istu energiju jer takve vrednosti u svom trajanju ne poznaju vremensku dimenziju. Zdanje je obeležilo epohu, i arhitekta Dobrović je postavio referentnu vrednost koja je postala vrednosni sud za stvaranje arhitekata decenijama posle tog događaja. Čak i sada, urušena i ranjena, dominira u gradskom pejsažu i kazuje poruku o arhitekturi neosporne vrednosti koju ni nasilnički čin niti proteklo vreme nisu umanjili.
Od te majske noći poslednje godine prošlog veka traju polemike o tome da li zgrade treba srušiti i zidati neke druge, ili ih treba očuvati i rekonstruisati. I kako to uraditi, odakle namaći potreban novac, da li je prodati ili ostaviti u vlasništvu države? Svi pozvani i nepozvani iskazivali su svoje mišljenje i, naravno, ništa se nije dogodilo, kao da je neki mudri nevidljivi duh, uprkos brzopletim i nedorečenim namerama ovozemaljskih službenika i dužnosnika, sprečavao da se, možda, nanese nepopravljiva šteta ne samo zdanju Generalštaba već i kulturi naroda u kojoj ono zauzima uzorno i zaluženo mesto. Zgrada Generalštaba je čekala svoj usud, napuštena i zapostavljena iza metalne ograde sa grafitima, a građani su u prolazu bacali oko i bivali gnevni što im ruševina kvari ugođaj po sunčanom danu, ili su mislili sve najgore o bacačima bombi. Državni službenici su takođe, po službenoj dužnosti, pogledali na zgradu i smišljali da je prodaju na pijaci nekretnina (i umalo se to nije dogodilo), ne bi li se srušila i na tom mestu, prestižnoj gradskoj lokaciji, izidala neka druga, lepša i starija i sa više metara kvadrtanih, a država dobila neki novac za svoje potrebe i oslobodila se brige o ranjenom zdanju.
Zahvaljujući inicijativi jednog građanina, arhitekte naravno, a potom i probuđenih nadležnih institucija koje se bave zaštitom istorije arhitekture, država je 2005. godine donela odluku da kompleks zgrada Generalštaba uvrsti u nacionalnu kulturnu baštinu i zaštiti kao kulturno dobro. Zdanje je tako istrgnuto iz ruku komercijalno nastrojenih državnih službenika jer odluka o zaštiti je zahtevala da se lik zdanja, fasada i lice moraju vratiti u prvobitno, autentično stanje kako ga je arhitekta Nikola Dobrović osmislio. Unutrašnjost zgrade, pa i namena, mogu se menjati. Na pijaci nekretnina to nije prihvaćeno sa odobravanjem, verovatno zato što cena obnove i rekonstrukcije prevazilazi okvir u kojem kupac, vlasnik kapitala, može naći prostora za ostvarenje svog profita.
U nedostatku drugačije vizije osim prodaje zdanja na pijaci (a izgleda da uopšte nisu ni pokušali da se sete nečeg drugog), državna institucija na koju je zdanje uknjiženo i dalje insistira na prodaji i traži da se zaštita kulturnog dobra ukine, jer zdanje sa „teretom” zaštite, navodno, gubi na tržištu trideset posto vrednosti koju bi inače imalo ako bi njen tretman bio slobodan i prepušten volji i želji kupca nekretnine i zemljišta istovremeno.
Ministarstvo odbrane, koje je korisnik zdanja Generalštaba, izjavljuje da nema novca za obnovu, poseduje nekretninu koja nije u funkciji i koja mu izgleda nije potrebna pa želi njenom prodajom da reši mnoge druge probleme, što je prihvatljiv i razumljiv razlog. Ministrastvo je državna institucija pa kad ono nije u moći da zdanje uredi, država, posebno kada se radi o vrhunskom delu nacionalne kulturne baštine, treba da preuzme brigu o zdanju i u okviru državnog budžeta stvori stavku sa dovoljno para (javnih para kojima država raspolaže u ime građana koji su te pare stvorili … ) namenjenih rekonstrukciji Generalštaba. Treba država da rekonstruiše i obnovi zdanje čiji je vlasnik u ime svih građana, jer ozbiljna država ne prodaje narodno kulturno blago na pijaci. Posle obnove moguće je zdanje nameniti javnom dobru, kulturi, umetnosti, univerzitetu, moguće je čak i jednu polovinu iznajmljivati na tržištu i od toga izdržavati deo na drugoj strani Nemanjine ulice gde su javni i nekomercijalni sadržaji. Čini se da to nije tako komplikovano i da je sasvim dostižno i održivo.
