Сасвим сам сигуран да никад нећу научити да летим. Не, не као што се може претпоставити - чврсто верујем да ћу једног дана, АБД*, возити неку једрилицу или нешто слично - него нећу научити да летим као што лете птице. Просто, то искуство ми није дато, није ми омогућено. Нећу, такође, никад искусити како је то кад ти читав стадион кличе јер си дао неки гол, и моји некадашњи аматерски фудбалски успеси и прослављање ретких голова (играо сам центархалфа, позади дакле) нису оно исто као кад неки Меси или Роналдо забије гол и направи чудо. Надаље, никад нећу бити ни миш, онај пољски, који се провлачи кроз стрњику и грицка жито из џакова, ако га не ухвате мачке или мишоловка. Нећу бити ни председник Америке нити одељенске заједнице, јер, можда, нисам довољно црн, вешт или бео, нити блесав да се вратим у школску клупу, ја сада матор међу клинце. (Мислим да би то изгледало чудно?) Једноставно - има стотине ствари које никада нећу искусити.
Име му је Тиресија, и био је, по легенди, пророк старе Грчке. Једног дана наљутио је богињу Херу и она га је претворила - у жену. Мање славна линија те легенде иде достојевскијевим путем: Тиресија је, као жена, постао чувена проститутка. Друга, конзервативна линија легенде, каже да је Тиресија-жена био Херина свештеница, која се удала и добила децу. Тако је Тиресији, по касније поништеној казни, био дат благослов трудноће и рађања. И не могу, осим једног Шварценегер и Дени де Вито филма, да се сетим да се то икад поновило, да мушкарац закорачи у тело и улогу жене.
Никада нисам до краја разумео моју мајку. Родила је четворо деце (и још њих пар туђих одгојила), и све их волела, по благости душе али и неком унутрашњем, програмираном осећању које налаже верност властитом месу и додељеној улози. Када је несрећом страдао мој брат, умро је на њеним рукама, и та његова смрт свима нама је значила сасвим нешто друго од онога што и њој. То је, тада, умирао Онај који је изашао из њене утробе. То је умирала њена крв и месо. Много година касније дешавало се нешто далеко веселије: моја жена родила је сина, али ја нисам умео да с њом на прави начин делим усхићење. Нисам умео да чак ни на кратко постанем жена или мајка а као отац био сам нејак емоцијама. За мене се свет слагао у целину по неким другим, хладнијим правилима, и ја сам често био равнодушан тамо где су други емотивно улагали и себе и душу. И до данас се у томе ништа није променило.
Свеједно, малопре сам помислио како никад нећу бити жена, и нећу окусити све оно што јој живот може пружити: женску страст и телесност (како то изгледа кад се љубиш с неким ко те боцка брадом?), мајчинство, стабилност, истрајност... Нећу ни са ким ни водити љубав бивајући жена, нећу, чак, ни постати позната проститутка, као Тиресија?
У ствари, сањао сам, пре неку ноћ, да сам млада девојка, обучена у уски костим и на штиклама, и да сам, такав, некуда кренуо. Пробудио сам се и уздахнуо: ништа од тога: један је Тиресија.
* Богобојазни Лаза Костић тако је у својој коресподенцији записивао оно Ако Бог Да, које је уметао свуда: Хоћеш ли нам доћи? - питају га. - Крећем, АБД, оним возом поподне...