Putovanja s Kočom do Londona

Pre nekih mesec i po dana bio sam na otvaranju samostalne izložbe jedne moje koleginice u Blok Gallery u Bloku 45, palo čestitanje, fotkanje, otvaranje... izađem ispred Galerije da zapalim, Vlada mi donese stolicu. Sedim, pušim, ispred mene Đole, Dorđe Arnaut, vajar, odličan vajar, crtač, plakater, eksperimentator, istraživač medija, moj omiljeni drugar! U jednom trenutku, pozdravljajući nekog odlazećeg: Da mahnem ovako i nasmeje se. Kao Tile, prepoznajem karakterističan gest. Kako, kako, pita Vlada, mlađi ohohoj od nas, posebno od mene. Pokaže mu Đole.

Vidiš, sad se setih, kažem, prvu godinu Akademije smo odrađivali na starom Vajarskom u Vojvode Putnika, preko puta Hajd park, često smo ga viđali kad se iz Užičke spušta naniže, ono išao svaki čas na neko putovanje. Sedimo jednom Vesa, Boban i ja na drvenim klupama na obodu parka, pijuckamo, pušimo, kad neka frka. Kroz žbunjarski gustiš vidimo plave gardijske uniforme, raspoređuju se duž puta. Evo ga opet, reče Vesa. Provirimo, gardisti već stoje u stavu mirno, udaljeni jedan od drugog, dvadeset, dvadestpet metara. U to kolona, u trećim kolima, otvoreni Mercedes koliko se sećam, Tito i Jovanka. Dal' piće, dal' moja luda glava, tek ja se izvukoh iz grmlja i stadoh uz ivicu puta nekako na sredinu između dvojice gardista. Sklanjaj se, beži odatle, kroz zube mi doviknuše gardisti. Ja jok! Već kola pored mene, mahnem i Jovanka mi odmahne. Očas prođe kolona a gardisti galopom ka meni. Ja pravac park, Vesa i Boban se već dali u trk, podbijem i ja tabane. Pretrčali ceo park sve do Kunovog Ateljea! Ne stigoše nas. Ali ima i nešto drugo, mnogo lepo. Šipčim jednom ja uzbrdo od Mila Milunovića ka Zvezdi, krenuo na Istoriju umetnosti koju nam je predavao legendarni i nikad zaboravljeni Profesor Moma Srefanović, kad!

Zaustavi se spaček i glas iz njega: Dokle momak? Do Londona, kažem, odatle ću trolom, sagnem se i pogledam! Bog te vid’o! Sedi Lepa Perović a za volanom Koča Popović! Upadaj, kaže Koča. Ma mogu ja i autobusom, hvala… Hajde ne skanjeraj se kao mlada, nasmeja se Koča, ionako idemo u tom pravcu. Mogao bi da napišeš blog i daš mu naslov: S Kočom do Londona, ubaci se Vlada. Odličan naslov, možda i napišem, kažem, nego da nastavim, udenem se na zadnje sedište kad se Lepa okrenu: Studirate na Akademiji? Da, slikarstvo… A ko ti je profesor, pita me Koča. Kažem. Čuo sam za njega ali ne znam njegove radove, mlađi čovek? Pa tako, oko pedeset i nešto godina. I jesi li zadovoljan njime? Nisam baš, obrazovan je ali mnogo pije i onda se istresa po nama, mislim studentima… Koča se nasmeja od srca: To je da ne biste bili bolji od njega. Meni to neće biti ni malo teško, izlete mi. Opa mladiću, samouveren do neba, za trenutak se okrenu Koča. Nije to loše ali znaš li ti šta te sve čeka u životu i u slikarskom životu, Scila i Haribda. Nemam pojma, ne znam ali znam da sam rođen kao slikar, crtam od svoje druge godine…Redak zver, nasmeja se Lepa, izvinite na izrazu. Ne morate se izvinjavati i ja sebe baš tako vidim. U to mi kod Londona, Koča parkira uz ivičnjak, izađem: Doviđenja i hvala. Živ bio i drugi put, nasmeja se Koča. Još desetak puta su me vozili do Londona a poslednji put kad sam bio na četvrtoj godini. Tada su bili u Ševroletu Korveti koliko se sećam? Gde nestade mladiću, nismo te viđali neko vreme, ima godinu dana, možda i više, hajde popij s nama piće, ostaviću Lepu i tebe kod Londona a ja ću potražiti mesto da se parkiram i eto me kod vas, važi? Biće mi čast… Mani se toga… Mikele, reče Lepa. E da Mikele, sednemo kao prijatelji, pijuckamo, razgovaramo i ne obraćamo pažnju na okolinu, ha, ha, ha. Seli Lepa i ja za sto, konobar priđe, Lepa poruči limunadu a ja Lozu, i običnu vodu, doviknuh odlazećem konobaru. Otpismo po gutljaj i evo ti Koče, tada nije bilo problema sa mestom za parkiranje, sede: A šta ti to piješ, Votku? Ne, Lozu. I kakva je? Odlična, moj najmlađi stric, školovan u Francuskoj  je pravi po receptu najstarijeg strica od čistog Vranca, u 13 Julu… Kelner, okrete se Koča, donesite i meni jednu Lozu. Koča liznu Lozu, promućka je po ustima, odlična je, reče. Znači ti si Crnogorac? Jesam. Crnogorac, znači Srbin. Znaš sigurno, iako ja na nacionalnost ne dajem ni pet para, da su i Crnogorci Srbi i deo Bosanaca i Hercegovaca, Vojvođani... Mani se toga Kočo, nasmeja se Lepa, nego gde beste cele prošle godine, nismo vas viđali? Ne znam da li smo mi vama ali vi ste nama na neki način nedostajali, skoro da smo postali prijatelji. Treću godinu sam bio kod Cuce, pardon kod Profesorke Ljubice Sokić u Rajićevoj... A, u zgradi Akademije, a Cuca, kakva je kao profesor? Odlična, nenametljiva, rekao bih često i stidljiva, nikad nije rekla uradi ovo ovako ili onako, njeni komentari našeg brljanja bojama su bili pre svega dobronamerni i tek kasnije smo shvatali, svrsishodni. Umela je fantastično da oseti šta ko može, čemu teži, šta ga u slikanju zanima…Bilo nam je žao što se penzionisala, molili smo je da nas vodi bar do pete godine a znate šta nam je rekla, Deco moja draga, ovo malo života što mi je preostalo, želim da posvetim slikanju, nekim odavno zamišljenim a nenaslikanim slikama. Meni je kazala: Vas sam upisala kod Ćelića. Jao meni, izletelo mi je! Cuca je pocrvenela: Zašto jao Mikele pa Stojan je jedan od najboljih slikara, umetnika, koje ova zemlja ima, uz to je neverovatno obrazovan, od njega se može mnogo naučiti iz bilo koje oblasti. Mislila sam da ćete vi kao izuzetno racionalna osoba, sklon analitici biti zadovoljni… Profesorka, svi njegovi studenti, uostalom kao i Srbinovićevi, izlaze sa Akademije kao epigoni, mali Ćelići i mali Srbinovići… Prekinula me: Za to ne možete kriviti Ćelića, videćete kad dođete u klasu da svaki student može da slika šta i kako želi, s jedinim uslovom da to što radii ima umetničku podlošku i opravdanje. Činjenica što Ćelić ima dosta epigona, nije do njega nego do studenata koji ne mogu da se odupru njegovom snažnom i misaonom slikarstvu a nemaju talenta da stvore nešto svoje. Uverena sam da ćete vi uspeti da se izborite sa tim i stvorite sopstveno slikarstvo. Koliko puta sam vas samo zatekla u klasi zanetog sa knjigom u ruci, pa vaši neverovatno precizni crteži, kompozicija slike bez nepotrebnih detalja… ubeđena sam da sam uradila pravu stvar.

I koča i Lepa su me pažljivo slušali a ja sam laparao kao navijen! I šta bi, upita me Koča, kad sam se skoro ostao bez daha, kako ti je kod Stojana, da li je Cuca pogrešila? Nije, naprotiv, sve je bilo kako je rekla, jedan kolega, odavno je u Americi, slikao je tz foto realizam, slikao je tako dobro da nijedna kamera ne bi mogla bolje! Drugi je ispred klase/ateljea perom i tušem crtao vlati trave, maslačke, detelinu, treći je rezao panel ploče i na njima slikao nešto nalik na dugu... A ti, kako si se snašao, reče Koča? U početku sam bio paranoičan, jednom mi je prišao Ćelić i rekao: Odlično postavljeno! Samo to ali ja sam čim je otišao premazao sliku i počeo nešto drugo da radim. Kad je sledeći put došao, nije mi ništa rekao ali je shvatio o čemu se radi. Kasnije sam se opustio i osećam se odlično u njegovoj klasi. Poznajem Stojana i kad god se sretnemo izrazgovaramo se o svemu i svačemu, nikad kraja priči, smešeći se reče Koča.

Izvinite, rekoh, ja sam se raspričao i sve o sebi kao da sam centar Vasione…Nema potrebe da se izvinjavate Mikele, reče Lepa, ja sam uživala slušajući vas. Nemoj mladiću da se ženiraš, i ja sam u tvojim godinama mislio da je svet stvoren da bi se okretao oko mene, nasmeja se Koča. Mogu li ja vas da pitam… Samo izvoli. Znam da ste diplomirali Filosofiju na Sorboni i da ste bili Nadrealista, jeste li se družili sa Bretonom i ostalima? Jesam ali Marko Ristić je bio prvi od nas koji se još 1926 godine upoznao sa Bretonom. Tome je prethodilo nekolikokogodišnje dopisivanje ta dva vrlo zanimljiva čoveka. Moj utisak je, iako nisam sasvim upoznat s tim, da su srpski nadrealisti stajali barabar s francuskim Nadrealistima! U pravu si, čak je i Andre priznavao da su srpski Nadrealisti u mnogo čemu prednjačili, bivali idejno ispred francuskih. Mi smo mala zemlja pa su naši Nadrealisti za svet ostali nekako po strani. Naš prvi javni nastup je bio izdavanje almanaha Nemoguće 1930 godine u kojem smo izneli naš Manifest. Potpisali su ga Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedeinac, Mladen Dimitrijević, Vane Bor, Radojica Živanović-Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Petar popović, Marko Ristić i ja. U sledećim brojevima pored naših svojim prilozima sarađuju i francuski Nadrealisti Breton, Elijar, Aragon…Saradnja naših i francuskih Nadrealista je bila plodna, kako se to već kaže i potpuno ravnopravna. I mi smo se svojim tekstovima i radovima pojavljivali u njihovom Minotauru. Nego da te ne davim podacima…

Inače, to je bilo šaroliko društvo književnika, slikara, filmadžija, fotografa kao što je Man Rej a na čelu im je neprikosnoveno stajao Breton. Breton je bio veličanstven, plenio je pre svega svojom pojavom ali ne manje i svojim obrazovanjem i mentalijama koje su radile sto na sat! Mene je kao mladog, eh, da kažem i obrazovanog čoveka, njima privukao bunt i nekonvencionalnost, ideje koje su bile suprotstavljene svemu ordinarnom i uobičajenom. Što se mog doprinosa tiče, on se sastojao u pisanju nekakvih pesama, kritika, prikaza… Izvinite ali skromni ste kad govorite o svom radu! A Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog, koju ste zajedno sa Markom Ristićem izdali u Beogradu 1931 godine? Pa Nadrealizam i Postnadrealizam koji ste sami napisali? Ti si baš dobro upoznat s mojim radom, nasmejao se Koča, dopada ti se Nadrealizam? Iskreno da vam kažem i ne previše, kad to kažem pre svega mislim na Dalija kome mogu da priznam neverovatnu crtačku sposobnost, u nekim slikama čak odlične ideje i realizacije istih ali je vremenom postao to što je postao, marketniški pajac, bogat ali pajac! Pored Bretona, meni se dopadaju Ernst, Miro, Đakometi, Magrit, Man Rej, Pikabija… a da, nikako ne smem da izostavim mog omiljenog Bunjuela. Mogu da se složim s tobom ali bilo je još mnogo talentovanih i značajnih ljudi koji su makar i na kratko pripadali grupi Nadrealista, Buržua na primer, Pikaso koji je radio fantastične ilustracije, Kandinski neko vreme…

Skoro tri sata smo sedeli i razgovarali. Kad smo se rastajali, poželeli su mi uspeh u daljem studiranju i budućem radu a ja njima dobro zdravlje i miran život. Posle toga ih nikad više nisam sreo! Koča je umro 20. Oktobra 1992 godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Koča je bio Narodni heroj i bilo je normalno da bude sahranjen u Aleji Narodnih heroja! Srpska posla! Ubeđen sam da bi se nasmejao da može da pročita ovo.

Pre pet dana na izložbi našeg drugara Ljube Vučinića u Magacinu u Kraljevića Marka, posle pozdravljanja, prvo sa autorom a onda sa ostalim prijateljicama i prijateljima, kolegama, Đole i ja smo se izdvojili i po običaju počeli da ćakulamo i ćućorimo, čak smo seli na postament na kojem se nalazilo veliko Ljubino platno, na šta je Ljuba kasnije  rekao: Postali ste deo instalacije. Ljuba nas je fotografisao, onada je prišla Nina, Nasmej se, rekla mi je i fotkala nas je i ona. Đole se okrenuo ka meni: Znaš li da su promenili ime Zagrebačkoj ulici, sad se zove Koče Popovića. Nikako da završim onaj tekst o Koči, Vlada me pitao kada ću ga objaviti a sad i ovo! Đole moj dobri, Koča će za mene zauvek ostati Koča a Zagrebačka ulica, Zagrebačka ulica! Da možemo da ga pitamo, s indignacijom bi odbio da se bilo šta nazove njegovim imenom! Bio je čovek u MaksimGorkovskom smislu, KAKO TO GORDO ZVUČI!