Zoran Đinđić ili o jednom prekinutom osmehu...

Da je živ, Zoran Đinđić danas bi napunio 63 godine. Verovatno ne bi bio ni na kakvoj vlasti. Pitanje je da li bi se uopšte više i bavio politikom. Takođe, sasvim je izvesno da ga većina Srba ni danas ne bi preterano volela. Svakako bi upravo on bio označen kao glavni krivac što priključenjem Evropskoj uniji Srbija nije dobila onoliko koliko je očekivala. Nikad mu ne bi oprostili ni to što je srednjevekovnim konceptima i modelima države i nacije prvi s uspehom suprotstavio viziju modernog, emancipovanog, građanskog društva... Ne bi mu oprostili što je izolacionističkim mitovima i maniji vlastite veličine trajno suprotstavio principe lične odgovornosti. Građanska Srbija i danas bi mu zamerala preterane ustupke crkvi i uvođenje veronauke u škole (s druge strane, ta ista crkva, jednako bi negirala i minimizirala njegove zasluge za završetak Hrama Svetog Save)...

Da je Đinđić živ, srpsko društvo i dalje bi bilo podeljeno oko toga da li je on nešto uradio dobro i opravdano ili nije. Polemisali bi oko toga da li je nešto možda moglo brže... Ipak, ono što je činjenica koju apsolutno niko ne može da ospori je to da bi, da je Đinđić ostao živ, danas ovo bila sasvim drugačija zemlja. Svakako ne zemlja bez prespektive i bez alternative. Ekonomskih migracija bilo bi i da je on živ, odavde bi se i dalje odlazilo zato što je na drugom mestu bolje ─ ali se svakako ne bi ovoliko masovno bežalo usled potpuno amputirane nade i osvedočenja da se ovde apsolutno ništa već decenijama ne menja. Da je on živ, verujem da decu ne bi lečili SMS porukama, a škole ne bi bile bez toaleta i tekuće vode... Na kraju, da je Đinđić živ, na našim granicama danas se svakako ne bi nalazio zid od bodljikave žice, zato što je upravo on, mnogo bolje od onih koji se u isti zaklinju, savršeno razumeo značenje ličnog i nacionalnog ponosa.

Da je Zoran Đinđić živ, naša sadašnjost (a ni budućnost) svakako ne bi zavisila od lažno patetičnih, teatralno zabrinutih i večito nečim frustriranih likova (svih odreda) ─ toliko upadljivo hendikepiranih nedostatkom njegove sposobnosti da se iskreno i vizionarski nasmeje!