Biciklom oko sveta -- Ništa nije lako u Timor-Lesteu (TL)

*

Prvi utisak je – jara kakvu nikad pre nisam osetila. Zapahnula me je kao vreli oblak iz otvorene rerne. Kao da sam kroz vrata aviona kročila na usijanu plotnu, asfalt se ugiba ispod mojih sandala, a kroz đonove probija vrelina. Ni snažni udari vatra sa planina okrenutih prema moru ne pomažu protiv tog sveopšteg – nebo-zemljanog – usijanja.

Žurnim korakom, kao i svi već izašavši putnici, prelazim komad aerodromske piste, prolazim kroz kapiju sa krovom u tipičnom portugalskom kolonijalnom stilu i grabim ka hladovini ispod kolonada. Na kraju zasvođenog prolaza nalazi se baraka u kojoj je smeštena imigraciona služba Timor-Lestea. Stajem na začelje reda i dok čekam, čitam upozorenja sa ogromnog plakata na kome su prikazani simptomi ebole. Mislila sam da u ovoj zemlji opasnost preti samo od malarije i denge, ali ako turiste na aerodormu dočekuje ovakvo upozorenje, onda je i situacija sa zaraznim bolestima ozbiljnija nego što sam pretpostavljala. Pokušavam da se setim da li moje putno osiguranje pokriva i tropske bolesti, ali nisam sigurna.

Utom dolazi moj red.

„Koliko dana mislite da ostanete?“, pita me policajka.

„Zavisi od toga kojom brzinom ću moći da dobijem indonežansku vizu“, odgovorim. Takozvani viza-ran nije glavni razlog moje posete Istočnom Timoru, ali bolje je da ne komplikujem već da kažem ono što i drugi putnici najčešće navode.

„Mogu da vam dam vizu na mesec dana“, saopšti mi carinska službenica.

„Okej, hvala vam.“

Žena lepi vizu, pa dodaje pasoš koleginici do sebe, koja preko stikera lupa pečat i uzima trideset američkih dolara koje sam spremila. Ušla sam u Timor-Leste.

*

Znam da su cene ovde mnogo veće nego u Indoneziji ili u ostalim južnoazijskim zemljama Trećeg sveta. I znam da za sve destinacije od aerodorma do grada tarifa iznosi deset američkih dolara, iako do mog hostela ima samo četiri kilometra. Tako prihvatam ponudu prvog taksiste koji me saleti po izlasku iz aerodromske zgrade.

Vrata žutog taksija se jedva zatvaraju, sedišta su iscepana, a cela komandna tabla – sa sve radijom sa skalom – pripada dalekoj prošlosti ne samo u zapadnom već i ovom, južnoazijskom svetu, u kome bogati imaju nova japanska vozila a svi ostali voze motore ili skutere. Ovakve raritete nisam videla još od Kazahstana i Kirgizije, tih 'STAN' država u kojima su završile sve rashodovane Škode nakon tranzicije zemalja nekadašnjeg Istočnog bloka.  Ipak, na mene najveći utisak ostavlja vetrobransko staklo čija je gornja horizontala zacrnjena nečim neprovidnim.

„Zbog čega je ovo?“, pitam vozača koji pomalo govori engleski.

„Zaštita od sunca“, odgovori.

Kakav patent!, uskliknem u sebi pokušavajući da se dovoljno skupim u sedištu kako bih kroz donju polovinu stakla videla put i vozila ispred nas. Nema šanse – ja bih se ovde slupala u prvih deset minuta vožnje.

*

Hostel „Bekpeker“ je najjeftiniji u gradu – krevet u zajedničkoj sobi košta dvanaest dolara. To je duplo više nego što se za taj tip smeštaja plaća u Indoneziji, Maleziji, Tajlandu. Odmah primećujem da je začuđujuće mnogo starijih i starih putnika ili turista – onih preko pedeset pa i čak i do sedamdeset godina. Dok unosim stvari u sobu, prepoznam australski akcenat kod nekolicine. Ajme!, ako je njima skupo u Diliju pa štede odsedajući u ovakvom smeštaju, kako ću ja da preživim?

Na prvi pogled mi je jasno da će ovaj hostel biti među najgorima u kojima sam odsela – sve deluje zapušteno, sumnjive čistoće, a kreveti, dušeci, 'klima', sanitarije stari su nekoliko decenija, pa škripe, tresu se, cvile na dodir ili kada se uključe. Jedina povoljna okolnost je što sam nekim slučajem smeštena u maloj zajedničkoj sobi, sa svega četiri kreveta na sprat. To obećava manji promet u noćnim satima, odnosno, bolji i duži san.

Raspremam se i izlazim napolje da se upoznam sa ostalim gostima.

*

Lanac loše tempiranih odluka i dešavanja nikako da se prekine. Isti onaj maler zbog kojeg nisam uspela da se unapred dokopam istočno-timorske vize i da ovde stignem kopnenim ili morskim putem, zbog kojeg sam bila zaglavljena na balinežanskom aerodromu i otkazivala pa rebukirala svoj let, prati me i po dolasku u Dili – mladi par upravo se  vratio iz indnonežanske ambasade i saopštio gostima u dvorištu da će počev od danas pa narednih sedam radnih dana to diplomatsko predstavništvo biti zatvoreno zbog proslave nekog praznika.

„Aaaa!“, čujem uzdah za susednim stolom. Pa isti takav za onim iza mene. I ja se pridružujem.

„Šta da radimo u Diliju, do đavola!“, otme se nekom.

„Ma nije to problem, našlo bi se nešto, nego je preskupo a mi smo zaglavljeni!“, zakuka drugi glas.

Možda nije ni trebalo da menjam prvobitne planove i dolazim ovde, pomislim. Ali onda se prisetim da ja uvek menjam planove shodno promenama viznih pravila, vremenskim prilikama, onome što mi uđe u polje interesovanja, zavisno od eventualnog društva i trenutne novčane situacije. Putujem bez preciznog plana, kako se 'sluči'. To valjda i znači biti slobodan. I tu zabranim sebi dalje negativne misli. Ako sam već ovde zaglavljena, onda ću to vreme da iskoristim najbolje što mogu i da maksimalno uživam. Neću da mislim čak ni na to koliko je sve skupo.

*

U dvorište bane biciklista. U mršavom šezdesetogodišnjaku odmah prepoznam Endija, Australca sa kojim sam preko Fejsbuka dogovarala zajedničku turu u Istočnom Timoru. Doleteo je u Dili još onog dana kada je moj let prvi put bio otkazan. Čekao je naredna tri dana u hostelu Bekpeker a onda je odlučio da sam krene u bicikliranje po ostrvu. Pošao je prema istoku, prateći obalu, ali se brzo zaglavio.

„Nema puteva,“ kaže mi sada, dok mi pomaže da sredim problem sa držačem torbe na volanu.

I žali mi se kako su ga deca pratila i provocirala dok je gurao bicikl uz neki očajno loš put i kako je jedva uspeo da nagovori vozača malog autobusa – mikroleta, da ga primi i preveze do grada. Imao je sreće, jer su dan kasnije postavljene vojne patrole svuda istočno od Dilija zbog nekog opozicionog vođe koji se odmetnuo i u pratnji oko osamsto pristalica zaposeo celu tu oblast.

„Znači, ništa od ture po ostrvu?“, pitam ga.

„Ništa. Čekam indonežansku vizu i idem odavde.“

Jasno mi je da ni za mene nema ture. Ne želim da vozim sama po Istočnom Timoru, sve i da nema tih patrola i problema sa gerilcima.

Nekako se samo po sebi nameće da bismo mogli da nastavimo zajedno prema Zapadnom Timoru a potom da pređemo na Flores i vozimo ka Baliju. Jedino što nisam sigurna da li bih želela Endijevo društvo. Nemam nikakav utisak o njemu, osim što sam još u prepisci primetila da nikada ne pravi nikakve šale niti se smeje na moje. I zaista, kad ga malo pažljivije pogledam, deluje mi zatvoreno-ozbiljno a možda i nedopadljivo.

No, ne želim da žurim sa zaključcima.  Dok budemo čekali da se ambasada otvori, biće prilike da se malo bolje upoznamo.

*

Krećem u obilazak grada na biciklu ali se brzo ispostavlja da to nije bila najpametnija ideja. Vozači mikroleta iseku me svaki put kad zastanu da prime novog putnika a kada pokušam da zaobiđem te minibuse, motoristi prozuje tik pored mene pa ne samo što me prepadnu nego i izgubim ravnotežu. I onda se setim da ovaj grad do skora, u vreme kada je u njemu bio Goran Todorović čiji je putopis presudno uticao na moju odluku da dođem u ovu zemlju, nije imao čak ni semafore.

Sam grad deluje kao neobična mešavina raznih stilova i uticaja. Pojedini delovi – prvenstveno obala –uređeni su kao u kakvoj svetskoj metropoli. Tu je podignut park sa kamenim klupama i stolovima sa nadstrešnicama i izvedenim utičnicama za punjenje elektronskih uređaja pošto u okviru tog prostora, nazvanog Largo de Lecidere, postoji hot-spot najvećeg istočno-timorskog mobilnog operatera. Nedaleko odatle, izdiže se spomenik ovdašnjem nobelovcu. Istočno od Largo de Lecidera smeštena je zelena pijaca. Lepo je uređena, sa zelenim metalnim konstrukcijama koje su zakrovljene, a utisku reda dodatno doprinosi i način na koji ovdašnji trgovci izlažu voće – ređajući ga uvek po pet ili sedam komada. Tako mandarine, jabuke, pomorandže počivaju na osnovi od četiri voćke, sa petom na vrhu, ili imaju još dva 'sprata' – od tri voćke u drugom, i jednom u trećem nivou.

Primećujem da za razliku od Indonezije, gde i za najmanju sitnicu mora da se cenka, ovde postoje fiksne cene. Nema pogađanja. Turista može da pokuša da pregovara o njima, ali će naići na zid prodavčeve nepokolebljive volje. Ili cena koju je rekao, ili nema prodaje. Kad povremeno primetim kako je nešto skupo, Timorani se nasmeju pokazujući mi svoje desni crvene od žvakanja betela.

„To je zato što je naša zemlja siromašna“, obično kažu.

A to je i vidljivo na svakom koraku: većina zgrada je stara i oronula a duž glavnog puta uz obalu još uvek je mnogo udžerica, tipičnih azijskih trščano-limenih naherenih skalamerija, mada je niklo i nekoliko modernih zgrada banaka, jedan šoping mol na koji su stanovnici Dilija jako ponosni i nekoliko predstavništava stranih automobilskih kompanija. Osim retkih džipova i novih japanskih automobila, mahom svi voze veoma stara kola, a ni njihov lični izgled ne odudara mnogo od godišta njihovog četvorotočkaša – imam utisak da se 90% stanovništva oblači na nekom od nebrojenih 'second hend' štandova koji se nižu duž puta.

U hladovini ispred svojih kuća i 'radnji' sede jarom umrtvljeni Timor-Leštani, mnogi sa petlovima u rukama. Ne znam šta rade sa njima, da li ih prodaju ili samo izlažu pred prolaznicima i vozačima. U ovom delu sveta borbe petlova i opklade na njih omiljena su zabava muškaraca. Odnekud između tih kućica povremeno istrčavaju dronjava deca sa bunjištima glavama, koja trče za strancima i skupim kolima i pružaju ruku tražeći dolar („Daj mi dolar!“, kažu).

U centru grada smestila se velelepna, bleštavobela predsednička palata. Pročeljem je okrenuta prema moru, a duž šetališta na koje gleda vijore se zastave svih azijskih država u kojima se govori portugalski. Timor-Leste je članica te asocijacije. Kružim oko nje u pokušaju da nađem kapiju koja je otvorena kako bih ušla u hol. Tamo je izložen skelet dinosaurusa koji je donet iz Mongolije za prethodnog timor-leštanskog predsednika. Ali palata je takođe zatvorena,

Vozim do najveće, a zluradi bi rekli i jedine, dilijevske atrakcije koja se nalazi se na istočnom obodu grada. To je dvadeset sedam metara visoka statua Hrista koja dominira na vrhu malog rta. Hrist stoji na zemljinoj kugli, sa stopalima na Severnom polu. Zagledan je u more, sa oba dlana ispružena prema pučini, kao da priziva milost za svoje poklonike – stanovnike Dilija. Zvaničan naziv spomenika je Cristo Rei de Dili (Hrist, kralj Dilija)

*

Zbog greške koju je napravilo osoblje duplirajući rezervaciju mog kreveta, nakon tri dana u hostelu „Bekpeker“, moram da se preselim se u drugi. U njemu je odseo Endi po povratku sa svoje neuspešne ture po istoku zemlje. Cena za krevet u zajedničkoj sobi je čak petnaest dolara, ali u nju je uračunat i doručak. Za bežični internet doplaćuje se tri dolara po satu korišćenja – što je uobičajena cena u svim dilijevskim hotelima. No, sigurna sam da ću izabrati da ostanem nepovezana.

Jedna od suvlasnica „Cove“ hostela je poreklom Australijka koja se udala za Timor-Leštanina i sa njim dobila lepog dečaka sa crnim kovrdžama i čokoladnom puti. Veče po mom dolasku, dok sedimo u bašti na obali, Kim pokušava da mi objasni zašto je sve toliko skupo.

„Ovde su dve decenije bili UN i UNHCR, pa razne NGO kojih i dalje ima u ogromnom broju“, kaže mi. „Oni su navikli da dele šakom i kapom – ja sam videla nebrojeno puta kako im bace na pult sto dolara i ne uzmu kusur jer ih mrzi da sačekaju. Da li veruješ da je zvanično, pre nekoliko godina, za život stranca u Timor-Lesteu dnevno bilo potrebno 420 $?!“

Zinem u neverici iako se odmah setim jednog bloga pisanog baš u to vreme a koji sam ja nedavno otkrila. Naslovljen je sa „Ništa nije lako u Timor-Lesteu“ i govori upravo o tim neverovatnim sumama koje plaćaju stranci. A plaćaju zato što imaju i zato što se od njih očekuje da plate.

„Pa jesu li se barem neki ljudi obogatili dok su mirovnjaci bili ovde?“, pitam.

„Ma kakvi“, odgovori Kim. „Oni su mnogo glupi. Ali nemoj da me razumeš pogrešno“, odmah dodaje. „Znaš da ih volim jer ne bih bila ovde da je suprotno. Ali činjenica je da niko od njih ništa nije uradio sa tim novcem, delom što nisu znali šta bi a najviše zbog toga što svi imaju mnogobrojne porodice i niko ništa ne radi pa koliko god da dobiju, sve jako brzo potroše.“

Sa njenom opaskom o lenjosti lokalaca mogla bih se složiti. Tokom tri dana u prvom hostelu, vlasnici su bili odsutni, i nikome od zaposlenih ni na kraj pameti nije bilo da očisti podove, toalete i tušionice, da zameni posteljinu nakon odlaska nekog gosta i dolaska novog (videla sam kako gosti dobijaju krevet sa već upotrebljenom posteljinom koju samo zategnu), da isprazni korpe sa smećem koje je naraslo toliko da je podiglo poklopce na svim kantama. Po vasdan su sedeli okolo, pričali, smejali se, koškali, domunđavali, zadirkivali, golicali i jurili jedni druge. U komentarima između sebe, mi gosti zaključili smo da je neverovatno koliko vremena mogu da provedu tako, baš kao tinejdžeri, na koje podsećaju i izgledom jer su svi jako sitni i niski, pa i kad odrastu, i dalje deluju kao srednjoškolci. A onda, na dan dolaska vlasnika, malo su živnuli i krenuli da peru podove, da prazne kante i kobojagi čiste okolo.

Pitam Kim kolike su plate njenih zaposlenih.

„Oko dvesta dolara a najniža je sto dvadeset“, odgovori.

Iz statistika koje sam čitala znam da je prosečna zarada zaposlenih u Timor-Lesteu dolar i dvadeset pet centi na dan. Plata u Kiminom hostelu bi tako bila veoma dobra za ovdašnje uslove. Zašto onda stalno ima problem sa nedostatkom 'kvalitetne' radne snage, pitam je.

„Pa rekoh ti, ovde niko ne želi da radi. Svi veruju da će Istočni Timor postati drugi Singapur, zato što imaju velike bušotine gasa u svom moru. Ali sva mašinerija je zapravo australska, tako da...“, Kim prekide u pola rečenice kao da bi, ako je završi, izrekla i presudu ovdašnjem narodu.

*

Od gostiju u „Bekpeker“ hostelu najviše sam se družila sa Dženis, sedamdesetogodišnjom Australkom. U Timor-Leste je došla takođe iz Indonezije, a planirala je da se vrati u tu zemlju na još nekoliko meseci, pa je, kao i ja i većina drugih, čekala da ambasada ponovo počne da radi. Pričala mi je da je svojevremeno živela u Istanbulu, gotovo deset godina. Predavala je engleski, ali najčešće je bila angažovana u raznim obrazovnim programima humanitarnih i nevladinih ogranizacija kao predavač, te je zahvaljujući tome proputovala preko sto zemalja.

Zbog ogromnog životnog i putničkog iskustva, Dženis je zanimljiv sagovornik, a delimo i isti smisao za humor, pa kad god prođem pored kapije hostela, obavezno stanem i virnem u baštu proveravajući da li je tamo. Tako me jedno popodne pozvala da svratim i uveče, na večeru.

U kuhinji hostela, koja je na usluzi gostima, pripremila je pastu sa dosta mesa a ja sam donela krofne za desert. Večeri se pridružila i druga gošća otprilike istih godina kao i Dženis, s kojom do tada nisam pričala. Tokom mog boravka u „Bekpekeru“, u dva-tri navrata, zaticala sam je kako u sitnim noćnim satima priča sa nekim na Skajpu, na francuskom. Obično bi sedela leđima okrenuta bašti i ostalim gostima ako bi ih bilo, stavljajući svima do znanja kako ne želi da je ometaju. Sada prvi put pričam sa njom.

Zove se En, i Belgijanka je. Putuje skoro četrdeset godina, i to uvek kao autostoperka. Proputovala je ceo svet, a stopirajući negde u Americi upoznala je i svog supruga. Pitam je da li su putovali zajedno kao stoperi.

„Ne, jer on nije bio najbolje sa zdravljem. Ali smo putovali na konvencionalne načine tokom mnogih godina, sve do njegove smrti.“

„Žao mi je“, kažem dirnuta.

„U redu je, bilo je davno. Nakon njegove smrti, ponovo sam počela da autostopiram i evo me sad ovde“, nasmeje se En.

Pitam je šta je po zanimanju.

„Predajem francuski“, odgovori. „Ranije sam predavala u mestima u koja bih doputovala, a poslednjih godina je mnogo lakše jer imam časove preko Skajpa.“

„Wow! Kakva žena! Kakve dve žene!“, uskliknem glasno, gledajući ih naizmenično sa izrazom udivljenog poštovanja.

„Tri“, viknuše u glas, ispravljajući me. „I ti si nama inspiracija sa svojim putovanjem“, doda Dženis.

Na trenutak se zamislim i onda, bez lažne skromnosti, zaključim da imaju pravo – u najmanju ruku, nas tri jesmo netipične žene koje su same izabrale da žive nekonvencionalnim životom. I kao retko kada, iznenada postanem svesna snage koju ja, koju svaka od nas tri nosimo u sebi.

„Da je sad tu neki pametan novinar, dobio bi tri odlične priče“, prokomentarisaće na Fejsbuku jedna moja prijateljica, kada nešto kasnije te večeri budem postavila fotografiju Dženis i En, uz propratni tekst o našem druženju.

*

Neradni dani za indonežansku ambasadu najzad su prošli. Sutra u šest sati, kaže mi čuvar na kapiji, treba da dođem po broj jer se prima pedeset prijava dnevno. Pretpostavljam da će se red napraviti mnogo ranije, pa tako ustajem već u četiri i nešto pre pet sam tamo.

Ispred mene je troje ljudi, Timor-Leštana. Ali kada počne upisivanje imena na papir koji je u šest izneo čuvar, shvatam da sam deveta. Svi oni što su bili ispred mene upisali su po nekoliko imena.

Tri sata kasnije, ulazim u ambasadu i pokušavam da podnesem dokumenta za vizu. Međutim, mene i ostale strance šalju da razgovaramo sa konzulom. Od njega dobijamo instrukcije da dopunimo dokumenta bankovnim izveštajem, pozivnim pismom i rezervacijom leta iz Indonezije.

„Ali mi nećemo leteti. Mi smo na jednogodišnjem putovanju oko sveta jedrilicom, i idemo na takmičenje jedrilica koje se organizuje u vašoj zemlji“, objašnjava Šveđanin koji je sa suprugom i dvoje maloletne dece pušten sa mnom kod konzula.

„Morate imati garancije od nekog iz Indonezije“, kaže konzul.

„Imamo poziv organizatora takmičenja, zar to nije dovoljno?“, pita Šveđanka pokazujući mu papir.

Konzul čita i napokon klima glavom potvrdno. Onda sledi dogovor oko hitnog postupka izdavanja vize pošto je sutra petak, a regularno vreme za njeno dobijanje je tri radna dana.

Na kraju, nakon dugog objašnjavanja (takmičenje počinje u nedelju i oni do tada moraju da budu u luci u Kupangu, gde je i usidren njihov brod), konzul prihvata njihovu molbu.

Mene takođe pažljivo sasluša, propita o planovima, a onda vrati da pribavim pozivno pismo i izveštaj iz banke.

„Zašto to nije navedeno ni na vašem sajtu a ne piše ni na oglasnoj tabli ispred ambasade?“, pitam ga. Nikako mi se ne mili pomisao da ponovo ustajem u četiri i čekam dva sata na broj, pa da se vraćam kad se ambasada otvori i opet čekam.

„Zato što tražimo drugačija dokumenta od svakoga“, odgovori ovaj.

Prećutah da sam upravo čula kako je iste papire tražio i od Šveđana. Koga je moliti, nije ga kuditi. Zato pokupih svoje stvari i požurih da nađem (po mogućstvu jeftin) internet, kako bih razaslala mejlove svojim prijateljima i poznanicima u Indoenziji, moleći ih da mi pošalju to pozivno pismo sa garancijama.

Moja školska drugarica koja me je i ugostila pre nekoliko meseci u Džakarti, odmah sastavlja dopis kakva traže i šalje mi na mejl. Do uveče, imam sve što mi je potrebno za dobijanje vize.

Za razliku od mene, a nakon što je prošao istu proceduru u ambasadi, Endi odustaje od kopnenog prelaska granice i odlučuje da leti na Bali, gde će uzeti takozvanu vizu po dolasku. Tako je prekinuo i onu moju dilemu o tome da li da pokušavamo da vozimo skupa.

*

Naredno jutro ponovo dolazim pred indonežansku ambasadu. U redu za broj stoji već preko dvadeset ljudi. Za mnom stiže visoki, atletski građeni stranac, za koga se ispostavlja da je iz Izraela. Najpre izbroji tačno koji smo po redu (ja sam dvadeset peta, on dvadeset šesti) a potom mi ispirča kako je juče došao prekasno. Zapravo, bio je četrdeset i neki, ali kako su svi upisivali po nekoliko imena, nije uspeo da uzme broj. Oboje smatramo da je način na koji to regulišu potpuno nepravilan, jer onaj koji je prvi, može da upiše i dvadeset imena a ostali koji su potegli sabajle džabe čekaju. Dogovaramo se da nešto preduzmemo – tražeći od čuvara da radi svoj posao – jer nam se ne dolazi i treće jutro zaredom po broj.

Još pre nego što čuvar iznese papir, neki Timor-leštani pokušaju da stanu u red ispred nas. Njihovi zemljaci se ne bune, ali Hagoj, kako je Izraelčevo ime, i ja oštro reagujemo prisiljavajući takve da stanu na rep kolone. Svi oko nas se smeju, nalazeći da je to veoma zabavno. Ovde, više nego u Kini koja je po tome poznata, ljudi imaju običaj da sasvim mirno prođu ispred vas dok čekate u redu u prodavnici ili banci praveći se da vi ne postojite. Kada ih opomenete, samo se nasmeju i slegnu ramenima i ne pokušavši da se izvine. A i šta bi naveli kao opravdanje kada bi i znali jezik? Da nas nisu videli? Nas, koji smo za glavu-dve viši i skoro upola krupniji i koje sa nekoliko kilometara udaljenosti prepoznaju kao 'malay' (ovdašnja reč za belca) dovikujući nam pozdrav?

Nekako uspevamo da zadržimo naše početne 'brojeve'. Ali kad u šest čuvar iznese papir i počne upisivanje, nastaje gužva kao da se tu, na kapiji, dele hrana ili novac. Ne pomaže nam što se bunimo, što ponavljamo i objašnjavamo da je jedino pravilno da jedan čovek upiše jedno ime, a ne po pet-šest kako svi ispred nas rade, vadeći spiskove sa imenima i prepisujući sa njih. Čuvar sve to vidi, ali se pravi da ne razume šta u tome nije u redu.

Zbog ograda ispred ambasade red je izlomljen u više kraćih redova, a mi stojimo u trećem. U jednom trenutku, Hagoj se propinje i preko glava Timor-Leštana uspeva da vidi dokle je odmakao spisak.

„Četrdeset pet!“, vikne u neverici, pa pogleda desetine ljudi ispred nas. „Hej, ti ne radiš svoj posao, ja sam bio dvadeset šesti a do sad je već četrdeset i pet upisano!“, vikne čuvaru. Umesto odgovora, dobije smeh svih prisutnih.

Neočekivano, Hagoj čučnu, provuče se do prvog reda, odgurnu ljude oko sebe i zauze mesto odmah iza momka koji se upravo upisivao. Čim sam shvatila šta će učiniti, pošla sam za njim, gotovo se držeći za njegovu majicu. Kad se ispravim, brzo pogledam oko sebe. Umesto linča kog sam se pomalo pribojavala (bez obzira na to što je Hagoj visok oko dva metra i razbacan a i ja sam poveća) svi oko nas samo se smeškaju. Jedino se pobuni momak iza mene, kome smo uskočili u red, ali mu objasnimo da ćemo upisati samo po jedno ime – sami sebe, na šta on klimne glavom odobravajući nam da tu ostanemo.

„Ako ih ne možeš pobediti, ti im se pridruži“, kaže Hagoj zadovoljno.

Tko kani pobjediti, ne sme izgubiti, pomislim za sebe i počnem da se naglas smejem.

*

Sa dragocenom vizom u svom pasošu, sutradan popodne krećem na zapad, prema indonežanskoj granici. Ako se ne računa svakonedvna vožnja po Diliju, ovo su ujedno i moji prvi kilometri pedalanja po ovoj zemlji. A i datum je za mene poseban -- pre četiri godine, na današnji dan, pošla sam na put oko svet biciklom.

Deo puta po izlasku iz prestonice, u dužini od dvadesetak kilometara, veoma je loš – asfalt je sasvim sljušten, puno je rupa, kamenja, a prašina od vozila je tolika da počinjem da kašljem. No ubrzo ga zamenjuje dobar put, pa postavljam svoju akcionu kameru na kormilo i počinjem da snimam vožnju.

Put vodi pored obale, kroz sela koja su obično malo dalje od njega, povučena u senku palmi i drveća. Koliko mogu da primetim, čine mi se još siromašnijima nego po zabitima na Sumatri i Javi – trščane su i male, verovatno sa samo jednom sobicom, i, obično, bez prozora. Najviše me podsećaju na sojenice u Laosu, s tim što ovde često izostaje u Laosu obavezna satelitska antena u dvorištu.

Iako izazivam veliku pažnju kad prođem kroz neko naselje, retko ko viče za mnom kako bi me pozdravio ili mi dobacio bilo šta što zna na engleskom, kao što je to redovno bio slučaj u Indoneziji. Tek poneko od odraslih izađe do puta i odande mi se javi sa jednim: „Hello!“, dok deca istrče, poređeju se uz ivicu i spreme šake da im u prolazu dobacim petaka. Ne mogu dovoljno da se načudim tome što ne galame kao njihovi severni susedi. Zaključujem da je to verovatno posledica dugogodišnjeg prisustva pripadnika raznih humanitarnih misija, koje je put najčešće vodio ovuda, kao i malobrojnosti stanovnika ove zemlje zbog čega su i manje bučni. Kako god – prija mi, i rado svakog pljesnem po ruci, zastanem da ga fotografišem, mahnem, pokažem palac ili samo rečima otpozdravim.

Predveče, skrenem na jedan zemljani put i lako nađem zgodno mesto za kampovanje između dva sela. Postavim kamp i taman krenem da pripremam stvari za imporvizovani tuš napolju, kada primetim krupnog tamnoputog čoveka na možda pedeset metara ispred mog šatora. Očito je iz nekog razloga prolazio tuda i zastao privučen neuobičajenom slikom. Lecnem se. Nigde na internetu nisam našla nikakvu informaciju o tome da je neko kampovao u Timor-Lesteu. Da li je sigurno? Još uvek je dan, ali tom čoveku tamo jasno je da sam ja strankinja i da sam sama. Sve to proleti mi kroz glavu u sekundi. A onda mahinalno, po navici koju sam stekla tokom svih ovih godina, podignem ruku i mahnem mu prijateljski. Ništa bolje i ne mogu da učinim.

Čovek odmahne prijateljski i onda nastavi svojim putem.

Privremeno odahnem. No, da li će pozvati seljane da vide neobičan prizor? Da li je dobronameran ili ne? Treba li da se selim ili da ipak ostanem tu?

Razmatram sva ta pitanja dok večeram. Na kraju zaključim da sam dovoljno blizu puta i naselja, da nemam razloga za preveliku bojazan. Ali za svaki slučaj, kao i uvek, pripremim paprika sprejove i zviždaljku da mi budu nadohvat ruke kad budem spavala. Jedino odustanem od kupanja napolju, već se ličnom higijenom pozabavim improvizujući kupaonicu u svom šatoru, skirvena od eventualnih pogleda neprovidnim šatorskim platnom.

*

Sutradan stižem na granični prelaz. Nigde nema nijedne oznake pa promašim imigraciono koje je skriveno s leve strane puta, duboko u hladovini od krošnji drveća i palmi. Čujem kako neko glasno zviždi kao kada se doziva (izgubljeno grlo u stadu), a zvižudku se pridružuje i nekoliko glasova koji nešto dovikuju. Kad stanem, potraje dok u senci razaznam kaki uniforme i tamnopute graničare kako mi mašu da dođem tamo.

„Trebalo bi da postavite neki znak“, kažem kad parkiram bicikl i prođem pored njih da bih na šalteru jedne barake pruzela formular.

„Yes, sir“, neko odgovori. Nemam pojma da li me je razumeo, jer i ovde, ako i u Indoneziji i mnogim južnoazijskim zemljama, ljudi na sve što stranac kaže ponavljaju to 'jes' ili 'okej' iako najčešće ne znaju ni reč engleskog.

Kad popunim odjavni imigracioni karton, krenem ponovo stazom kojom sam pošla prvi put. Na njenom završetku nalazi se rampa a pored je nekoliko baraka, koje podsećaju na uobičajene kancelarije pogranične policije. Pre nego što stignem do njih, zaustavljaju me da na stolu nasred trotoara popunim još jedan formular. Dok to radim, okruži me desetak uniformisanih muškaraca koji me ometaju dobacujući nepovezane reči na engleskom i preglasno se kikoćući. Pogrešim a onaj što sedi nasuprot mene pokaže mi da ne smem da precrtavam već da moram ponovo da popunim karton.

„Može li malo ozbiljnost, molim vas? Ipak je ovo granični prelaz“, kažem momcima ali me opet dočeka smeh.

Kada popunim i predam formular, spremim se da zapedalam pored rampe (koju obično ne podižu radi mene na biciklu), ali iz barake izađe policajka koja me zaustavi. Pružim joj pasoš, no ona pokaže da parkiram bicikl jer žele da pregledaju torbe. Pokušam da ga naslonim uza zid, ali jedan policajac počne da galami na mene, pokazujući mi da odmah stanem.

„Nemam nožicu za oslanjanje“, objasnim mu, „već moram da ga oslonim o nešto.“

„Ne tiče me se!“, reče onaj oštro.

U šoku sam zbog njegovog odgovora, zbog tona kojim mi se obraća, kao i zbog potpuno suprotnog ponašanja u odnosu na njegove kolege desetak metara dalje (koji i dalje stoje tamo i klibere se gledajući šta mi se dešava).

„Onda moram da pridržavam bicikl“, odgovorim mu.

Policajac priđe, proveri da li govorim istinu pa najzad klimnu glavom dopuštajući mi da svoj tenk oslonim na zid barake. Njegova koleginica pokaza mi rukom da otvorim torbe.

U neverici da će me zaista i pretresati, nasmejem se. „To su samo stvari za putovanje“, kažem otvarajući bisage jednu po jednu. Onda se udaljim i sednem na ivičnjak.

Temeljno, kao da imaju dojavu o prelasku granice narko-bosa ili teroriste kamufliranog u cikloputnicu, žena otvara svaku pojedinačnu stvar u mom prtljagu. Otvara šator. Pa dodatnu ceradu koju i istrasa uz pomoć kolege. No najviše pažnje zaokupi joj moja torba prve pomoći. Otvori je, pogleda šta je u njoj, pa je doda svom kolegi koji napravi pokret kao da će je nekud odneti.

„To je samo prva pomoć“, kažem. I pokažem svoje ožiljke na laktu, na nogama i palčeve na nogama koji su sveže previjeni, kako bih nove nokte što mi rastu zaštitila od slučajnih povreda i prašine s puta. Izgleda da je bilo dovoljno uverljivo, jer žena zaustavi čoveka i on vrati moju torbu na pločnik, među ostale stvari koje su već pregledali.

Iza leđa začujem drugi ženski glas koji me na dobrom engleskom pozva da uđem unutra.

„Šta se dešava?“, pitam ženu i muškarca koji stoji do nje gledajući me ćutke. Po oznakama na epoletama ali najviše po držanju, rekla bih da imaju viši čin od onih tamo što rovare po mojim stvarima.

„Mi imamo pravo da pretresemo vaše stvari uključujući i vaše telo“, kaza žena.

Progutah knedlu. Znam da imaju pravo. I znam da ja ovde nemam skoro nikakva prava. Daleko od paranoičnog straha, ali na graničnim prelazima moguće su brojne neprijatnosti i razni nimalo naivni obrti ljudskih sudbina. Čak i kada ništa niste skrivili.

Stresem se na pomisao o ponižavajućem pretresanju mog tela. I ne znam odakle, izleti mi samo od sebe:

„Naravno, samo ću o tome morati da obavestim svog prijatelja u Diliju, mister Vejna, bivšeg novinara Rojtersa.“

Njegov kontakt dobila sam od poznanika sa bloga, koji je i sam poznati novinar. Razmenili smo nekoliko poruka na Fejsbuku i dao mi je svoj broj telefona ali se nismo sreli u Diliju. I premda ne verujem da bi se zauzeo za mene u ovakvoj situaciji, u strahu sam izblefirala poput vrhunskog kockara – i sama poverovavši da je taj mister Vejn svemoćan i da bi mi pomogao.

Da li što znaju za njega, da li zato što im je moj glas zvučao toliko ubedljivo, tek, preokret je bio trenutan. Žena u kancelariji reče nešto onoj drugoj, koja bespogovorno prekinu raspakivanje moje vreće za spavanje i poče da je uvlači natrag u njenu vreću a potom da je pakuje u bisagu. Gotovo sam mogla da čujem ono 'krrrrrrr', kao šuštanje na filmskoj traci, oštećenje nakon kog film kreće da se odvija unazad. Jer žurnim pokretima, ona uze da vraća jednu po jednu stvar natrag, pakujući ih što bolje ume. Kroz nekoliko minuta, samo mi mahnu rukom da mogu da idem.

Zajašem bicikl, čvrsto stegnuvši korman kako bih obuzdala ruke koje su tek sada počele da mi se tresu.

-------------------------

Galeriju cu postaviti cim se domognem brzog intreneta.