Gost autor: Tasadebeli
Не видимо се више... Али се чујемо и даље...
Полумрак Арене... Унутра 20 000 људи... Лево од мене отац и син... Отац са
штапом, рекао бих да има близу 70... Син има четрдесетак... Десно од мене
четворочлана породица... Мама и тата, син од десетак година и ћерка од 13-14, у
кожној јакни и са кожним наруквицама, која је све време на ногама и игра. Тата је
прати док мама седи загрливши малишана и цупкајући на седишту све време.
Доле у партеру неки момци и девојке у бајкерским јакнама са исписаним именима
својих бајк клубова из разних градова Србије... Поред њих опет неки фини и
неговани момци и девојке са бебастим лицима... Публика шаренолика, старости од
10 до 75 година из многих места у Србији, али и из Македоније, Босне,...
Из мрака прошараног рефлекторима чује се Шумадијски блуз. Пера Џо на
усној хармоници. Моја Шумадија пева о срећи.
Ређају се се Сателит, Црна дама, Укор, Блуз у парку,...
Па онда Ало, ало... Ту сам се одувек питао где престаје Точкова гитара, а
где почиње Борисов глас и обратно. Иза себе чујем једног свог вршњака који
каже:“Ма какав Лед Цепелин!!!“
И на крају уместо да група пева публици, публика пева члановима групе који
загрљени стоје на сцени. Уз малу помоћ Точка на једној жици из 20 000 грла чује
се:
Извире у оку сјај,
да ли је јава ил' сан,
даире дајте ми ви,
навире песма у мени...
И опет су ми на свом концерту приредили нешто, тренутак један али
довољан који ћу памтити читав живот.
Ма шта памтити! Осећати читав живот.
И тада сам га последњи пут видео и слушао на концерту.
Борис Аранђеловић (13. октобар 1948 – 27. август 2015)
Отишао је... Али се чујемо и даље...