Biciklom oko sveta -- Cvet Indonezije (Flores, Indonezija)

*

Od Larantuke, gde sam se iskrcala na Floresu, do Maumerea, najvećeg grada na ovom ostrvu, vode dva puta - jedan prati istočnu a drugi zapadnu obalu. Sasvim slučajno, odabiram onaj prvi. I nakon nepunih deset kilometara, kada najpre odličan a potom solidan asfalt zameni zemljani put, shvatim da ću prvi put otkako sam u Indoneziji voziti po takvoj podlozi. A to znači truckanje, prašinu, sporo okretanje pedala. Ali i ugođaj vožnje kroz malo naseljenu oblast i, povremeno, divljinu.

Smenjuju se džungla, palminjaci, peščane plaže zatrpane vulkanskim kamenjem, pojasevi mangrova u moru pa onda otvorena pučina. Satima nema ni naznake o civilizaciji, osim kada se put naglo urušava u more kao posledica posečenih stabala mangrova, koji su štitili obalu od morskih oluja.

Ushićena sam zbog slika oko sebe, zbog tišine, zbog avanturističke vožnje - jer prave vožnje u pirodi nema bez 'dirt-roada'. I sama sam iznenađena osećajem sreće i zadovoljstva koji me preplavljuju. Očito, mesecima mi je nedostajalo upravo ovo - bekstvo u prirodu. U južnoj Aziji a posebno u multimilionskoj Indoneziji, gde god postoje putevi, makar to bile i zemljane staze, uz njih žive ljudi. Džungle i šume su teško prohodne, pa se kroz njih ne može bicklom.

Povremeno, prođem kroz neko selo. Najpre na putu ugledam decu koja se igraju gumama sa motora kotrljajući ih uz pomoć drvenih štapova. Sećam se te igre iz starih filmova a i otac mi je pričao da mu je to bila omiljena zabava u detinstvu. I to se zvalo - teranje točka. Kada me opaze, sa sve svojim točkovima pojure mi u susret. Široki osmesi, razdragani smeh, sreća na licima. Musavi su, u odeći koja im je prevelika, bosi. Okruže me i gutaju razgoračenih očiju. Moguće da nikad nisu videli turistu a sasvim sigurno ne samu ženu na natovarenom biciklu. Za njima, na put izlaze i odrasli. Gledaju me, takođe osmehnuti, a poneko me pozdravi. Za razliku od drugih ostrva na kojima sam vozila, ovde nisu bučni ni napadni. Nekako stidljivo izgovaraju ono 'Hello', možda da me ne  bi omeli u vožnji ili zato što se boje da ne pogreše pozdravljajući me na stranom jeziku.

Zastajem da nekoliko odraslih upitam za vodu i prodavnicu. Najmlađi u grupi spremno uzima moje prazne flaše i trči nazad do kuće da mi naspe vodu, dok mi ostali objašnjavaju da prodavnica nema sve do Maumerea. A do tamo imam još dan i po pedaliranja. Kod sebe imam sasvim male rezerve hrane. Odvikla sam se od nošenja pošto se u Indoneziji u svakom seocu nalaze varunzi - mesta gde se može jesti, ili male prodavnice mešovitom robom, koje se još zovu i kioscima. Dok čekam da mi dečko donese boce, pogledam pažljivije kako izgledaju kuće i dvorišta, i odjednom otkrijem da nigde ne vidim uobičajene satelitske antene. Tragom tog otkrića, pokušam da opazim strujne stubove i kablove - ali ni njih nema. Ovi ljudi još uvek žive bez struje!

Ali su svi osmehnuti, srdačni, gostoljubivi. Nude mi hranu, pokazujući gestovima kako se jede sa tri prsta. U Indoneziji, mnogo ljudi još uvek ne koristi pribor.

Zahvaljujem i odbijam. Ali kad nastavim dalje, pitam se zašto nisam prihvatila. Ranije sam uvek prihvatala sve pozive, i iz njih bi se uvek izrodilo nešto lepo - upoznala bih bolje lokalno stanovništvo, videla kako ljudi zaista žive, čula njihove priče. Nemam jasan odgovor, ali pretpostavljam da sam prilično umorna nakon pola godine u ovoj zemlji u kojoj je nemoguće makar i na trenutak ostati sam. Okolo su uvek ljudi, i to uglavnom bučni i vazda željni 'priče' sa strancem. I ne samo priče. Stranac se posmatra sve vreme dok im je u vidnom polju, jer je sve što on radi veoma zanimljivo. Tako su u stanju da prestoje satima oko mog šatora, gledajući kako se pripremam za noćenje ili kako se ujutru pakujem, kako kuvam i jedem, a neretko krenu da me prate kad tražim mesto za toalet ili gde bih se istuširala. 

U Južnoj Aziji privatnost ne postoji i moja potreba da se osamim ovde je potpuno neshvatljiva. Ako prihvatim poziv da budem nečiji gost, to će, skoro sasvim sigurno, ličiti na prijem - celo selo promarširaće kroz kuću da bi me videlo, dečurlija će se tiskati na vratima i prozorima, a ugledne glave ostaće u glavnoj prostoriji sa mnom, posedavši u krug i gledajući me sa iščekivanjem. Za pravu priču ne znamo jezik, ni ja njihov ni oni engleski, pa svaka komunikacija zahteva mnogo napora. Zbog svega toga, između želje da na gostoljubive ponude da kod nekog ostanem odgovorim ljubaznošću, i potrebe za samoćom i ličnim komforom, poslednjih meseci sve češće biram ovo drugo. Zato sam i ovu sad ponudu odbila.

*

Iako mi se činilo da ću bez problema naći mesto za kampovanje, odjedanput se ispostavlja da i ovde gotovo svuda ima ljudi. Ili - gotovo svuda gde bih mogla da postavim svoj šator. Ako ih negde nema, onda su tamo kosine, žbunje, džungla ili pirinčana polja. Kako sam celog dana vozila duž obale, to želim da kampujem bliže moru, možda i na plaži. Ali tako da ostanem neprimećena.

S tom namerom, zamaknem sa glavnog zemljanog puta prema maloj zaravni koja je sa tri strane okružena drvećem a sa jedne otvorena prema plaži. Mesto se čini idealnim, ali guranje šezdeset kilograma teškog bicikla kroz pesak prevazilazi moje snage. Moram da skinem bisage i da ih u nekoliko navrata prenesem do tamo. Iako žurim kao bez duše, kako bih sve izvela pre nego što neko naiđe putem i opazi me, u tome ne uspevam.

Momak sa kacigom stvori se kod mog bicikla. Gleda me i smeje se. Iz džepa uzima mobilni telefon da bi me slikao. Osetim se kao neka retka zver. Pokažem mu rukom da ne želim da me fotografiše. Ali on se samo smeje, udalji se malo i opet me nanišani mobilnim. Znam da mladi -- i ne samo mladi -- Indonežani smatraju prestižom ako imaju fotografije belaca. Opsednuti su time da na svoje FB i Instagram profile postave slike 'bule-a' koje su sreli. Uglavnom pitaju turistu da li bi se slikao sa njima i poštuju njegovu želju, ali nekad su, kao ovaj momak, nasrtljivi u tome i ne prihvataju odbijanje.

Kada ispuca nekoliko snimaka, momak sedne na pesak i stane da me posmatra. Ne pokazuje nameru da ode ni kada mu objasnim kako želim da ostanem tu i spavam u 'tendi'. Insistira na pitanju da li sam sama (pokazujući mi jedan prst). Lažem da me prijatelj čeka u narednom mestu. Ne znam šta razume od toga, ali mi se situacija ne dopada. Gunđajući, izguram bicikl nazad na put, dok me onaj mladić prati u korak, ponovo praveći snimke mene i bicikla.

*

Trećeg dana zemljani put priključuje se na asflatni. Promena je nagla i velika. Tišina ustupa mesto buci, a priroda više nije ni upola lepa kao ona poludivljina. Nižu se selo do sela, a u svakom, na stotine ljudi vikne za mnom pozdrav: „Hey, mister!" Premnogo ih je da bih svima uzvratila. Ali ako im ne odgovorim, mnogi kao da se naljute, jer poviču još glasnije: „Hey, mister!!!" Ukoliko ni tada ne čuju odgovor, često počnu da viču: „Mister!!! Misteeer?!? Misteeeeeeeeeeeeer!!!", a u njihovoj intonaciji raspoznajem agresivnost. Još gore je ako me neko presretne motorom. Zaustavi me na usponu, vičući taj pozdrav kao da ima nešto jako važno da mi kaže ili da me na nešto upozori. Najčešće nasednem i stanem. A onda usledi smeh, te pokušaj da me nešto pitaju. Nerviram se. Koliko treba biti neobziran da zaustaviš nekog ko se očigledno muči vozeći uzbrdo ili izbegavajući rupe i zamke na lošem putu, sav usredsređen na taj napor, a samo zato da bi mu ti isporučio pozdrav?

Pričala sam o tome sa mnogo Indonežana, jer to je slučaj svuda osim na Baliju i delom na Javi. Čak i u gradovima, i to turističkim poput Kupanga recimo, ljudi, i to mahom muškarci, oslovljavaju svakog stranca koga sretnu. Kako se u Aziji život odvija na ulicama, koje su zakrčene po ceo dan, to turista koji krene u obilazak treba neprestano da otpozdravlja desetinama domorodaca. Za mene na biciklu, koja sam toliko izložena, najgore počinje kada zapedalam kroz sela u kojima retko viđaju 'bule-e'. Sa svih strana prosto pljušte povici.

„Ako neko želi samo da bude ljubazan i pozdravi me, eventualno će ponoviti pozdrav dva puta, ali neće napadno insistirati da mu odgovorim", požalila sam se vlasniku hostela u Kupangu, bivšem popularnom indonežanskom glumcu.

„Ma oni su bezobrazni i nevaspitani! I sve to rade namerno da bi te uznemirili", uzviknuo je. I potom je izgovorio još bujicu negativnih komentara na račun svojih sunarodnika.

Moje mišljenje je potpuno drugačije: tokom pola godine pedalanja kroz Indoneziju, stekla sam utisak da verovatno nema ljubaznijeg i srdačnijeg naroda od Indonežana, ali ni -- razmaženijeg. Ovo drugo dolazi kao posledica odnosa prema deci. U ovoj zemlji, deca slobodno vrište, urlaju, treskaju se, isteruju svoje hirove, penju se (bukvalno) na glavu roditeljima, uzimaju artikle u prodavnicama i igraju se njima, dugmići ATM-a im služe da lupaju po njima dok ih ne pokvare... - i nikad ih niko ne opomene.

Tako sam izvela svoju teoriju o tome:

Ljubazni i srdačni Indonežanin pozdravlja bulea jer želi da mu kaže kako se raduje što ga vidi i da mu poželi dobrodošlicu. Kada mu stranac ne odgovori, Indonežanin prvo pomisli da ga ovaj nije čuo, pa ponovi glasnije svoj pozdrav. Ako ni drugi put ne dobije odgovor, iz njega će progovoriti ono razmaženo dete - počeće da viče ne bi li prisililo turistu da udovolji njegovoj želji da bude primećeno i da mu bude uzvraćeno. I neće ni pomisliti da ovaj ne može petsto puta dnevno da otpozdravi svakome ili je baš u tom trenutku koncentrisan na održavanje ravnoteže.

*

Vožnja Floresom je veoma zahtevna. Usponi počinju sa nivoa mora i dugački su po trideset i više kilometara. Vode na vrhove od preko dve hiljade metara da bi se zatim, u narednih trideset-četrdeset kilometara put opet spustio u nivo mora. A onda sve ispočetka.

Nakon dva dana pedaliranja uz jednu od floreskih planina, stižem u mesto Moni. Odavde se kreće na treking ture na Kelimutu, vulkan u čijem grotlu su nastala tri jezera. Sva tri jezera menjaju boje zavisno od minerala koji u nekom trenutku dominiraju u njima i te promene su potpuno nepredvidive.

Mislila sam da uzmem sobu, ali sve su zauzete jer je Kelimutu među najvećim turističkim atrakcijama na Floresu. Ipak, imam sreće jer mi ispred prvog hostela gde sam zastala odobre da u bašti razapnem šator. Oskar, vlasnik, ponudi mi i da koristim kupatilo za osoblje a mogu i da napunim sve svoje elektronske uređaje. Šta više treba jednom kamperu!

Kada se smestim, odem na ručak u obližnji varung. Tamo poslužuje devojčica od nekih četrnaest godina koja solidno govori engleski. Spontano, kakvi su inače Azijci, sedne za moj stol preko puta i započne sa mnom priču. Zove se Mega i već godinama radi u ovom restoranu kao konobarica, a dodatni posao joj je ručno pranje veša turistima. Na moju pohvalu da je veoma vredna i da se njeni roditelji sigurno ponose njome, odgovori mi da je ona siroče. Otac je nju i majku ostavio kad je bila beba, a majka se kasnije preudala i sad živi negde na Sulavesiju. Ljudi koji su vlasnici ovog varunga prihvatili su da Mega živi kod njih, ali mora da sama zaradi za školovanje. U Indoneziji je škola besplatna samo prva četiri razreda. Nakon toga, plaća se školarina. Mega je uspela da stigne do devetog razreda ali je morala da prekine. Nedostaje joj još oko sto deset dolara da bi završila tu godinu. Potom bi želela da upiše deseti, jedanaesti i dvanaesti razred, ali u gradu Endeu, gde postoje jezičke škole. Velika joj je želja da usavrši jezik kako bi radila u turizmu. Međutim, jedna godina u Endeu košta oko četiri stotine dolara. Zato Mega pere veš i stranci koji čuju njenu priču ponekad joj doniraju neku sumu. Ali, ne ide lako.

Dirnuta sam. I ranije sam, tokom pedalanja po Sumatri, srela nekoliko devojaka i žena koje su želele da se obrazuju ali nisu imale mogućnosti. Najviše od svega, želele su da nauče engleski, svesne da im znanje internacionalnog jezika, u zemlji koju posećuju milioni turista, posigurno otvara vrata za bolji život.

Odmah mi pada na pamet da napravim crowd-funding kampanju za prikupljanje oko dve hiljade dolara, koliko bi ovoj devojčici trebalo da ostvari svoj san - da se iškoluje. Objasnim joj šta nameravam i kažem joj da bi trebalo da napravimo video u kome bi ispričala sve ovo što je rekla meni. U početku, Mega je pomalo sumnjičava, no što joj više objašnjavam, sve više mi veruje. Ali onda ode da obavesti svoje staratelje o mom planu i vrati se sa njihovom zabranom da se 'nađe na Internetu'.

Kako sad objasniti neukim ljudima da to nema nikakve veze sa njihovim verovatnim pretpostavkama o užasima koji mogu zadesiti mladu devojku koja se 'našla se na internetu'? Niti će ko znati od njihovih suseda i rođaka (Mega je tražila da joj više puta ponovim kako će ta akcija biti samo za strance), niti u tome postoji bilo šta problematično, nemoralno, obavezujuće za nju.

„Nema veze", kaže devojčica videvši moje razočaranje. „Daću vam račun mog prijatelja, pa ako neko od vaših prijatelja želi da pomogne, možete da uplatite na taj broj."

Zapisujem račun i devojčicin telefon. Sve što mogu je da podelim njenu priču. I da i sama doniram prema svojim mogućnostima.

*

Da sam znala da od Monija pa gotovo do samog vrha Kelimuta vodi asfaltni put, krenula bih biciklom, a ne peške. Uspon dug petnaest kilometara, pri čemu izostaje i pogled na pejzaže u dolini pošto je put sa obe strane u gustom visokom rastinju, prilično me je izmorio. Stižem na ogroman parking koji je prepun vozila - mnoga su me prestizala tokom mog uspona, a i dalje stižu. Uspevam da saznam da je danas praznik na Kelimutu, posvećen mrtvima.

Ova planina za Floresane je sveta. Postoji verovanje da duša dolazi na Kelimutu kada čovek umre. MeE (duh) napušta telo i zauvek se seli ovde. Duh prvo sreće Konde Ratua, čuvara kapija na Perekondeu. U koje od tri jezera će se duša zauvek smestiti, zavisi od godina preminulog i od njegove naravi.

Prvo jezero zove se Tiwu Ata Polo (Braon jezero). U njega dospevaju duše starih ljudi jer se ono smatra hladnim. Odmah do njega, odvojeno tankim krečnjačkim zidom, nalazi se Tiwu Nuwa Muri Koo Fai (Tirkizno jezero), u koje se sele duše mladih. Treće je Tiwi Ata Mbupu (Crno jezero) i u njega se sele duše zlih ljudi. 

Crno jezero je fizički odvojeno od prva dva a gledano sa vrha, nalazi se iza leđa posmatrača kada su okrenuti ka Braon i Tirkiznom jezeru. I zaista je najnedopadljivije, pa turisti samo kliznu pogledom preko njega, dok svi bez izuzetka ostanu dugo zagledani u prva dva jezera, a posebno u Tirkizno. Ima nečeg neodoljivo privlačnog u njegovoj mlečnoplavoj boji, kao da je komadić neba promenio formu pretvorivši se u jezero. Nije mi sasvim jasna ta metafora koja mi se sama nameće, ali mi se čini da su čvrsto povezani - to mlado vedro nebo i ta mirna voda u kojoj se zgusnula njegova najlepša tirkizna boja.

Sedim više od sata gore na vrhu, gde je podignut i neki spomenik, i gledam to plavetnilo ispod sebe, utapajući pogled u njemu. I ko zna koliko bih još ostala, da na plato ne hrupi desetina mladih i bučnih Indonežana, koji se rastrče okolo. Mir je narušen i vreme je da siđem.

Na parkingu vrvi od sveta. Većina je u tradicionalnim nošnjama: i muškarci i žene imaju tople, teške saronge u tamnim bojama, koji su tipični za ovu regiju, a na glavama muškarci nose marame-kape u sličnom desenu, dok su žene mahom gologlave. Stanovništvo Floresa je pretežno katoličke veroispovesti, ali se u njihovom učenju zadržalo dosta animističkih elemenata. Imam sreću da sam došla upravo na veliki praznik, kada se na vrh planine iznose darovi za duše umrlih. Svečana povorka, na čijem čelu se nalazi neka ugledna starina, lagano kreće stepenicama gore. Najpre idu muškarci a na krjau žene i deca. U rukama nose činijice sa simboličnim prilozima u hrani. Kasnije, kad se budu spustili sa vulkana, na parkingu će biti priređena velika gozba za pripadnike svih dvadeset pod-kalimutskih sela kao i za turiste. I pevaće se i plesati sve do večeri.

*

Jedna od taktika koju primenjujem je da ujutru što ranije udjem u grad u kome planiram da platim sobu. Tako maksimalno iskoristim taj 'luksuz' -- četiri zida, krevet, struju, neograničenu količinu vode. A dan ranije zaustavim se nadomak grada, na 10-15 km od njega.

Tako sam planirala da se predveče zaustavim da negde kampujem, a ujutru da udjem u grad Bajawa. Već na nekih 25 km pre njega, pripremila sam sve neophodno za kampovanje -- kupila sam vodu za piće, napunila kamperski tuš tehničkom vodom, nabavila hranu za veceru i doručak. No, krenule su da se nižu kuća do kuće.

Zbog prenaseljenosti, u Indoneziji je teško naći mesto za kamp. Teško je naći i gde otići u toalet usred dana -- gde god da stanete, obavezno se stvori neki lokalac ili neko prolazi tuda. Zbog toga cikloputnik mora da bude veoma snalažljiv, brz pa i jak, da bi izneo ili izgurao sve stvari na skrovito mesto. Nekoliko dana sam uspešno nalazila dobra kamp-mesta, ali večeras se sve činilo kao mrka kapa.

A onda, na nekih 15 km od Bajawa-e, ugledam ogromni crkveni kompleks. Uđem kroz prvu kapiju i odvezem se do zgrada, ali me gomila dece ispred njih, za koju je bilo očito da sva tu spavaju, odvrati od te namere. Brže-bolje izađem iz crkvenog kruga i krenem da vozim uzbrdo. Ali sasvim sam sigurna da neću naći nista jer ulazim u turističku zonu. Zbog toga, vratim se do onog kompleksa, samo sad do druge kapije koja je ulaz za samu crkvu. Levo od nje ugledam nova kola, učini mi se skupa, a ispred prozora kuće koja liči na parohov dom -- saksije sa cvećem, te zaključim da tu treba da uđem i pitam.

I tako i uradim. Nabasam na sestre Martu i Lusi, i gestovima, uz par reči bhasa (indonezanski) koji sam pokupila tokom mog pedalanja po ovoj zemlji, upitam za dozvolu da kampujem na njihovom savršeno ravnom i održavanom travnjaku.
„Ima mnogo kučića", reče Marta.
„Ne bojim se", odgovorim.
Marta, koja sve nepogrešivo razume, 'prevodi' Lusi. A onda me povede do jedne sobe i pokaže mi da se tu smestim. Tek tako, gotovo bez ijednog pitanja. A ja poželeh da je izljubim u znak zahvalnosti, ali je umesto toga samo zamolim za dozvolu da ih obe fotografišem.

*

Nakon dobrog odmora, sutradan rano ujutru stižem na plato oko vulkana Gunung Inerie. Tu živi oko 60 000 pripadnika Ngada naroda. Njihova religija je mešavina animizma i hrišćanstva. Tradicionalne kuće Ngada ljudi predstavljaju par - 'ngadhu' i 'bhaga'. 'Ngadhu' odlikuje tri metra visok krov koji je na vrhu sljubljen, dok je 'bhaga' minijaturna varijanta sljubljenog krova. 'Ngadhu' je muška a 'bhaga' ženska kuća. Ispred njih su grobnice predaka.

Sam ulaz u kuću dekorisan je bivoljim rogovima kao simbolom prosperiteta. Na središnjem platou uvek se nalaze spomenici od monolita koji imaju ritualni znacaj.

Plato na kome se nalazi selo uvek je terasast, a po broju terasa zna se koliko ima kasta u selu. Kastinski sistem je bio jako strog i do skora su brakovi iz različitih kasta bili strogo zabranjeni.

Iako u ovom regionu postoji na desetine tradicinalnih sela, turisti uglavnom posećuju dva - Bena i Lubo. Ulaz u njih je slobodan ali se u 'info-kući' u Beni turisti upisuju u knjigu gostiju i pozivaju se da ostave neki novčani prilog.

Stanovnici većeg sela, Bena, delom žive od turizma - od donacija, prodaje ručno tkanih saronga, marama, šalova, orašastih plodova koje prikupljaju, čiste i pakuju... - a delom od poljoprivrede, pošto je zemlja u vulkanskom podnožju veoma plodna i pogodna za uzgajanje najrazličitijih kultura.

Primećujem da na balkonima ispred kuća sede mahom jako stari ili pak sasvim mala deca. Vidim samo dva mladića od možda dvadeset pet godina, koji se lenjo izležavaju na ulazu u Benu. Dok obiđem sve, završiće se i člasovi u školi u obližnjem selu, pa će desetina dece pojuriti svojim kućama. Zastaće na parkingu, kod mog bicikla, i bez ustezanja krenuti da pipkaju sve na njemu što im privuče pažnju. I silno će se naljutiti kada dotrčim nazad i zabranim im da to rade. Jedan od onih momaka sa balkona, koji pomalo govori engleski, izviniće mi se i ponuditi da preparkiram bicikl ispred njegove kuće. Zahvalno ću prihvatiti.

*

Deca na Floresu me prilično neprijatno iznenađuju. Osim što su nepodnošljivo bučna i napadna kada me ugledaju, pa jure za mnom a mnoga i pokušavaju da zgrabe moje bisage, često mi traže i pare. Dobace ono: „Hey, mister!" i odmah dodaju „Give me money!" pružajući ruke prema meni. Neka među njima dovikuju mi i „Fuck off!", cerekajući se na sav glas. U mestu Ruteng vlasnik hostela mi je objasnio da je ovo poslednje loš uticaj filmova i da smatraju da će biti cool i fancy ako strancu kažu da odjebe.

„A to što traže novac?", pitam. To je započelo otkako sam se domogla asfaltnog puta. Tokom dvodnevnog pedalanja kroz ona zabačena sela, ništa slično nisam doživela iako su ono neuporedivo siromašnija naselja nego ova duž  glavnog puta Trans-Flores. Ono što me jedi je što nije reč o prosjačenju kao traženju milosti, već o zahtevu s punim pravom, kao da stranac mora imati novac i želeti da ga njima da. I ne rade to samo mala deca, već i stariji đaci pa i odrasli. Stoje kraj puta čekajući autobus ili samo ubijajući vreme, i kad me opaze, vrisnu: „Hey, msiter! Money!!!", ispruživši ruku.

Na jednoj krivini sačekalo me je dvadesetoro male dece. Skičali su i vrištali pripremajući se da me pozdrave kad budem prošla kraj njih. Čula sam ono 'bule' i kako uvežbavaju pozdrav. Iza njih je sedeo čovek od svojih šezdeset koji ih je, očito, podučavao šta i kako da kažu. I kada sam im se dovoljno približila, deca su zagrajala: „Hey mister. Money!" sve istovremeno pružajući ruke prema meni.

Pomislila sam da verovatno ne znaju da to što rade nije u redu, ali onda sam imala susret sa četvoricom dečaka od možda dvanaest godina. Zamolila sam ih da pridrže moj bicikl dok podignem lanac koji je spao u zaglavio se. Jedva su dočekali i spremno mi pomogli. Kada sam završila, pitala sam ih za dozvolu da ih fotografišem. A onda je jedan među njima uzviknuo: „Money-money!" Nisam stigla ni da reagujem a tri male šake njegovih drugara poletele su prema njegovoj glavi kobajagi ga tukući što mi je tražio novac. Nema sumnje da znaju da to ne treba raditi.

Pa, zašto onda rade?

Mogući odgovor dobila sam skoro mesec dana kasnije, u Džakarti, od mladog Indonežanina koji radi u jednoj kompjuterskoj firmi. Objasnio mi je kako je u poslednjih dvadesetak godina došlo do otvaranja zemlje, odobreni su mnogi inostrani TV programi i satelitski kanali, internet je dostupan, pa ljudi vide kako se u svetu živi. Za belce se vezuje da imaju novac i, delom zbog vekovnog kolonijalnog sistema koji -- pravilno! -- smatraju vremenom okupacije i izrabljivanja, a delom zbog one svoje 'razmaženosti' u kojoj su uvereni da na nešto imaju pravo, mnogi misle kako turisti naprosto treba da im daju pare. Tek tako, bez ikakve njihove zasluge, zato što stranci imaju a oni, domoroci, nemaju.

„Ali to nisam srela nigde osim na Floresu", primetim. A upravo sam od ovog ostrva očekivala da će biti nekako najotvorenije i najnaviknutije na strance, budući da je i mnogo pre Balija postalo turistička meka - zbog čuvenih Komodo zmajeva.

Moj sagovornik nema objašnjenje. No meni se čini da je turizam kriv za sve.

*

Tokom dvonedeljnog pedalanja po Floresu srećem samo dvoje cikloputnika iz Švajcarske. Prosto mi je neverovatno da nema više putnika na biciklima, iako je nesumnjivo tura na Floresu najteža od svih na idnonežanskim ostrvima.

A onda mi se jednog dana u susret dokotrlja Farid, Indonežanin iz nekog grada na centralnoj Javi. Kako me je ugledao, tako je počeo da se smeje. I to je osobina Indonežana - da se stalno smeju: zato što im se nešto sviđa, ili što je neko rekao nešto smešno ili glupo, ili zato što nešto ne znaju ili znaju, ili zato što... razlog uopšte nije bitan. Važno je biti pozitivan i vedar, i nikad ne pokazivati neraspoloženje, umor, ljutnju. Često je taj smeh zarazan, kao sada u ovog momka.

Pre pet meseci krenuo je biciklom na put do Kupanga. Ali kakvim biciklom! Prastarim čeličnim Humberom sa tri brzine. Njegovo sedište sa federima i napred i pozadi jedva se drzi na okupu. Bisage su pozajmljene od oca koji je radio kao poštar raznoseći pakete na motoru. Na takvom biciklu i sa takvom opremom Farid je prešao oko 6000 km vozeći duz Jave, Balija, Lomboka, Sumbave i sad Floresa.

Za prethodna ostrva još i nekako, ali na Floresu nema ravnog puta duze od jednog kilometra. Pitala sam ga kako vozi na svim tim uzbrdicama od kojih sam ja već premorena jer se u jednom danu najmanje dva puta penjem po nekoliko desetina kilometara. Kroz širok osmeh Farid mi pokaza da gura. I ponovo poče da se smeje na sav glas, onim svojim zaraznim smehom.
Postideh se zbog svog Brooks sedista i kasete sa devet brzina i točka od dvadeset šest inča sa neprobušivim gumama i svojih Crosso bisaga i GPS-a... i zakleh se da ću se setiti ovog momka i njegovog radosnog smeha svaki put kad samo pomislim kako mi je teško ili kako nešto nemam...

*

Slučajno, pogodilo se da mi je za kraj ture po Floresu i ujedno Indoneziji ostalo da posetim najturističkiju od svih indonežanskih atrakciju - prebivalište Komodo zmajeva. Reč je o najvećim živim predatorima na svetu, varanima dužine i do tri metra, koji teže osamdeset do sto kilograma. Prvenstveno su strvinari, iako ubijaju i u lovu. Njihov ugriz je snažan kao ugriz hijene. Nemaju otrov u ustima ali u njihovoj pljuvački nalazi se ogroman broj bakterija koje su smrtonosne jer uzrokuju tešku infekciju rana. Ukoliko ne uspe da u napadu ubije svoju žrtvu, varan je prati, nekad i danima, čekajući da otrov deluje ili da žrtva dovoljno oslabi kada će uginuti.

Plen Komodo zmajeva su divlje svinje, jeleni, manji sisari a nekad i ljudi, a kako napadaju sve što je slabije od njih, to proždiru i svoje mlade. Ranije se često dešavalo i da otkopavaju ljudske leševe koji nisu zakopani dovoljno duboko, a mnogi ljudi postradali su od njihovog ugriza.

Vodič moje grupe koju čini nas troje, a koji je sebi nadenuo ime Fidel Kastro, prepun je raznoraznih priča o Komodo varanima. Neke su istinite a neke su legende, no ja ga svejedno podstičem da što više priča. Tako, pomalo se stideći i stalno se ograđujući rečima kako 'niko od turista u to, naravno, ne veruje', Fidel Kastro nam prenosi legendu o nastanku ovih predatora.

U selima na ostrvu Komodo i Rinća veruju da je svet nastao od boginje Ore. Ona je, bezgrešnim začećem, rodila sina po imenu Nađ i ćerku po imenu Komodo. Tako su zapravo ljudi i zmajevi braća i sestre. I dan danas, tvrdi vodič, dešava se da žene iz tih sela rađaju blizance - čoveka i životinju, muškarca i zmiju, ili muškarca i majmuna. Primetim da je životinjsko obličje izgleda rezervisano samo za žene, ali Fidel ne razume moju primedbu. Iako je rođen u selu na Rinći i rastao okružen zmajevima, kaže da ne zna mnogo toga te da će biti najbolje da kasnije na izlazu pitam za neku knjigu u kojoj je sve objašnjeno.

Fidel Kastro nam priča i o tome kako je pre petnaestak godina izgledalo ovo mesto. Na ostrvo se nije moglo iskrcati jer nisu postojale luke, pa su se turistički brodovi ukotvljavali dalje od obale, a onda bi domoroci došli po njih čamcima. Prevezli bi ih na ostrvo i poveli do mesta gde se Komodo zmajevima dostavljala hrana. Poslednjih nekoliko godina, osim što su izgrađene ruke na oba ostrva, prekinuta je praksa hranjenja zmajeva. Na taj način, održava se njihov prirodni instikt za lovom. A love samo rano ujutru, po hladovini, između šest i devet, a posle toga ceo dna uglavnom prespavaju.

Uz pomoć malog trika varani se mame da 'prilegnu' u blizini baraka, kraj kojih vode i staze za turiste. Svakog jutra ribari donose svoj ulov u kuhinju i miris krvi privlači predatore, pa nakon jutarnjeg lova, poležu oko barake. I čekaju. Kada su siti, uglavnom su bezopasni za ljude, ali ipak treba držati rastojanje od tri do pet metara. Više je slučajeva kada su zmajevi ugrizli neporezne turiste, koji su svi završili sa teškim oblicima sepse. A pamti se i nestanak jednog švajcarskog fotoreportera, iza kojeg je ostala samo njegova kamera. Njegovi ostaci nikad nisu pronađeni.

Upijam svaku reč. Snimam akcionom kamericom i naizmenično fotografišem aparatom. Imamo sreće, jer najpre naiđemo na grupu od pet varana koji dremaju ispred kuhinje. I baš kada nam vodič objasni kako su Komodo zmajevi kanibali jer jedu svoje mladunce, jedan varan se pridigne. Ugledavši bebu-zmaja, koja se sa drveta, gde žive do treće godine radi sigurnosti, spustila na zemlju, krenuo je da je ulovi.

Potom nam put preseče jedan prilično ljut zmaj. Gotovo do poslednjeg momenta čini se da smo na njegovoj putanji i da ćemo morati da pobegnemo ako ne želimo da nas napadne. Ali naš vodič, koji, kao i sve njegove kolege, nosi štap sa rašljama na vrhu za odbranu, tvrdi da smo bezbedni. I zaista - zmaj nas zaobiđe.

Na kraju, ugledamo i ženku Komodo koja kopa rupu za polaganje jaja. Zmajevi zapravo koriste gnezda ptica koje se zovu Kivi ptice. Zatečene rupe samo prodube za oko jedan metar i ženka potom položi jaja. Od dvadesetak, izlegne se samo dva-tri. I čim se izlegu, bebe su sposobne da same prežive, te beže na drveće na koje odrasli zmajevi ne mogu da se uspenju zbog svoje težine. Na drveću ostaju do treće godine, hraneći se insektima i manjim sisarima. Njihov ugriz postaje smrtonosan tek kada prvi put pojedu neku strvinu.

„Ja l' bilo dosta?", pita nas Fidel Kastro.

I ja i dvoje Holanđana u mojoj grupi, odgovorimo potvrdno. I zasita - jeste dosta. Imali smo sreće da da vidimo toliki broj zmajeva, u raznim akcijama, i uzbuđenja je bilo i previše.

Da sam pisala scenario za najlepši mogući završetak moje ture po Indoneziji, ne bih smislila bolji.

Fotografije Floresa su ovde.

Fotografije Komodo zmajeva su ovde.