Kako je napolju?

Sedeli smo u jednom mirnom ali otmenom restoranu, izvan centra grada i pili Erdinger, ono nemačko pivo koje baš volim, ali ga retko pijem, ne zato što nemam para, ne, ne, već zato što mi više prija Lav, ili ''Zaječarac'', ali kad god dođe on, iz belog-što se kaže-sveta, onda moram da se prepustim uživanju u pivu za koje u jednom ovakvom eminentom restoranu čovek mora da izdovoji trećinu svoje bedne dnevnice, ali Bože moj, on pije samo ovakva piva i njegov stomak nije navikao na srpske ''otrove''.

Ćutali smo, gledajući sa strane, on je posmatrao neki bračni par u prisnom zagrljaju, uz obostrano golicljivo šaputanje na uho, dok sam ja, prateći ga usput u posmatranju njegove ''mete'', nemo gledao kako nemirne grane drveća izvan prozorskih okvira restorana, agresivno stresaju lišće sa sebe. Bio je kraj septembra, očekivale su se kiše, vetra je već uveliko bilo. Jesen je doba godine kada obično tonem u depresiju, kada nemam love, kada nemam, što se kaže, ni trunke volje za životom, ali uvek, nekako uspem da pobedim sve to. Tog dana je delovalo da neću uspeti da se iskobeljam iz čeljusti ludila, izazvanog mešavinom svih tih ''jesenjih nelagodnosti'' koje me, bez izuzetka satiru, bio sam jako nervozan, švorc, skroz-naskroz lud, da ne kažem neuračunljiv. On je to video na mom licu, ali nije ništa želeo da mi kaže: posmatrao je netremice onaj zaljubljeni, ''old-school'' par. 

 - I? Kako ti je tamo? - prekinuo sam neprijatnu tišinu koja je potrajala dobrih 5 ili 6 minuta.

- Kako? - reče, nakon što se trgnuo. - Pa, dobro, znaš već... Radim. Mnogo radim.

 - Dobro, barem znaš zašto radiš...

 - To da, ali opet... Ne mogu više, umoran sam. Planiram da dignem ruke od svega. Ili ću da se vratim ovde, zauvek, ili ću da otvorim svoju firmu tamo...

- Daj bre - uzviknuo sam, zatim otpio gutljaj belog Erdingera. - Znaš i sam da se nećeš vraćati. Uostalom, imaš slovačke papire. To je velika stvar, brate. Možeš da radiš tamo šta hoćeš!

 To da ima slovački pasoš, saznao sam od njegovog oca koji živi nedaleko od mene, koji je vlasnik prodavnice i kafića, u čijoj bašti svakodnevno sedi, gde mu se često i ja pridružim, kada ožednim ili kad želim da nešto novom saznam o svom drugu. Apsurdno zvuči, znam, odlaziš kod drugarovog oca, ispijaš s njim kafe i piva, kao pandur izvlačiš informacije o određenoj osobi, cediš ga do iznemoglosti, ne bi li nešto saznao, a ta osoba, zbog koje sve to činiš, jedan je od tvojih najboljih drugova. Pazi ovo: znamo se čitav život, odrasli smo, što se kaže, rame uz rame, pišali smo zajedno po ćoškovima, zvonili po kućama i bežali, poveravali jedan drugom i nastrože tajne, a sada, kada smo odrasli, i kada bi naš odnos trebalo da bude, takoreći - uzvišeniji, on ga je, počevši od onda kada je otišao iz zemlje, srozao do dna. Najpre je počelo tako što se nije javljao, pa, mesec-dva, otkako je otišao u inostranstvo, nije bilo glasa od njega, a onda, kada se javio, kukavički je prećutao da radi kao šef u firmi, i da ga je na to mesto postao vlasnik firme, inače očev pobratim. Obezbedio mu je najbolje uslove, dobru platu, udoban stan i pristojan auto. Kada bih se usudio da nabrojim i ostale stvari o kojima nije rekao ni reči, bio bi mi potreban čitav dan i mnogo praznih stranica, ali dovoljno je da kažem samo da napišem da smo tek posle par meseci saznali da je dobro, da radi, ali ništa o tome šta radi i ostalo... Večito se javljao pitajući isključivo o nama, a uvek je izbegavao kada bismo ga pitali šta radi tamo i kako mu je.  

Naime, otkako je otišao u inostranstvo, malo je reći da se promenio.  Te promene nisu one iz korena, ali svakako su promene.Ostale su u njemu neke stare navike po pitanju njega i njegovih drugova, tačnije mene, i još nekoliko njih koje neću pojedinačno implicirati u ovu priču, uvek se javi, to je  prosto jače od njega, pozove nas na pivo, u vožnju nekim besnim autom kojim se dovezao u Srbiju, ali ono, najvažnije, a to je, kako smatram, iskrenost, to se kod njega izgubilo. Zamisli, nije se usudio da mi kaže: Imam slovačke papire, eto, to je novo kod mene... Dok bih mu ja, svaki put kada se sretnemo, o sebi ispričao gotovo sve, do detalja. I to nije sve. Od njegovog oca sam, takođe, saznao da se tamo, napolju, osamostalio, vodi svoju firmu i lepo živi, ide u školu jahanja, bavi se veslanjem rekreativno, o čemu, skupa, ja nisam imao pojma. Te večeri sam se pretvarao da ništa o tome ne znam. 

- Pa dobro - upitah ga. - Šta radiš tamo, ovako, inače, pored posla?

 - Ništa - odgovorio je, - muvam se, levo-desno. Ti? 

- Dosta sam pričao o sebi - rekoh. - Znaš i kad sam kenjao, i kad sam pišao brate, znaš i koliko para dugujem i zbog čega dugujem? Znaš da sam u haosu s tatom, i da nemamo nikakve odnose, otkako je keva umrla... Znaš i šta radim, i gde radim, a znaš i da crkavam od posla za 20.000... Dinara, naravno - osmehnuo sam se.

- Majmune... znam sve. Nego ovako pitam kao, ti? Radi reda?

- Ikako ti je napolju brate?

- Kažem ti, radim pun gas... U stvari, da, ima nešto što ti nisam rekao? - reče.

- Šta? - iskolačio sam oči.

- Ma odvojio sam se brate, sad radim sam. Otvorio sam firmu. Pomogao mi je Deki, ovaj, znaš ga... Kod njega sam otišao, za njega sam radio...

- Znam ga, znam, naravno... Pa što nisi rekao jebote?

- Ma otkud znam, kad se čujemo na kratko uvek preko Whats App-a... Čekao sam da dođem ovde i kažem ti. Ali, nemoj ništa ovima iz društva da govoriš. Barem ne još uvek...

- Što?

- A otkud, znam, ima svi da me pitaju odma', kako to, šta, da ubacim i njih da rade...

- Pa dobro, znaš da je haos ovde... Mogao bi, realno, da nam pomogneš... Barem meni i Makiju...

- Nemate papire! Rekao sam ti još onda brate. Da imate papire, mogli bi odma' da dođete...

- Uvek ti papiri ! - uzviknuo sam.

Još uvek u sebi gajim teoriju da je to s papirima, s njegove strane, bila opšta glupost. 2011-te sam boravio u Norveškoj, radeći kao sezonski radnik. Naime, dobio sam papire na osnovu radnog ugovora, predugovora, tačnije, s kojim sam aplicirao u policiji. Kao jedna od ''najtežih'' država za dobijanje radne vize, pogotovo za ljude sa ovih prostora, pa makar bila i sezonska radna, niko, ali niko ne može da mi kaže da je zemlja (neću reći njeno ime), u kojoj on radi, komlikovanija po tom pitanju. Mislim da je posredi samo njegova nevoljnost, nevoljnost da nam pomogne. Nadam se da ne grešim, ali to je moje mišljenje.

Nastavili smo razgovor, uz povremeno otpijanje po kojeg gutljaja Erdingera, o tome kako je nemoguće da on, kao ortak,  ne može da nam, pomogne, i reši nas nekih pitanja, pre svega finansijskih, što će reći - egzistencijalnih, i kako je besmisleno što svaki put, kada on dođe, besomučno ispijamo piva koja on plaća, vozimo se kolima čije gorivo on finansira, i kako nas ''angažuje'' isključivo radi zabave i zezanja, a u nama, u meni i ortaku, pa i ostalim drugovima, duboko i nama je jedan ogroman bezizlaz, i borba koju vodimo sa njim, i borba iz koje je jako teško iščupati se, i za koju se pitamo do kada će trajati. Tvrdio je kako ne možemo tako lako da dođemo i da radimo, i da bi on najviše voleo da smo svi tu. Da, pomislih, baš bi voleo, onda ti ne bi jedini u ekipi bio ''baja'', već svi... To mu nisam rekao, a trebalo je. 

 - Hajde da dovršimo pivo - reče u jednom trenutku, - pa da se provozamo.

-Ma jeb'o vožnju - rekoh, vozi me kući.

- Stalno nešto mračiš, kao deda si jebote. Šta ćeš kući...

- Uhvatio me neki mrak - odgovorio sam. - A nemam ni love.

- Ne treba ti lova, ja plaćam sve.

 DOKLE? DOKLE VIŠE? NEMA VIŠE SMISLA, STVARNO... 

Odvezao me je kući, legao sam na krevet i razmišljao da mu se ne javim na telefon kada me sledeći put bude zvao. Ipak sam mu se javio, i to pre dan-dva... 

Kapetan Mekšefri