наспрам традиционалних облика веровања и језичких формализација их,они,духом у потрази, теже да дају подршку сумњивцима који не следе језик Цркве као пуки одјек прошлости,у размерама језичких слика и освешталих сижеа,него наслућујућ сложене поступке религиозне игре и драматизација,ироније,патоса,меланхолије и нарације која излаже каталоге постисусовског постојања,јалов труд улажу да се дорека Догме домогну.
e сад, овако када би реченичким бравурама (и мени додуше нејасним) ал' надођоше подсвешћу (ваљда) командоване наставио слутим да би се загубио у жуљавој теми раздробљених поимања мог погледа на Православну Цркву којој породичном традицијом припадам.
елем,
црквеноисторијска прича понуђена (нам) приликом ходочасничког обиласка светих локација по Јерусалиму намах ме је у противречје сагласности са мојим информацијама напабирченим у мноштву текстова по тој теми одредила.јасно ми је да на прошла времена морамо гледати очима прошлих времена но током 2000 година очи се отворише,знатижељније посташе,те сваког поимању истине склоног нешто копкали копка па стога и ја већ ево по' године од повратка из Свете земље битишем дилемичан зарад наглашене ми толерантности према радикалним идејама те у тињајућој невери о узајамном односу знања и Вере,јер указује се на неограниченост знања,Вере такође, уз наглашено отсуство њиховог узајамног ограничавања. даље,читајући текстове религиозне филозофије наслутих да је супротност знања и Вере само заблуда слабог сагледавања јер ако Веру посматрамо као подвиг одрицања од промишљене рационалности притом не укидајући истину знања тјст дужности да се сазнаје,научно знање је проницање у реалну али ограничену стварност јер је хоризонт сагледавања скучен, оно истинито казује о законима природе али погрешно о немогућности чудесног (да живот поседује многе димензије,дубине,текстуре и значења далеко изван домашаја наших уобичајених сазнања).
још је Берђајев указивао да се у скромности знања манифестије узвишеност науке док је скептицизам пре свега недостатак воље да се проникне у дубину свог карактера, а у жељи да самовољом уреди се Свет. Само умно сагледавање општих идеја као реалности постиже победу над ограниченом чулношћу ,што гносис Вере чини.у Еванђељу по Томи се јасно указује да је Царство Божје стање самоспознаје , а не неко . . . одређено место.
У нашем маловерном веку, веку широке распростањености неверовања, од Вере се тражи гаранција, па многи веле да би веровали,али не могу. Такви треба да се одрекну својих захтева према Вери а што би био пут да би о Вери уопште могли размишљати.П.Џилет пак верује да када би нестао сваки траг религија тако да се ништа од њих не пренесе наредним генерацијама,људи је никада не би створили на потпуно исти начин а када би са верницима могли водити аргументовану расправу,верника не би ни било.
на све претходно надовезује се и недорек смрти као узрок веровања, јер оно као појединачна неминовност људском роду пружа (лажну) наду крају трајања тјст у живот и после живота (у макаквој форми он био).религија одговара на онтолошку празнину коју открива свако ко схвати да ће једном умрети , да му је боравак на земљи ограничен,да се сваки живот кратко уписује између два ништавила.смрт се обично смешта на земљу у име вечности на небу.
Наравно ту је и незаобилази Ф.Ниче који јасно указује да . . уколико желиш смиреност онда веруј, уколико пак истину тражиш . . . . онда трагај.К.Саган на то додаје...не желим да верујем,желим да знам.
Ајд' па сад . .. (не)веруј.