Mi danas živimo u velikoj Srbiji

Šta će 

Vučiću opozicija, dosta su mu onaj Babić, Vulin i slični 

Izvodi iz intervjua koji je za portal Moj Novi Sad sa mnom vodio novinar Duško Domanović

Srbija kao društvo više ne postoji... Postoji teritorija koja se tako zove, geografski pojam. Ali kao društvo mi ne postojimo, zato što smo se sveli na tu teritoriju na kojoj neki ljudi, u nedostatku sposobnosti da se bave sobom i svojim životom, radije gledaju rijaliti programe. Onda, sa druge strane, imaš tu, uslovno rečeno, „elitu“, koja posmatra taj nesrećni svet i kaže „to je polusvet“. Ja kažem, čekaj, ukoliko tri četvrtine, ili četiri petine populacije u jednoj zemlji spada u polusvet, šta je sa nama koji sebe tu ne vidmo? Šta se sa nama dogodilo? Ukoliko smo u međuvremenu prespavali nekoliko decenija i nismo primetili da se taj polusvet oko nas toliko namnožio, da još malo pa neće biti ničega drugog, šta je onda sa nama, šta je sa našim vrednostima, šta smo mi činili da te vrednosti odbranimo?

Mnogi tu potonulost vide, čak i mnogi od tvojih kolega, umetnici, intelektualci, ljudi koji imaju prostor za javnu reč, ali ogroman broj njih ćuti. Da li je to samo puki strah, ili ima i te sračunate, lihvarske koristoljubivosti? 

Svakako je reč i o jednom i o drugom. Ja mislim da je to kompromiserstvo jedna od najružnijih osobina koje „krase" intelektualce u ovoj zemlji... Nema više prve, druge, ni treće Srbije. Postoji samo ta nevidljiva Srbija, a to su građani, kojima se niko ne obraća, čijim se problemima niko ne bavi, i ova druga, gramziva, poslovna, kvazi-politička, interesno povezana „elita“. Ja se ježim kada čujem taj izraz „elita“. Jer, da biste bili elita, prvo morate da budete odgovorni, morate da budete normalni, morate da budete moralni. Mi nemamo elitu, imamo pojedince, i ti pojedinci trenutno brane čast i ugled ovog društva i sâmo pravo da se nazivamo društvom...

 Kad pominjemo „elitu“ i pojedince, nedavno smo imali situaciju da je predsednik SANU, Vladimir Kostić, izneo svoj stav o Kosovu i da se potom na njega obrušila čitava lavina kritika i napada. Da li i to negde, samo po sebi, govori o tome koliko društvo u celini nije svesno uloge koju bi u tom društvu trebalo da ima intelektualac?

 Mi živimo u društvu u kom su političke stranke ubile demokratiju, u kom su ekonomisti uništili ekonomiju, ljudi u kulturi više ne veruju u svoju misiju, ljudi u medijima ne veruju u moć medija da se išta menja... A ako je sve besmisleno, šta je onda sa nama? Ja ne verujem u to da je sve besmisleno. Ne verujem da je angažman nešto što nema smisla, jer, ako nema smisla, onda je i život koji živimo besmislen. Što se tiče akademika Kostića, on je rekao ono što misli, a mi i na tom primeru možemo videti da ovde postoji trend da je mišljenje kao takvo problem. Ne šta misliš, ili kako misliš, nego vrlo često to što si se osmelio da uopšte misliš postaje problem. I dolazimo do toga da se javi predsednik države da kritikuje predsednika SANU. A mislim da bi bilo jako korisno, i za predsednika i za državu koju vodi,  kada bi manje mislio i manje govorio.

 Ako je kroz politiku nemoguće menjati stvari, da li, i gde, postoji taj prostor u kome stvarnost može da se oblikuje na jedan zdrav način?

 - Pokojni Srđa Popović, advokat, jedan od poslednjih intelektualaca koje smo imali u ovoj zemlji, negde godinu-dve pre smrti je rekao da on misli da političke stranke više nisu forma organizovanja koja ovde može bilo šta da promeni. I ja se sa tim slažem. Mislim da nekakve građanske inicijative jesu nešto što je neophodno. A što se samih stranaka tiče, mi ponovo imamo jednu dominantnu stranku, čak ne dominantnu, nego jedinu. Imamo premijera koji ima smanjen nivo tolerancije na opoziciju, a pritom ta opozicija uopšte ne postoji. I mislim da je to neka vrsta prećutnog dogovora te političke klase kojoj je istekao rok trajanja da održava taj privid postojanja političkog sistema, kako se taj sistem ne bi iznutra promenio. Te stranke, koje se nazivaju politčkim strankama, jesu glavni neprijatelji demokratije u ovoj zemlji. Pritom, ne mislim konkretno na Vučića i njegovu stranku. Ja sam, i onda kada sam zastupao bele listiće, Vučića posmatrao više kao posledicu, zato što ta građanska Srbija od njega ništa nije ni očekivala. Ona je očekivala od onih koji su na drugoj strani. I oni su svojim činjenjem, ili nečinjenjem, shvatanjem politike kao plena, doprineli i da Vučić pobedi i da on danas u Srbiji realno nema alternativu. U tom kontekstu, ja mislim da je šansa ovog društva u tome da na sledećim izborima Aleksandar Vučić osvoji apsolutnu vlast. Kad to kažem ljudima, oni me gledaju kao da nisam normalan. Ali ja mislim da je zaista jako dobro za Srbiju da sve maske padnu. Da padne maska i iluzija da imamo opoziciju koja se bavi izgradnjom društva i koja vidi probleme građana. Ona to ne vidi. I u tom kontekstu, ukoliko je izbor ovog društva Vučić, a on jeste izbor, i ukoliko je Vučiću glavni problem da sprovodi reforme opozicija, a nje, kao što vidimo, nema, onda ja mislim da je rešenje u tome da više nemamo opoziciju, da imamo samo vlast kao što je imamo, i da onda Vučić vidi šta će sa tom vlašću koju toliko želi, a da ovo društvo vidi šta će sa samim sobom. Suština je u tome da Vučića u ovom trenutku ne može niko da sruši bolje od njega samog. Njemu ne treba opozicija, njemu je dovoljan onaj Babić, Vulin i slični. Šta će ti opozicija, kad imaš takve ljude na vlasti?

Velika Srbija, zemlja bez ljudi

- Tokom devedesetih godina, društvo je dalo podršku ideji o „velikoj Srbiji", i mi danas u takvoj Srbiji, velikoj, živimo. Jer svaka zemlja je velika, kada u njoj nema ljudi. Srbija je danas toliko velika da uskoro u njoj nećeš moći da sretneš čoveka. Ja volim da posmatram ljude. I čim izađeš iz ove zemlje, ti na ulicama vidiš nasmejane ljude. Vidiš ljude koji su vedri, koji u nešto veruju. Ovde, nažalost, ima sve manje nasmejanih ljudi. I ja mislim da je nekakav vedar odnos prema stvarnosti, ma kakva ona bila, jedan od načina na koje ti možeš da odreaguješ, ako se već bojiš da govoriš. Možeš da budeš dobar prema komšiji, da budeš dobar čovek, da pomogneš nekome kome je pomoć potrebna, da naučiš te najteže reči u srpskom jeziku, kao što su „izvini", „molim te", „hvala"... Mi smo postali toliko imuni na verbalno i fizičko nasilje oko nas, da je sasvim normalan nekakav ishod da maltene na svakoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom imaš nekakav rijaliti i nekakav polusvet koji je dočekao da postane uzor deci koja odrastaju. Ako će ta deca da uče od nas ovakvih kakvi smo, onda budućnost Srbije jeste mračna. Ali ja verujem da ne sme i da neće takva biti. Ima u Novom Sadu jedna nova kampanja „Učim + Znam = Vredim", sa bilbordima dobre dece, mladih i uspešnih ljudi. To je jedna od lepših stvari koje su se u ovom gradu u poslednjih desetak godina dogodile. Da ta deca vide da taj uspeh nečemu vredi. Jer ovde ti se smeju kad si uspešan. U naše vreme, mi smo išli u biblioteku, i ja sam bio jako ponosan kad tamo odlazim da uzmem knjigu. A danas se deci koja idu u biblioteku njihovi vršnjaci smeju.

Kompletan intervju možete pročitatI OVDE - gde imate i mogućnost komentarisanja