Stadionska megalomanija

Поново се помиње стадион. То је добро, Србији треба један добар фудбалски стадион који испуњава све строжије стандарде које постављју ФИФА и УЕФА. Ствар, међутим, иде у сасвим погрешном правцу. Ништа чудно, али веома разочаравајуће. Тако то обично бива кад се кроз стадион пројектују много шире аспирације, поготово оне о „националном“.

    Стадиони су моја прва љубав. Један од разлога што сам се за архитектуру определио већ са дванаест година је био и сан да једног дана учествујем у пројектовању и градњи неког стадиона, по могућству у земљи. Правио макете, цртао, замишљао атмосферу на њима. Кад су сви скупљали сличице играча за СП у Француској 1998, ја скупљао само сличице стадиона и исечке из новина који су давали ретроспективу нових стадиона. Кад играм фудбал на видео игрици, уместо да прескочим оне генеричке уводе који имитирају почетак ТВ преноса утакмице, ја гледао без трептања јер се онда могао видети модел неког од чувених светских стадиона. Тад нисам имао ни рачунар ни интернет, то ми је била најбоља прилика да видим како је заиста изгледала чувена Маракана, чувени олимпијски стадион у Минхену, Камп Ноу, Вембли, Стадион Француске, Сан Сиро/Ђузепе Меаца, Олд Трафорд итд. Кад сам имао прву прилику да један и пројектујем, наравно да су ти стадиони били узор. Тако је и мој стадион које је требао да буде у Новом Саду(!) имао 80,000 места, огромне кровне носаче итд. Чак сам ишао и код других професора који предаје бетон у средњој школи да се посаветујем за тако гломазну конструкцију. Но, ја сам био дете од неких седамнаест година. Нити сам размишљао, нити сам марио о економској изводљивости и оправданости нечега тих размера. Тад није ни требало да се тиме бавим, с обзиром да је у питању школски пројекат у средњој школи. Да имам педесетак година и да сам премијер или председник фудбалског савеза било које земље, морао бих знати боље.

   Да сам премијер или председник фудбалског савеза размишљао бих о стадиону као о инфраструктури. Инфраструктура служи да омогући развој, или, још боље, да не спречава развој. Инфраструктура се унапређује да би одређене ствари биле могуће или драстично лакше. Да би било могуће да произвођач паприке из Лесковца понуди своју робу истог дана кад ју је убрао на највећој тржници у земљи, на београдској кванташкој пијаци, потребан је брз транспорт. Па то онда може да буде решено или брзом пругом или ауто-путем. Ауто-пут и пруга се не праве да буду за понос него да, пре свега, омогуће транспорт, па зашто бисмо онда стадион правили да буде првенствено за понос? Зар није стадион нешто што треба да омогући да се игра и гледа – фудбал! Стадион, национални, треба да реши веома конкретан проблем, а то је да репрезентација и клубови из Србије могуда играју међународне утакмице. За то је потребно испунити одређене стандарде који су прописани, а које постојећи стадиони у земљи све теже испуњавају. Ниједан од тих стандарда не прописује услов да стадион мора да буде највећи и најлепши у региону, нити да има педесет хиљада места!     Б92 је захваљујући озбиљним анализама Владимира Новаковића од пре скоро две године одлично испратио ову тему (ЛИНК 1, ЛИНК 2). Оно што недостаје тим сјаним анализама је који су конкретно ти стандарди које наши стадиони не испуњавају и колико кошта да се реконструишу тако да их задовољавају? Захваљујући искуствима земаља које су у задњих неколико година правиле стадионе и у којима се зна колико шта кошта, већ на први поглед је јасно да ће за стадион од педесет хиљада места бити потребно преко 250 милиона евра. За стадионе од двадесетак хиљада места неких 35-50 милиона. У поменутим анализама Новаковића прави се поређење Србије и Чешке које су готово једнаке по фудбалским потребама и традицији, величинама градова, али су њихови стадиони упадљиво мањи иако су њихови грађани упадљиво богатији, али зато новији и испуњавају све стандарде. Све земље у региону са којима се можемо упоредити, а које су економски „јаче“ од наше (или знатно веће, или знатно боље платежне моћи по глави становника, или обоје) имају мање националне стадионе од Србије и на њима поред репрезентације играју и клубови. Код нас је ситуација сасвим чиста, фудбалски стадион од неких 35,000 гледалаца би подмирио све потребе и Звезде и Партизана и репрезентације и осталих домаћих клубова да играју међународне утакмице, па и потребе становника да у тим утакмицама уживају, али се такво решење - не помиње.

   Управо тај спортски моменат који би требало да буде главни фактор је апсолутно запостављен. За искуства не треба ићи далеко, довољно је погледати искуство Србије са Комбанк Ареном. Кад кошаркаши Звезде и Партизана кажу да им је драже да играју утакмице у старом Пиониру него у Арени, јер је „боља атмосфера“ онда је јасно да веће и новије не значи и боље. У том смислу, ФУДБАЛСКИ стадион капацитета 35,000 гледалаца где су столице непосредно уз фудбалски терен, би за гостујући тим направио већи „пакао“ него Звездин стадион са свих 55,000 гледалаца раздвојених атлетском стазом од терена. Даље, полупразан стадион капацитета 55,000 даје тужну слику у односу на пун стадион од 35,000. Гледајући посету на нашим стадионима, а поготово посету утакмицама репрезентације јасно је да би та слика углавном била тужна. Финансијски моменат продаје улазница је посебно шкакљива тема у ери прихода од ТВ права и реклама, па двадесет хиљада више гледалаца, неколико пута годишње (ако и толико) уопште не морају да значе већи укупан добитак од продаје улазница, јер одржавање и изградња тако великог стадиона повећавају трошкове. То опет најбоље знају они у Арени, а да ли је неко анализирао њихова искуства, макар и грубо?

   Постоји још један проблем који би могао бити решен рационалнијим приступом идеји изградње стадиона, а то су у суштини два проблема – ФК Црвена Звезда и ФК Партизан. Они грађане коштају много. Не навијаче како би требало, него пореске обвезнике целе земље, па и навијаче Рада. Сваки од тих „клубова“ се башкари на својој ливади, на скупом месту у граду, на стадионима који су предимензионисани док у исто време дугују астрономске износе и примају помоћ од државе и компанија под контролом државе. Држава би могла да знатно уштеди тако што ће их сместити на заједнички, мањи стадион, на једној од те две локације или на некој трећој, јефтинијој где би трошкови одржавања по клубу били мањи, док би се друга локација (или обе) могле излицитирати у комерцијалне сврхе чиме би клубови остварили приходе којима би сервисирали своје дугове или уложили у боље тимове. Једино што те клубове може да спаси је да редовно играју европска такмичења, а то није могуће ако не плаћају плате играчима и ако су дужни по 50 милиона евра.

   Најзанимљивија опција би била да се један од два постојећа стадиона реновира и тако додатно уштеде паре за изградњу. Тако би један од њих могао да добије кров, савремену расвету, грејање терена, паркинг гаражу и остало што предвиђају УЕФА и ФИФА стандарди. Ипак, тешко да би било који од њих могао бити трансформисан у прави фудбалски стадион, без атлетске стазе. Кад смо код атлетике, ни она не сме бити заборављена због фудбала. Један стадион у земљи, рецимо онај у Новом Саду би морао бити оспособљен за међународна атлетска такмичења и претворен у атлетски центар целе земље и репрезентације (мислим да већ испуњава све услове), док би сви услови за тренинг, за шта трибине нису неопходне, морали постојати у центрима региона широм Србије што је свакако „кикирики“ наспрам цене једног стадиона.

 Оно што нарочито брине у целој овој причи око стадиона је то што се не помиње ни конкурс ни пројектни задатак, па чак ни студија економске оправданости подухвата, већ се о свему дискутује интерно, а од грађана се очекује само да плате (док наравно испада да све плаћа премијер лично из свог џепа). Оно што мене лично још више брине је да би овакав популизам и играње на ниске страсти какве су мегаломанија (нај, нај) и национални понос могао наићи на далеко ширу подршку међу грађанима (иако на друштвеним мрежама не изгледа тако). Сваки пројекат, сваки динар потрошен из буџета је прилика да постанемо боље друштво. Ми те прилике мегаломански пропуштамо, а главна цена, поред оне коју већ плаћамо ће бити испостављена касније, а колико ће то коштати и чега, бојим се и да помислим.