BUDI I TI DEO MAXI TIMA!

(sociološko-patološki eksperiment)

mali deo sveta, veci deo budzeta

Šta je gore: nezaposlenost ili besposlenost?

U mom slučaju- kombinacija. Nezaposlenost, besposlenost, radoznalost i još neka čudna opsednutost likom i delom Miroslava Miškovića, koja me prati već neko vreme. ... Ne znam, stvarno, kako to da objasnim, ali mislim da je počelo nakon što sam gledala b92 istraživanje u vestima: šta sve dotični gospodin poseduje? ... Ja se baš ni malo ne razumem u biznis. Ne umem sebi da predstavim kakav um treba da poseduje jedan takav finansijski imperator. Da li nekad prestaje da kucka u glavi? Da li sanja fiskalne račune ili indexe na berzi? Da li je srećan?!  

Da li toliki novac stvara nervozu? Ili baš naprotiv: ugodni osećaj ispunjenja?

Da li se ponosi sobom? I na kraju... kad osvojiš čitav svet, šta ćeš onda sa njim? ... Ja idem, šetam se, pazarim... Kupim „Nivea" mleko za telo; uđem u drugu radnju, recimo „Zaru"- kupim majicu; posle pređem u „Mango"- kupim suknju... Popijem kafu u gradu. Na putu gajbi svratim u samišku: hleb, mleko, pivo... i tako to. Kad dođem kući- novčanik prazan.

Zbogom lepi sati (oba sata) moga honorara!...

I sad, tu je ono... Ja imam iluziju da sam spiskala pare, bazajući po raznim radnjama, a to je u stvari - samo jedna. Mesec dana moga drkanja za tastaturom, nestalo je za dve čuke i što je najgore: sve se to slilo u istu kasu... pa i sutra, kad užickam od majke za cigare... i to opet ode istim putem... i tako svaki, svaki dan... i ljudi moji! To me fascinira!!!

Znam, naravno, da je u pitanju opšte mesto, ali eto- kažu da filozofija počinje kada se zamislimo nad poznatim stvarima. Zašto kažem: filozofija?

Zato što ja ne razmišljam toliko o tom praktično-ekonomsko-monopolističkom delu, već o pogledima na svet. I vrlo dobro vidim, da smo i Mišković i ja ljudi, ali da je ova planeta za nas dvoje sasvim drugačije mesto. I još da smo oboje na svoj način, u svom sistemu vrednosti, u pravu. Naprosto, moj se i njegov sistem nigde ne dodiruju... i ako nam se životi, ili bar bankovni računi susreću u mnogim tačkama. Volela bih da upoznam Miroslava Miškovića!

Makar na pet minuta. Volela bih da porazgovaram s njim, mnogo više nego sa nekim ljudima koji me zaista oduševljavaju. Volela bih da ga pogledam u oči, da mu stisnem ruku: „Bogavac, drago mi je" pa da posle mogu da kažem: ovo je čovek za kog zarađujem. ... Čudno, to.

Već par godina, razgledam plakate za akciju „POPUNI CV OBRAZAC! BUDI I TI DEO MAXI TIMA"... čitam taj uvek isti plakat, kad god ga okače, kad god čekam u redu, pred kasom... fantaziram. ŠBB-KBB. Šta bi bilo kad bih to popunila? Kako bi izgledao moj MAXI život, kako bih se uklopila u MAXI tim.

Nekoliko puta, odolela sam toj intelektualnoj provokaciji... Pretprošle nedelje, nisam uspela. Stavila sam flajer u torbu i ponela ga sa sobom, i ako nisam znala šta bih  tačno sa njim.

Dođem kući... pogledam. Kaže ovako: ime i prezime; datum rođenja; pol; stručna sprema. E, sad, tu ima da se tikuje: osnovna, srednja, viša i visoka. Posle: zanimanje; telefon; e mail; pa onda moje omiljeno: koja biste radna mesta izdvojili iz svog dosadašnjeg radnog iskustva. Hm. Onda opet prostor za tik. Kao, označite šta biste od ponuđenog voleli da radite: poslovođa, magacioner, kasir, mesar, prodavac delikatesa, prodavac na pijaci, prodavac u pekari... i tako to.

Koje vas osobine kandiduju za željeno radno mesto.

U kom biste gradu voleli da radite. I na kraju potpis.

Kažu, javiće se kada se uprazni traženo radno mesto.

Razgovaram s ljudima.

Jelena predlaže da zatražim posao na odeljenju delikatesa. Ja odbijam: mogla bih onom mašinom za salamu da isečem prst.

Boki misli da se okušam kao magacioner. Jelena negira: „Je l si ti normalan, ona hoće da se bavi javnim poslom!" ... Istina. Zar ovakav kadar da trune u magacinu?! Zar sam zato učila školu i išla na časove glume od trećeg osnovne?!

Kasa po sebi, nije loša... ali Višnja misli da ću se „usedeti". Pa, dobro, kažem, ja i tako mnogo sedim za kompom, navikla sam... a i nije da ne bih volela da saznam kako radi taj fiskalni program... Osim toga, kasirka može da bude i kreativna. Kao prvo, vrlo je zanimljivo gledati šta ljudi kupuju i u kojim kombinacijama. ... Višnja kaže da je to zanimljivo pola sata. Kaže: traži da budeš poslovođa! Ne, ne... imam tremu. Višak odgovornosti. Ali, pekara je super!... A i pijaca... isto... jedino što mora mnogo da se stoji... Vodi se čitava rasprava o tome gde su bolje mogućnosti za napredak. Ja mislim: na kasi. Pevušim: „Novac u rukama" ... Luka kaže: u pekari. Misli da u pekari imam šansu da se proslavim sloganom: „KRUH, SADA I UVJEK", posle kog će me prebaciti u marketing. A moj tata je pre par godina (kad je akcija prvi put bila u toku) smatrao da je to samo neko njihovo istraživanje. Kao, da gledaju koliko budala u Srbiji traži posao. Cerekali smo se smišljajući koja ću mesta izdvojiti iz dosadašnjeg (ne malog!) radnog iskustva... „Ako te stvarno pozovu", rekao je, „A ti idi na razgovor i reci da pišeš dramu o supermarketu... kao, hoćeš da ovladaš miljeom!" ... I ako je izgovor bio dobar, CV obrazac ipak nisam poslala...  I sad razmišljam o tome dok prevrćem isti takav cv obrazac u rukama: što da ne?!

... popunjavam. Sve iskreno. Svi podaci tačni. Iz ranijih radnog iskustva izdvajam: dramaturg, dramski pisac, tv scenarista, copywriter, urednik, novinar, performer, selektor festivala, književnik, moderator tribine... za kraj dodajem i: ulični prodavac. Istina živa! Na letnjem raspustu između prvog i drugog gimnazije, prodavala sam cvikere za sunce na uglu Kneza i Zmaj Jovine.

Volela bih da radim: u pekari, na kasi ili pijaci. U Beogradu. Part time, za početak... ako mi se dopadne, ostavljam pisanje i prelazim na puno radno vreme.  

Evo koje me osobine kandiduju za željeno radno mesto: komunikativna sam, prijatna, odgovorna, lepa i obrazovana, dobro govorim engleski jezik, ambiciozna sam i radna. ... Aha!

Drage tetke i ostali!

Sada će sva ta govorkanja o tome da „neću da se zaposlim, nego čekam ponudu iz Holivuda" - biti opovrgnuta! Ja hoću da se zaposlim!!!

A to mogu i da dokažem!!!

Ubacijem CV obrazac u kutiju, u MINI MAXIJU na Senjačkoj pijaci. 

Najzad će neko i mene socijalno, zdravstveno i penziono da reši.

Kad već sve pare ostavljam Miškoviću, zašto to ne bio baš on?!

Prolaze dani... Maštam o zaposlenju, koleginicama na kasi, zgodnom prodavcu sa delikatesa, kog ću zamoliti da mi nareže „300 grama Cece na CD" ... maštam o proslavi osmog marta na kojoj ću se istaći recitovanjem pesme: „MAXI MAMA", posle koje moj napredak kreće neslućenom brzinom.

Za samo godinu dana, tako govorim rodbini, ja ću preći u upravnu zgradu Delte. Piću kafu, a zatim ići u SPA sa Milkom Forcan, herself!... 

Nažalost, niko se ne javlja. 

I da znate da mi nije ni malo drago. 

Ipak je moj tata bio u pravu. Nije to nikakva akcija nego smrdljivo istraživanje. Miškoviću, Miškoviću- opet si me izradio.

Nema veze. Tetke su ućutkane. Kao: pokušala sam da nađem posao, ali toga u ovoj zemlji nema! Sve mora preko veze! Ne samo u pozorištu, nego svuda! ...

A onda, baš pre neko jutro... osam sati, ja legla u sedam, završivši esej o Čehovljevom Višnjiku...kad- u sobu ulazi Majka.

„Budi se", kaže, „Brže! Traži te Mišković!"

Da l me zajebava, ili šta? Đipam iz kreveta! Koji Mišković?

Kaže: „Zovu te iz Pekabete."  ...'Ladno. „Htela sam da im kažem da spavaš, ali sam onda shvatila da jedna radna i ambiciozna devojka ne bi trebalo da spava u osam"... Moja majka se ceri, dok ja bunovno podižem slušalicu.

„Dobar dan", kaže teta, „Gospođo Milena, Pekabeta ovde" ...

„Molim?"

„Pekabeta, gde ste ostavili prijavu za posao!"

„Aha... Mislite Maxi."

„Jeste, Pekabeta... Milena, kad biste mogli da dođete na razgovor?"

(đavo je odeo šalu! Ipak, treba ostati na nivou.)

„Recite Vi, kad."

„Pa, evo... Ja ću zvati našeg direktora prodaje da dođe u sredu, u jedan. Je l Vam odgovara?"

„Naravno. A gde da dođem?"

„Pa, ovde, kod nas, gde ste ostavili prijavu..."

Tu se slučaj značajno komplikuje. Mislim, u redu. Želim da radim u MAXIJU, ali baš u tom... gde po hleb dolaze sve mame mojih drugara iz osnovne... i po pivo sve tate svih mojih drugarica iz osnovne... I uopšte, znate... na senjačkoj pijaci, posedujem neki ugled i reputaciju. Naime, upala sam u rupu kod Milana Kalinića na TV PINKU, a i izašla sam u Glorijinoj rubrici „Moj kuvar". Nema sumnje da sam neka važna ličnost! ... I zar sad treba da odbacim to malo stečene slave?

Jelena donosi presudu: „Kad kažeš- moraš."

Danima smišljam izgovore. Kao: rekla sam da hoću da radim u pekari ili na pijaci, a u ovom MINI MAXIJU nema pekare ni pijace... žao mi je, ne mogu... Ili: znate, baš sam se zaposlila u Višnjici... Kad smo već kod Višnjice, moja Višnja smatra da u sredu treba da isključim telefon. Jelena, pak, da nije u redu da ispalim direktora prodaje. Boki misli da to i nije nikakav direktor, nego šef posluge. Ma nemoj! , ubeđujem ga. A odakle bi onda dolazio?! „Iz magacina. Ili tu, s tezge!"

Hmmm... Luku moja vest nadahnjuje pesnički: „Moja draga je pekarica, njezne koze, bijelog lica, od brasna joj kosa sijeda, kruh dok mijesi, mjesec gleda. Pisala je, nekad, drame, ali se drame ne dovrsavaju same, dok kruh ima dar da porumeni, sasvim sam, ostavljen u rerni" ... glasi njegov jutarnji sms. Baš lepo!

„Drago mi je sto me podrzavas u karijeri" , odgovorim kvaziduhovito.

Ali, sreda se bliži. „Kad kažeš- moraš" ... U utorak uveče, posednjeg dana moga intelektualizma, zvoni fixni telefon. Dobila sam, naime, na telefonskoj lutriji nekakav ručni masažer. Da dođem sutra u sedam u Grafičar, da ga uzmem. Čeka me piće dobrodošlice, i mogućnost da isprobam masažnu stolicu.

Spuštam slušalicu- prestravljena! „Ovaj telefon je postao izvor gluposti." 

Familija Bogavac uživa. Kažu: šta hoćeš, baš te je krenulo! U danu dobiti posao i ručni masažer- to neki ne dobiju za ceo život. Osim toga, kaže majka, masažer će ti biti neophodan, sad kad kreneš da radiš na pijaci. Žena se ukoči od tolikog sedenja... oh, Bože.

Ležem u krevet ranije. Ne završivši dramaturške obaveze.

Jbiga, rećiću reditelju, da ima razumevanja. Imam ja svoje prioritete, ne mogu na  sastanak, o stalnom zaposlenju, umorna.

Sutra. Osam ujutru. Zvoni telefon. Mobilni. Piše: MAXI.

U trenutku pomislim da sam prespavala jedan i kasnim. Oh, ne!

Javljam se oprezno. S druge strane Teta Pekabeta.

„Milena, Pekabeta ovde. Direktor se izvinjava, nešto mu je iskrslo, mora na put i stvarno ne može da dođe... Ja vam se takođe izvinjavam, čim iskrsne njegov prvi slobodan termin, ja ću vas pozvati na razgovor... Nemojte vi nas zvati, mi ćemo se vama javiti... Prijatno!"

Pametnom- dosta. Izgleda da me je direktor prodaje procenio kao zajebanta.

Niko se ne javlja... A ni masažer nisam podigla. Eto, tako. Iz revolta prema potrošačkom društvu. Sindrom: kiselo grožđe!

Još uvek maštam o stalnom zaposlenju. Makar i u pekari, kad me već ni jedno pozorište neće... Ali, ne i o poznanstvu sa Miroslavom Miškovićem. Od tog sam, detinjeg, sna odustala. Mislim, bar toliko držim do sebe... Sledeću priliku da me sretne, Mr Monopol će morati da kreira sam... HAHAHA! Tako gunđam sebi u bradu, dok se ukućani šale na moj račun. Kao da je to lepo... biti odjavljen za posao! Makar i ako je u pitanju prijava eksperimentalnog tipa. ... Osećam nekako da mi je eksperiment propao i što je još gore da nemam nikakve šanse za penziju... Stojim, baš, eto danas, na kasi... Kasirka nepismena i neljubazna, prazan pogled, loš ten... Stojim tako na kasi. Pitam se: zašto ona a ne ja?!

U MAXI dilemi

MINI Bogavac