Umberto Eco, štrumfovi, SKOJ i Beograd osamdesetih

Nema ravnodušnih kad se pomenu osamdesete godine XX veka. Glorifikuju ih (jugo)nostalgičari, ocvali marksisti, samoupravljački neradnici, lezilebovići raznih vrsta ali i nekadašnji rokeri, neostvareni umetnici, sanjari i naivci koji nikad nisu sazreli pa su odjednom zaprepašćeno shvatili da im (onaj) život prođe. Demokrate ispod Slobinog/Vukovog/Dražinog/Nedićevog/Koštunicinog/Čedinog/Tadićevog i ostalih šinjela, veliki Srbi i pravoslavci čije srpstvo i pravoslavlje počinje Osmom sednicom danas tvrde da onomad ništa nije valjalo (valjda su im valjali stanovi koje su od države dobili). Klinci koji osamdesete ne pamte sluđeni su i pokušavaju da se snađu u ludilu tuđih sećanja ali nemaju na šta da se oslone - nigde na području bivše Jugoslavije nije stvoreno ni jedno jedino delo u bilo kom žanru koje bi tu deceniju koliko-toliko pošteno opisalo. A bila je ludački interesantna, pomalo šizofrena, rascepkana, slojevita i najviše od svega - dinamična.

Do početka osamdesetih Beograd je taman nekako bio postao koliko-toliko grad. Normalni su bili normalni, seljaci su bili seljaci ali su svi ipak živeli u istom prostoru i vremenu bez preterane frke. Muzika je bila ludački dobra - i pored silnog foliranja bilo je ponešto za svakoga, strane ploče su se normalno nabavljale, koncerata je bilo na sve strane. Glavni su bili SKC i Dadov.

Alternativa je cvetala iako su se povremeno oglašavali kojekakvi počešljani skojevci u lošoj garderobi da upozore kako omladina skreće sa Titovog puta ali se na njih niko normalan njie previše obazirao. Bilo je to vreme paralelnih svetova: ako si hteo da budeš starmali komunista - izgledao si i ponašao se kao Tahir Hasanović, Goran Gnus ili kasnije Ivica Dačić; ako si hteo da budeš normalan... e tu si već imao mnogo širi raspon.

Mogao si da budeš panker, roker, šminker i svašta još, ko bi se danas setio svih subkultura. Muzička osovina Beograd-Zagreb savršeno je funkcionisala, međusobno su se terali da budu još bolji. Prva prava ploča osamdesetih u Beogradu bio je Paket aranžman.




U BG tada nije postojao ni jedan klasični kafić. Sedelo se po kafanama (niko nije sedeo samo u jednoj i kombinacije su bile interesantne). Beograd se u svemu takmičio sa Zagrebom, ostali gradovi praktično nisu postojali. Osim u jednome: Sarajevo je imalo kafiće.

Ko nije imao devojku u Sarajevu bio je šonja i peder, Ja sam imao E. i znao sam napamet red vožnje Sarajevo ekspresa: u 4 popodne iz Beograda, taman si u 10 uveče u Sarajevu i pravo u život. A tamo te ama baš svaki Sarajlija dočeka sa pitanjem kako to da u BG nema ni jedan kafić a u SA preko 100. Onda se otvorio Zlatni papagaj, inače oduvek seljačko mesto koje nikad ništa urbanog nije imalo - ali bilo je prvo pa je zaslužilo i pesmu.



(Nema nigde poštene slike - kad ukucaš zlatni papagaj u Gugleta izlaze sve neke ruralne balvan-barake i nedajbože face kao što je Koštunjavac Dule Radulović!).

Elem, sve je ovo bio preširoki uvod, čista digresija za publiku. Onomad bijahu postojali i studentski mediji. Student je bio nedeljnik, zvanično glasilo Saveza omladine, i povremeno uopšte nije bio loš, zavisno od toga kakva se ekipa urednika skupi i ko je od njih bivao karijerista a ko šmeker. A "ozbiljni studentski časopis" za "društveno angažovane teme" Vidici, bio je sprat iznad, i izlazio dvomesečno (formalno kao dvobroj jer uredništvo je bilo previše lenjo da nešto radi baš svakog meseca). Urednik Vidika bio je Željko Simić, starmali i karijerista, kasniji Slobin ljigavac, onaj što je potpisao sporazum o normalizaciji sa Hrvatskom pa se trtio nudeći se za ministra spoljnih poslova sve dok ga nisu snimili kamerom kako u kući Miše Grofa krade domaćinu 500 maraka i polovne parfeme (naravno, kao i sve gnjide i on se reciklirao i sad je uvaženi redovni profesor nečega na nekakvom udbaškom "fakultetu", onom što ga je od švercera oružja Orhana Dragaša za dug preuzeo neki penzionisani udbaš Đorđević, sve sami doktori znanosti i redovni profesori).



Žeks je bio ortodoksni marksista, dosadan starmali zaljubljen u samog sebe, koji je objavljivao dosadne teme, prežvakavao kojekakve brežnjevizme koje niko čitao nije ali su se njemu negde u nekim komitetima pisali neki sluganjski ideološki poeni. Za vrat mu je duvao zamenik, potuljeni ali lukavi Saša Jerkov, koji je samo čekao da se ŽS politički oklizne pa da postane kalif umesto kalifa. Ali i ŽS je znao za jadac pa je insistirao da i AJ učestvuje u uređivanju svakog broja, i to, kako kažu insajderi, na način da nikad ne bude jasno ko je za šta zaslužan ili kriv, pa ako krenu da lete glave da se stvar razvodni...

E, evo sad suštine:

Negde s proleća 1982. (da vas ne zavara činjenica da se formalno radilo o januarsko-februarskom broju, po običaju je kasnio i izašao negde u aprilu) izađu Vidici posvećeni ruskim semiotičarima, većinom dozlaboga dosadnim marksističkim mrsomudima.



Prebirajući po smaračkim sovjetskim prtljavinama, naletim na tekst Umberta Eka o semiotici štrumfova, kurvinski ututkan negde između Bahtina i Ivanova. Pročitam - odlepim!

Za Eka sam, naravno, znao ali po njegova dva ranija teorijska dela, Opera aperta i La struttura assente, oba značajna i interesantna (kasnije sam popunio rupe u poznavanju Eka i ostalim ranim delima od kojih su neka možda i važnija od ovih najpoznatijhih). Sasvim neočekivani Ekov biser uvaljen usred dosadnih marksista potpuno me razbio, od izbora teme do pristupa. Duhovito, naizgled lagano, gotovo neobavezno ali jasno, snažno, teoretski potkovano, protumačeno i potvrđeno mimo ikakve sumnje.

Ni dan-danas ne znam ko je odlučio da objavi taj čuveni Ekov esej Schtroumpf und Drang - moguće je da je to bio glodur Simić ali i zamenik Jerkov. Ne sećam se ni ko ga je preveo, nemam više te Vidike, nestali su sa celom mojom zbirkom knjiga, ploča i svega ostalog, tokom mog života u inostranstvu, jer je osoba kojoj sam poverio da vodi računa o iznajmljenoj garaži-skladištu zaključila da je bolje da lovu koju šaljem uzme za sebe a sadržaj baci jer "to su ionako bile samo neke stare knjige" tako da od celog života pre 30. imam dve kutije od cipela bezveznih sitnica. Ne kukam, ipak sam prošao bolje od mnogih koje znam.

Tekst me toliko oduševio da sam odlučio da idem kod Eka. Na jednom fakultetu tada sam bio na 3. a na drugom na 2. godini. Eko je predavao u Bolonji a ja sam svakako nameravao da ponovo preko leta idem u Romanju, gde sam, između Bolonje i Ravene, nekoliko godina preko leta a ponekad i u sezonama setve i žetve radio kao traktorista, kombajner i buldožerista. Doduše, leto nije baš najbolje vreme za nalaženje profesora - nisam našao Eka ali sam bar kupio nekoliko njegovih (stručnih) knjiga da se dobro pripremim. Pored njih bio sam već pročitao Ime ruže koja mi je, kao i većina potonje Ekove literature uz izuzetak Baudolina bila vrlo dosadna. (Ne baš u rangu Foknera ili Nabokova koji mi ostaju reper za smaranje ali vrlo blizu).



Posle sam se bogznakako svađao u Jugoslaviji kad je Ime ruže prvi put prevedeno (mislim 1984.) i kad su me raznorazni koji su bili čuli da sam upoznao Eka potezali da kao nešto pričam a ja jednostavno nisam imao šta da kažem osim da mi je knjiga dosadna. Doduše, kad sam pročitao Fukoovo klatno shvatio sam koliko zaista dosadnu knjigu čak i genije kao što je Eko može da napiše.

Ali nisam ja kod njega išao radi literature. Negde početkom 1983. konačno sam otišao u Bolonju. Eko me nakratko primio ali je bio rezervisan ili se bar meni tako činilo. Ipak, bio je ljubazan i pozvao da se javim kad diplomiram, da on ne zna procedure za upis ali ako može da će pomoći. No, meni se potrefilo da sam, kratko po diplomiranju, dobio izuzetnu priliku da odem da radim u inostranstvo te sam rešio da će Bolonja sačekati. Usput sam polagao ispite na postdiplomskim, odobrena mi je željena teza za magistarski, čak je zahvaljujući mom profesoru R. prihvaćeno i da imam ko-mentora izvan Beogradskog univerziteta. Kad sam se vratio već sam bio prilično odmakao sa pisanjem teze i rešim da odem kod Eka da se konsultujem sa njim. Iskreno - više da bih mogao da ga pomenem u magistarskom nego što sam mislio da će mi stvarno nešto pomoći.

Sećao me se, no kad mi je rekao da ima samo desetak minuta mislio sam da će kurtoazno da me otkači. Ali kad sam mu pokazao prvu verziju rada i najavio da bih hteo da čujem njegovo mišljenje jer bih da posle dođem kod njega na doktorske, odmah mi je ponudio termin za 2 dana i telefonom najavio studentskoj službi da "šalje jednog doktoranta iz Jugoslavije da mu objasne statusna pitanja". Tamo su me lepo primili ali ubrzo je bilo jasno da se ništa neće moći obaviti te školske godine zbog nostrifikacija i kojekakvih birokratskih rokova te da imam praktično celu godinu da sve sredim.

Naravno, ako me primi Umberto Eko, o čemu je odlučivao samo on.

Dođem u zakazano vreme, nosim rad na jeziku koji ne razume, ali računam bar će literaturu prepoznati. Pričam ja, objašnjavam kako sam postavio teze, on gleda literaturu (a baš sam se bio potrudio da nađem najnovije radove, većinom anglosaksonske, takva tema i oblast, pola ušteđevine sam tih godina ostavio u Foylesu) i prekine me pitajući me za autora za kojeg nisam ni čuo, nekog Francuza. Ajde, tu se izvučem sa obećanjem da ću ga pročitati, potegne on drugog - opet ja ni mukajet. Krene tako on o nekim temama i radovima o kojima ja ne znam ništa ili tek ponešto, nedovoljno, krene da me preskače, ali sasvim razložno i kulturno, ne iživljava se nego mi na fini način pokazuje koliko rupa imam. Već vidim sebe kako kupim prnje kad - spomene on nešto Sredozemlje, ne sećam se kojim povodom; ja na to nešto o Brodelu i krenemo tu u priču koja nikakve direktne veze sa mojom tezom nema, niti ja njega nešto pitam, niti on mene nešto vodi i navodi nego tako razgovaramo.



To me podseti na moje polaganje najtežeg ispita na fakultetu, četvorosemestralnog iz ključnog predmeta, ispita zbog kojeg se masovno napuštao fakultet, a koji sam bio ostavio za "kad dam uslov pa polako" pa mi se odužio do januara naredne godine: izvučem pitanja, spremam se, spremam... i odustanem. Profa me samo ošine pogledom bez reči... dođe april i ako ne položim ne mogu da polažem godinu koju sam već odslušao... te tako pod presijom sednem da odgovaram i već na prvom pitanju krenu digresije te na kraju mi o koječemu, od Platona do protestantske radne etike, pun sat i 10 minuta a sirota asistentkinja krši prste, gleda na sat i kuka "profesore,imamo još 20 prijavljenih". Te čuveni strašni N. meni upiše desetku, ustane, pruži ruku, "kolega Krkare, čestitam, ovakvu desetku još u životu dao nisam!". Na šta ja zalebdim pun sebe, sednem na mesto a moja drugarica koja izlazi već 10. put ali nikako da se osmeli da odgovara (sin joj je bloger ovdašnji, znaće o kome je reč) kaže ja stvarno ne znam na šta je on tebi dao 10, niste uopšte pričali o temi!

Dakle nastavismo tako Eko i ja po Mediteranu, krene priča o mitovima (kojima su se bavili i on i Brodel) te mu pomenem kako sam u Pandžširu u Afganistanu sretao plavooke Tadžike i Pamirce koji o Aleksandru Makedonskom pričaju kao da je pre dva meseca bio u njihovom selu a baš se juče upokojio... Tako provedosmo skoro dva sata u fascinantnom razgovoru, sve dok ne dođe neko na vrata ko je takođe imao zakazano. Pređemo na organizacione stvari, kažem ja njemu kako nikako neće moći sve da se sredi da dođem na jesen nego godinu kasnije, veli on bujrum i tako se rastasmo.

Kratko potom mene sasvim neočekivano pozovu da konkurišem za jednu ekskluzivnu specijalizaciju u inostranstvu, nešto što se ne propušta, položim, odem tamo, pripreme za Bolonju ostanu za kasnije. Vidim da ću teško stići da sve uradim u prvobitno planiranom roku. Nema veze, ako bude još godinu kasnije opet je to doktorat kod Eka u Bolonji. Te godine sam ga posetio još jednom, u Milanu, ali taj razgovor nije bio ni približno čaroban kao onaj dvosatni. Napisao sam i poslao mu pristupni rad, esej na osnovu kojeg je trebalo da mi se formalno odobri doktorat, pismima smo dogovorili tačnu formulaciju teme.

No kako nije kome je rečeno nego kome je suđeno, u međuvremenu Knez Mihajlova/Francuska/Kneza Sime Markovića/Banjica izbaciše Slobu Slobodu i pokrenuše se antibirokratska revolucija i ostali demokratski procesi u vaskolikom Srpstvu te se planovi poremetiše i promeniše i ja odoh drugim stazama i ne doktorirah kod dobrog i simpatičnog genijalnog čikice Umberta u Bolonji. 








Sreo sam ga još jednom, 2000. ili 2001. na nekom seminaru u Rimu, ispričasmo se kratko ali srdačno. Nikad mi nije palo na pamet da mu tražim da se slikamo zajedno, to je bilo vreme pre kulture selfija, ali nešto kasnije stigoše mi poštom fotografije sa tog seminara (još su se štampale fotke) i bude jedna na kojoj razgovaram sa Ekom: ja mašem rukama on se smeje. Lepa slika - samo nemam pojma u kojoj je kutiji. A ne mogu ni da se setim šta sam pričao da se tako smejao.