Gost autor: Highshalfbooze
Сиротиња као хронична болест друштва
Систем зимске помоћи одомаћио се како у многим већим , тако и у мањим нашим градовима. Општинске у праве тих дана aпeлyjy на имућније грађане, да се својим прилозима сете сиромашних и незапослених, а и саме из својих срестава одвајају извесну своту за исту сврху. Помоћ ове врсте, и ако незнатна, тренутно задовољава, јер "поклону се очи не гледају " . А из године у годину помoћ ова постаје све неопходнија.
У целом свету постоји сиротиња, и да није сиротиње опште народно благостање било би на врхунцу. Сиротиња је жива у барометру која мање или више показује степен економско-социјалног живота. И докле год се живо и гласно говори и ради на прикупљању милостиње у виду зимске, или које друге помоћи, дотле знамо да постоји сиротиња, а истовремено и то, да се ништа темељито није урадило да се број сиротиње сведе на најмању меру.
Сиротињу не треба "помагати", како се то у ствари данас чини, већ је треба онемогућити, учинити да се сваког дана бар по један човек спасе сиротиње. Помагати сиротињу овако како се то данас практикује, значи продужавати и одржавати сиротињу као сиротињу, без стварног спаса од сиротиње. На тај начин сиротиња се претвара у хроничну болест.
Наша земља по своме природном благу сматра се богатом, а ипак је у њој прилично сиротиње. Међутим, у земљама мањег богатства, а са већим бројем становништва, скоро сиротиње и нема. Умешна економска политика учинила је тамо, да и физички изнемогли и болесни њуди без личних материјалних средстава - не буду сиротиња. Код нас, пак, ми видимо да велики број сиротиње не представљају никакви физички богаљи, већ здрави и снажни, незапослени људи, којима сиротиња постаје навика, а навикнути на сиротињу значи одвикнути се од рада.
Кад већ постоје одбори за зимску помоћ, онда они треба да покажу шири смисао око акције за помагање сиротиње. Потребно је видити извесну статистику јављених за зимску помоћ, у којој ће на првом месту бити констатовано, да ли је по среди трајна сиротиња услед изнемоглости и болести или беспослена сиротиња. Та статистика не би смела бити само "мртво слово на хартији" већ мора имати свој реални смисао, који треба да нас подстакне на размишљање о отклањању узрока који стварају бар ону беспослену сиротињу. Пооред поменутог помагања сиротиње одбори би имали да уложе и свој морални ауторитет, да се сваки наш суграђанин који тражи милостињу услед тога што је остао без посла, запосли у што краћем року. А да се свако индустријско и привредно предузеће, које дела на територији нашег града једном енергичном акцијом приволи да запосли домаћу радну снагу, а сваки странац у тим предузећима опореже у корист домаће незапослене сиротиње.
Место "помагања" сиротиње треба створити рад. Створити рад, то значи створити од просјака радне људе, и од економског сиромаштва - опште газдинство и богатство, помоћу којег ћемо моћи да помажемо и трајно непродуктивног човека.
ГРАДСКИ ВЕСНИК, год. II Јануар 1940. број 5