или овако . . . данашње време уопште не разуме у чему је смисао поезије и уопште га не интересује да ли поезија има смисла.додуше историјски гледано поезија је увек била на друштвеној маргини мада је имала часове славе када се појављивала у средишту и била извикивана на трговима,маргина је њена стална природна позиција.цветала је у доба боемије које су спољни знаци били пиће,кафане,скандали ,била је она побуна против задатих духовних и социјалних околности живота а најважнија јој институција била кафана ,место за слободу,социјалну равноправност,људску комуникацију.међутим у времена данашња, транзициона, логично је да таква институција изумире.формално слободе су све веће а у суштини тоталитаризам јача.у таквом окружењу појединац без помоћи бога тржишта је губитник без икакве могућности за боемску побуну па сњим је и поезија остала у простору празном.. ..
сажето наслутих, док се са Песником данас* хотелски дружих .
како то обично и бива, случајем, Га упознах иако му списатељство пратим још од 1972 г. . он Песник боравиште пре пар година пресели у Голубац док мене стихоклепца утрефи радна обавеза исто ТУ и неминовно сусрет се згодио оплеменивши ми трајање у овом скрајнутом кутку Србије. Осмишљено речит ,тематски мамљив,начитан, ставио ме је пред изазов да му покушам колкотолко парирати слушањемна тему писања модерне поезије , оне, како ми песнички понесено ,указа
- без наруџбе,када Песник ради искључиво по ткзв.унутрашњој наруџби која и није наруџба него лична потреба,страст или слабост пише се за имагираног читаоца тј. за себе , па стога и може да ,за друге неразумљиво, мрмља своју поезију.ако је аутентичан песник то његово писање наћи ће наравно и друге читаоце али који никад неће бити у улози наручиоца.или пак ако поезију посматрамо као домен личности,последицу изразито личних доживљаја и околности ,дубоко у себи чувајућих а које у другог никад не могу да стану знајући притом да тај лични домен ако се реализује у поезији не може да остане само лични него се нужно спаја са општим,са светом.
Ја затечен тирадому наслутих да поезију уствари пишу усамљеници али ти су усамљеници у жаришту заједничке ватре сами криви што су песници и то је истовремено и њихова казна јер за настанак поезије нужна је посебна врста доколице .писање је слобода неделовања ,ма шта то значило.поезија се не заснива на неразумљивим и далеким чудесима него на открићу живота у стварима и појавама поред којих иначе и без поезије пролазимо не примећујући их.припитомљавање стварности у поезији је победа над животом,а свака победа те врсте је бекство од њега тјст неспособност да се живи.
- јер поезија је уствари ,наставља Песник , начин да се суочимо са несавладивим без опасности да нас то разори.стрепња пак да поезија неће бити довољно уверљив елеменат живота ако у њој не буде именована конкретна стварност а она је у поезији сидро без којег брод може да плови али не може да пристане те потом крене даље, јер без сидра нема ни пловидбе. . . .
дан временски угодан па се упутисмо потом шетњи кејом - обалоутврдом дунавског моора која обрубљује Голубац с'воде ка Европи реализујући тако обома нам потребан третман , пар хиљада корака зарад очувања здравља, имајући у подсвести пошалицу намењену нашем узрасту (свакодневно треба искорачати пархиљада корака и . . . умрећеш здрав). утом ту надохват где се затекосмо посве нечујно клизи водом дунава подужа баржа пред уласком у ђердапску клисуру ка неком себи знаном пристану, док на прамцу јој уочавам . . . повеће сидро .
стварност = поезија .глешимли ?
* Организација уједињених нација за просвету, науку и културу - УНЕСКО, 1999. године прогласила је 21. март за Светски дан поезије. Циљ је да се ода признање националним, регионалним и интернационалним поетским покретима, кроз промовисање и подстицање читања, писања, објављивања и проучавања поезије широм света. Овај дан осмишљен је с намером да се јавност подсети на снагу и важност песничке речи, која је на маргини друштвеног интересовања, а такође и да се подржи језичка разноликост.