присет на тему . .УНУК - син од кћери, ја Наумов . . . брата Радокејовог
умислих, а она ние устела , Зорка, сестрамиодујака покојнога, да слику Наумову од још кад се оно Шербан изПариза вратијо био уСело нам , па куму својему , берберу сеоскоме, намолово изглед му, поклонимо новосацком легату П, Бељанског и тако је на увид и шири даднемо да не тавори у мраку закључане дедовске куће препуштена мемли зидова, завеса,тепиха и црвоточног собног мобилијара јер ,убеди ме поводљивог да ако и ЊУ склонимо из куће биће то дерогативан чин према Претку и свему што нам је од њега у сећању везано за кућу некад животом пуну остало . . .
евога априла, година преступна, луфтирам закључану сеоску дедовину а сазида средње собе оног према Тиквићевим, северу окренутом, па стога и највлажнијем јер сунце га никад огрејало ние, Наум, урамљен задњих 90 ак г. виси ,ме посматра прекорно што му кућа напуштена зври. Испод рама комода и на њој породични албум са фотосима откадгод породице ми по материној линији кад гле деда Раде ,братаму, који је тада причало се био најкуратији уселу (имо га од фртаљ метра) па се зарад тога ние ни оженијо бијо јер иако су њи подоста пробале га ниједна није смела да стаком батином има брачни обавеза, те постиђен зарад тога фебруара 1911 са још једним исела, неки Гојковић, ал' другом лађом (бемлига зашто) запали за америку
исфранцускогаХавра богме, па потом у рудницима Пенсилваније дубио јаме кљукајући се угљеном прашином пар година, слушајући од наших који пре њега стигоше да је америка уствари љуцка чемерика. некако усред Првог рата '16те Предакми опоменут од браће неке пољакиње која му се међуножја дограбила (па и напунпана јајчано била) да је жени или ће гадно проћи ,а могуће и коћега знати, прозван себи својственим патриотизмом,упс, напречац вратио у Аустроугарску, да је безуспешно како се показало брани отПротивника и тим чином себи запечати некад прижељкивану америчку будућност. Онај други Гојковић је по том питању био далеко приземнији као што се деценијама касније песник Антић досетио да прибележи . . када једном у Свет кренеш ,немој више да се враћаш . . и живот је ТАМО и проживео ожењен окружен децом и унуцима .мој пак дедарођак Радокеј како му сељани смислише надимак јер је од својег енглеског вокабулара једино ту реч океј у дивану сокружењем сеоским хаснирао бијо опхрван стањем чудноватих телесних болести* још од младости (биће да су ипак биле неке грешке углави г.Фројд је управо утовреме поч'о чачкати отом јер доксуму оба брата , дедмој Наум и Никола пекар, били узорне сеоске занатлије ожењени и спотомством Радокеј је биће, ако размислимо о слики Предака, да свако од нас има двоје родитеља; четворо баба и деда; осам прабаба и прадеда; шеснаест чукунбаба и чукундеда; итд. па одемо десет генерација уназад, свако од нас има преко иљаду предака. ако пак одемо четрдесет генерација уназад, све до отприлике XII-XIII века нове ере… испада да је тада на свету било преко трилион наших предака, упс,проблем не баш мали, зар не, трго изгенецког мрака прошлости нанеког друкчијег и испо такавкакавби ) , а кое су га баш тамо у рудницима америчким нагазиле биле, ипак поживе преко 8десет, пчелама се бавећи, а ја га се тинејџер јасно присећам тамо скраја 6десетих века минулога као мајстора у прављењу медењака те једином родом у нашем Селу које се потомци и дан данашњи гнезде на бандери предкућому поодавно већ у власништву неких дођоша. Ћеретали смо предкрај трајањаму да има негди све записано оАмерики дије бијо и наћеми ТО да остане зауспомену после њега али отог неби ништа јер се шлогиро и убрзо и умро изнутрашње раздешен сипњом на бази софтаног кашљуцања . енога нуз брата Наума ,дедуми, на брегу сеоском, Дрекалову, челоногу гробнице горе поменутог пок.Сликара. Да, ум'о је Радокеј и да у положитим подрумским буретима тада по Селу штојибило израчуна напамет колко вина имају на цантиметар / литара (4/117 , 1/21) па га зивкали покућама заратог пред нове бербе да искалкулишу колко им је новаца још увину остало. А и помињали су га по досетки . . . 4 ноге једна глава то су РадокејиПава . . наиме пава је била учитељица а он би је предвече дочекиво и онако повисок огрто својим мантилом па се потом само видле 4 ноге и његова глава кад су шетали нуздунава .павије, распуштеници онижој а гузатој, његов кривак баш мера бијо, олајавали и докони,а таки је ваздабилоибићеи. И докијеженске (нус Паву) поСелу роко ,рокоји, а онда кад се Млитавиму ние више могу уздићи поч'о да прави укусне медењаке откојите ома кваран зуб заболо умети кад сашњим услаткиш загризсти утрефиш. а Пошалицу су после сеоски ђилкоши приписале католичком сеоском проповеднику ( само променувши име) те Га кад се отом прочуло до њиове Црквене врхушке,тамодије, софорт сменули били.утом се и Пава олињала била телесно паје нико и није више гледо бијо.. . .
него,
имало би тога још, јер уствари селекција особинанам коју чине извесне црте нашег лика и потим нас идентификује окружење је,ја, ипак поета изнутра углавими , мис'им, да је уствари удвајање лирског ја и УВЕК цуњање предачког у себи.