Ташмајдански лагуми су недавно постали део туристичких стаза, вероватно уређени, осветљени и прочишћени. Сада се зна да се они протежу у три нивоа, да су некада били каменолом, па склониште за време бомбардовања и немачки војни магацини после тога и да су ту Немци, за време окупације Београда, почели градњу команде за југоисточну Европу.
После рата улаз у њих је затварала „Ледара“ – производња и продаја леда за хладњаке – претече фрижидера. Када су се масовно појавили фрижидери „ледара“ је затворена а улаз је остао необезбеђен. Ово је аутентичан доживљај из тих времена.
Жмига је био омањи и слабачак, али зато вешт у свему. Сналажљив и пун жеље да се „покаже“ пред нама, већим и снажнијим. Треба да се провери шта раде „они тамо“ из суседног блока – Жмига, да се однесу писамца Весни и Биљи – опет Жмига, да се шпијунира Лука – Жмига, наравно.
Он је први пронашао улаз у ташмајдански лагум и истражио га.
- Како, Жмиго?
- Уђеш у мрак, слушаш има ли чега, па идеш, прво право и бројиш кораке док не налетиш на зид. Па лево, и полулево, па десно...
- А свећа? Шибице?
- Вуче промаја, одмах гаси.
- И? Шта има? – пита нас неколико, радозналих и напетих од знатижеље, сазнаћемо тајну из прве руке.
Жмига нас одмерава – да ли смо достојни да сазнамо тајну? Сви већи од њега, један тренира бокс у „Радничком“, други има двојицу старије браће, трећи је омиљен код девојчица, четврти игра крило у „Поштару“...
- Али да чувате тајну! – услови Жмига.
- Ником ни речи! – обећасмо, помишљајући коме ћемо све да испричамо у најстрожем поверењу.
- Сви сте ми буразери – одуговлачио је Жмига. – И шта сад? Да причам?
- Причај, Жмиго!
Он слеже раменима.
- Не може то да се исприча. То треба да се види!
- Слушај ти, мали... – поче Радан дубоким гласом.
- Ако вам испричам, нећете веровати. Биће: Жмига – мига. Него да ја вас поведем, да видите сами.
- У пећину? – упита неко.
Погледасмо ка ташмајданској стени – белела се на сунцу, блистави свод испод кога су се криле мрачне тајне.
- А свеће, шибице?
- Не требају када вас ја водим. Знам пут. Ухватимо се за руке, ја напред бројим кораке. И тако до светлости – важно ће Жмига.
- Значи има неке светлости?
- Видећете – мукло изјави Жмига.
- Ја морам кући – изјасни се Бојан. – Боље да нам испричаш, па кад понесемо свеће...
- Шта је – прпа? – подвикну Радан. – Сада би кући, па да нас после цинкариш. Идеш са нама, па шта буде нама, биће и теби.
Бојан погну главу – Радан је рекао.
Е, сад већ није било узмака. Обузе ме нека стрепња, страх, шта ли. Кад је могао Жмига, могу и ја, бодрио сам се у мислима. И откуд њему толико храбрости, питао сам се. Сигурно је и њега неко водио, па се сада прави важан. А ето, они су изашли, изаћи ћемо и ми.
И тако кренусмо, окрећући се на сваки звук и погледајући около. Напред Жмига, држи га за руку Радан, па ми остали, рука у руци.
Већ првих десетак корака је било необично: светлост је долазила споља у уском снопу а мрак и хладноћа су надирали из пећине. Затим се улаз завршио, ходник је скретао улево и Жмига поче да броји кораке по мраку, док смо ми поскакивали за њим, чврсто се држећи за руке.
Светлост је нестала, ходали смо по мрклом мраку, за нама је нестајала све блеђа пега светлости са улаза. Неко кашљуцну, други забрбори уснама и пожури да одмах објасни:
- Хладно...
Његов глас се преломи о зидове и врати као мукли одјек:
- Аа... оо... аа...
Уздрхтасмо, изгледало је као да је сама пећина проговорила.
- Баба, дај главу! – прошишта Жмига тада актуелну пошалицу, покупљену из читанке.
- Ааа... ааа... лууу... – одговори пећина.
- Ћути и води – муну га Радан и стеже за руку да се случајно не отргне.
- Ууу... ии... ооо... – просикта пећина.
У тишини смо прошли нових четрнаест корака до следећег завијутка. Мрак је био потпун, најцрње црнило таме, чак се ни светли детаљи наше одеће више нису видели. Ледена тишина и бат наших умножених корака кроз потпуни невидиш. Тама је добијала физички облик, причињавало ми се да ме стеже и одузима ми ваздух и сав сам се сконцентрисао на кораке и стисак руке друга испред и иза мене.
После следећег скретања појави се пега светлости. Била је испред нас и као да се пела пут невидљивог неба, кроз свод пећине.
Наш ланац живну, осећао сам како талас радости пролази од првог до последњег. Белина испред нас је расла, тада смо већ могли да разазнамо одакле светлост долази: одгоре, кроз мали отвор на високом своду и у уском снопи обасјава...
Али шта? Хрпу нечег белог, нагомиланог на поду пећине.
Никад у животу нисам видео толико костију на гомили. Набацане једне преко других, у мраку пећине изгледале су бљештаве и надреалне, као на сцени неке позоришне представе.
Тада ми поглед запе за искежене зубе и једно тамно око лобање која се кезила на мене. Грч препознавања прође кроз наш живи ланац – па то су људске кости! Остаци бар десетак људи. Оних који су, везани једни за друге, овде доведени, натерани под сноп светлости као у средиште мете и побијени пуцњима из мрака.
- Аух, мајку му! – процеди неко.
Пећина је ћутала, није било одјека, само се светлост расипала одгоре, са неба, кога ту није било.
Не сећам се повратка на светлост. Излетели смо за Жмигом јежећи се од осећаја да ће, ево сада, затрештати рафали и наш живи ланац претворити у нову хрпу костију. Сада ће, ево сад...
Напољу, на светлости, нисмо рекли ни реч. Нисмо се ни погледали, као да је та хрпа несрећних остатака настала нашом кривицом.
Жмига је победоносно сијао, очи су му светлеле:
- Шта кажете, а? Шта сада кажете?
Уносио нам се у лице, једном по једном. Неко га одгурну а Радан га одалами шаком преко затиљка.
- Их, ти! Мамлазе!
Жмига се затетура и када се исправио могао је да види како одлазимо, брзо, свако на своју страну.
Годинама после тога, када се помене стрељање, видео сам хрпу белих костију на млазу светлости, чуо како треште рафали из мрака и осећао како се меци забијају у мене и наш живи ланац.
Тек много година потом сазнао сам истину. Током уређивања ташмајданског парка и садње дрвећа, радници су ту и тамо налазили људске кости – остатке бившег гробља које је пресељено на тада ново, а садашње Ново гробље. Како су нашли дубоку рупу уског отвора, неку врсту вртаче - мислили су, у ту празнину су сахрањивали кости. Тако су се, кроз запуштени вентилациони отвор, кости нашле у пећини.
Али и данас прва моја представа на реч „стрељање“ су рафали из мрака који косе живи ланац на малој пеги светлости.