Ah taj naslov!?

Nego, gde ono stadoh? A da, kupac. Nije se javio jedno mesec dana. Šta da ti kažem, kako koji dan prođe, meni se malo okruni ona stena što mi pritisla dušu. Ma bre, ujutro kad oči otvorim, prvo se pomolim bogu da mi ga ne dovodi na prag. Poslednja misao pred san mi bila zahvalnost što sam još u svojoj kući. I taman kad sam se ubedila da je opasnost prošla, eto ti njega.  Doveo i ženu da gleda kuću. Kakva je bila? Šta da ti kažem, jedna nafrakana gospođa, a još joj praziluk... Nije mi se svidela, ali nije ni imala šansi da mi se svidi kad se nameračila da mi otme kuću. Dobro, nije baš da je otme, ali ja sam to tako osećala.  Ej, ja sam tu kuću volela k’o treće dete i lepo osećam da je gubim zauvek, a ona mi tu... U svaki ćošak zaviruje, lupka u zidove, nešto beleži u jedno blokče, mršti se. A u meni kuva li kuva! Lupka ona štiklama po parketu, proverava da l’ škripi, otvara prozore, vrata, saginje se ispod lavaboa, sve je pregledala kao inspekcija. Ja stisla zube, ćutim, a Mića sav predusretljiv, trčka oko njih i sve seva očima na mene. Namerno nisam htela ništa da pospremam, dočekao ih krš i lom – puna sudopera, kupatilo sačuvaj bože, ma nisam se setila na vreme i posle sam se živa pojela što nisam pljusnula vodu po zidovima, nek misle da je vlaga probila.

Nisu hteli kafu, valjda im se gadilo kad su videli kakva mi je kuhinja. Kad su sve pregledali, sporazumeše se očima i odoše. Kobojagi žure da pogledaju još jednu na drugom kraju grada. Uh, mislim se, tvrde pazar, a moj Mića ubledeo k’o krpa. Posle mi zvocao  kako sam ih ja oterala. Ma znala sam da će se vratiti i tako i bi. Nisam mogla da ih slušam kad su se pogađali za cenu, tol’ko mi je bilo teško. Uglavnom,  dadoše kaparu, a ostatak za tri meseca, kad se iselimo. Ja ni živa ni mrtva.

Mića se rastrčao da što više uradi tamo u selu, a ja nemam volje iz kreveta da ustanem. Vučem se na posao, vučem se s posla, on se ljuti što nisam počela s pakovanje. Ma kakvo crno pakovanje, mene srce zaboli samo kad pomislim na selidbu. Posvađasmo se opasno jednom, pa drugi put, pa ko zna koji put. Kaže:

- Ti to namerno radiš da mi upropastiš ovo. Ti baksuziraš, pa ćeš posle da mi nabijaš na nos kad nam krene kako ne treba.

- Sad vidim kol’ko ti veruješ da si na pravom putu, tako mu kažem i odma’ se posvađamo.

Pre sam se i uzdržavala i vodila računa šta ću da kažem, a otkad je ovo počelo nikakvog obzira ni mere nemam. Gađam tamo gde će najviše da ga zaboli. On pobesni, psuje, preti mi da umuknem, zamahuje... Možda bi me i udario, ali se onda  umeša Bole i ne pitaj u šta se sve izrodi. I tako tri meseca. Kidišemo jedno na drugo, snagu izgubih na svađu, lepo se razboleh od sekiracije. Znam da to neće ništa dobro da nam donese, ali ne mogu, ne mogu da prihvatim i tačka.  

Ona kuća u selu taman toliko dovršena da ne uđemo u gole zidine. Okrečena jedna soba, kuhinja i kupatilo, ostalo samo omalterisano. Mića kaže, za prvu ruku ćemo da se stisnemo, pa polako. Ma bre, nisam htela da joj priđem ona tri meseca. Mrzela sam je od dana kad mi je prvi put pomenuo, a sad kad je došlo vreme za selidbu, činila mi se kao grobnica u koju će živu da me sahrane.

Al’ džaba sve, dođe i taj dan za selidbu. Skupili se prijatelji i  komšiluk da nam pomognu oko utovara stvari u kamion, a ja k’o oduzeta. Davali mi šećer i vodu, umivali, zvali hitnu... Dali mi neku tabletu za smirenje i  smestili u jednu stolicu pod orah, da ne smetam. Sedim tu, u svom dvorištu i gledam kako mi raznose život. Kad je došlo vreme da se krene, uneli me u  kola. Valjda sam usput zaspala, uglavnom sledeće što sam videla su naše stvari istovarene u dvorištu. U prvi mah sam pomislila da se Mića predomislio i vratio nas u varoš. Ajooooooj kako sam zakukala iz glasa kad sam shvatila gde sam! 

Eto, tako sam ti ušla u tu drugu kuću. Kako sam tad zakukala, tako mi je zadugo i bilo.