Наука и истраживања у данашњем свету битно утичу на то која земља ће бити добитник и део су глобалне трке конкурентности. Дуга је историја Србије у производњи еминентних истраживача и научника. Чак и данас неки од најмодернијих производа и најбољих решења долазе из Србије. Рецимо оно што раде Strawberry и Норедус. Ја бих рекао да су ови млади научници успели упркос бројним ограничењима наметнутим системом финансирања које је време прегазило.
Зато смо са узбуђењем прихватили позив министра образовања да помогнемо у изради стратегије финансирања науке и истраживања окренуте будућности, која ће бити основица за привлачење више инвестиција у овај сектор и припремити науку и истраживаче да постану центар изузетности у европском друштву.
Авај! Као и у другим случајевима да се нешто промени, отпори су били жестоки. Они чији је интерес да се ништа не промени - што је иначе супротно интересу младих научника - успели су да блокирају ту иницијативу већ у старту. Дигли су дреку и први конкурс на коме су научници требали да такмиче идејама да би добили паре од државе отказан је пре неколико недеља.
Иронично је да су при томе користили аргумент да ће таква реформа убити српску науку и покварити српску омладину.
Слични аргументи се користе и кад се говори о реформи високог образовања, а посебно кад је реч о промени начина његовог финансирања. И овде је, иначе, идеја да ствари промене на начин да припреме високо образовање за будућност, да оно буде конкурентније и да буде интердисциплинарно. То би заменило садашњи систем расцепканих факултета и производње диплома за којима нема тражње на тржишту рада. Недавно сам чуо да су неки од значајних инвеститора у Србији морали да пошаљу академске грађане из Србије у Будимпешту на тренинг. Зар није то јасан знак у каквом је стању садашњи систем?
Питање које постављамо је: откад то такмичарски дух и мерење циљева и резултата „квари" младе људе? Ја мислим да је баш такмичарски дух и мерење према резултатима омогућило младима из Србије да постигну успех у иностранству и доведу их ту где су!
Шта смо хтели да постигнемо? Хајде да објасним на примеру науке и истраживања.
Србија троши тек 1,3 одсто свог БДП-а на науку и истраживање. Готово сав тај новац долази из државног буџета. То је значајно испод европске норме оп три одсто. Међутим, добар део пара за науку и истраживање у другим земљама долази од приватног сектора, који кофинансира пројекте. У Србији то скоро да и не постоји. Ако научници и истраживачи из Србије желе да конкуришу за средства онда њихова истраживања треба да буду применљива, нарочито у природним наукама, али у друштвеним.
Расподела бар дела средстава за истраживање преко конкурса, по критеријуму изузетности и применљивости, јесте ризик. Тачно је да то може довести до тога да неки научници буду губитници ако не могу то да постигну. Али, ако Србија не направи тај корак, наставиће се тај зачарани круг где се све мање пара расподељује на велики број истраживача, при чему нико од њих неће имати довољно средстава да нешто заиста и постигне.
Супротно томе, финансирање преко конкурса ће подстаћи истраживања у применљивим областима и привући ће приватна средства и средства многих глобалних научних фондација. Тако се отвара могућност прикупљања више пара и запошљавања више људи. Што се нас тиче избор је јасан и зато би враћање поништеног конкурса који је заговарао конкуренцију - и то што пре- био сигнал да је Србија спремна да бриљира а не да стагнира.